.
Trenutno
RetroTips
 Jovan Marjanović i Predrag Novković
Društvo / Intervju

Skyrunning - Trka sa planinom

10.02.2018.

Oduvek je želja čoveka bila da se popne na što veće visine, osvoji planinske vrhove i što brže savlada najviše uspone. Novosađanin Duško Momić jedan je od retkih vrhunskih takmičara iz naše zemlje, sa velikim uspesima i na internacionalnom nivou, koji je odabrao da se bavi trčanjem u prirodi i savladavanjem najtežih brdskih uzbrdica i nizbrdica u okviru disciplina koje se nazivaju skyrunning i trail. Pripreme za ovu sezonu već su počele. 

.

"Upravo sam se vratio sa Kozare gde sam pripremao trku koja treba da se održi u april. Igrom slučaja, sneg me je oterao sa planine, pa sam skratio boravak i vratio se u Novi Sad. Kozara je inače slična planina našoj Fruškoj Gori. Nešto je viša, oko 500 metara, ali ima oštrije padine što znači da tehnički delovi mogu biti ozbiljniji i zahtevniji, veća je divljina, a ima takvih delova sa šumom da je i preko dana prosto mrak", ispričao nam je Duško na početku našeg razgovora.

Čime se ti tačno baviš, kako se sve to zajedno naziva?

Sebe bih okarakterisao kao osobu koja se više od pola života bavi trčanjem u prirodi. Iz Bukovca sam, koji je na obroncima Fruške gore, tako da praktično jesam u prirodi. Bavim se raznim disciplinama, kao i većina sličnih trkača, a u pitanju su discipline koje se nazivaju trail ili skyrunning, bavio sam se i orijentiringom, dakle generalno trčanjem u prirodi. Svaka od tih disciplina ima svoje karakteristike, a sve te trke su nastale iz planinarenja. Menja se i društvo i pogled na svet, navike, pa samim tim i pristup planinarenju koje je evoluiralo. Ljudi sve više traže izazove, žele da brže savladaju neku planinu ili venac, dođu do vrha. Ovaj sport, cela aktivnost praktično postoji od kad je sveta i veka, ali od svih penjanja i trčanja po prirodi skyrunning je verovatno najekstremniji. Tu se dostižu visine i od 4.000 metara i uz pomoć štapova pa čak i ruku, savlađuju se usponi i do 30 stepeni sa tehnikom penjanja od dva stepena. To je okvirna definicija skyrunninga dok je trail trčanje u suštini veoma slično, uglavnom isti takmičari posećuju i jedne i druge trke, a razlike su minimalne. Ove dve discipline su pod različitim federacijama i to je osnovna razlika. Planinsko trčanje je ipak malo drugačije jer to spada pod atletsku federaciju i u toj disciplini staze moraju biti uređene što kod traila i skyrunninga ne mora biti slučaj.

Uglavnom se kaže da treba trčati maksimalno dva maratona godišnje. Koliko često ti ideš na ekstremne trke?

Kod pravih profesionalaca to jeste tako. Dva do tri maratona se preporučuje godišnje jer toliko treba vremena da se telo oporavi. Ipak, moramo povući jasnu crtu između uličnog maratona i skyrunninga. To su dve potpuno različite stvari. Ovde imate ljude koji istrče pet ili šest trka u dužini od 120 km pa čak i do 170 km, to je skroz druga dimenzija i to se prosto ne može porediti. Naravno, zavisi jako i od individualnog oporavka ali i od povreda. Prošle godine, nakon trke u Insbruku na kojoj sam bio treći u svojoj kategoriji, kao i trke na Bjelašnici gde sam bio prvi, morao sam da napravim pauzu, jer sam na obe trke išao pod povredom i to me je koštalo ostatka sezone. Ovu sezonu zato dočekujem spreman. Za sve trke A ranga potrebni su i jaki budžeti, a sa dobrim finansijama imate i dobru negu i dobar oporavak. Nekad i kraće trke mnogo više opterete ogranizam nego ove dugačke, što jako zavisi od terena. Naravno, ne ide se svaka trka "pun gas". Isplanirate sezonu i odaberete trke koje su vam bitne pa tamo idete svom snagom.

Iako živiš na obroncima Fruške gore, Vojvodina nije poznata po visokim brdima. Kako se pripremaš za trke i kakva ti oprema treba?

Pokušavam da iz Fruške gore izvučem maksimum i mislim da uspevam u tome. Priprema zavisi i od vrste trke koja me očekuje, ne pripremam se isto za trku od 20 ili 30 km i trku od 100 km. Nekad se fokusiram na intenzitet, negde na dužinu, nekad više idem na uspone i svakako pokušavam da uđem u trku pre nego što ona i počne. Psihološka priprema je takođe veoma bitna, međutim, sve to ne vredi bez finansijskog pokrića. Tu je svakako i oprema od čega su najvažnije patike. Nekad za sezonu pocepam i do deset pari patika. Pri tom i svaka obuća ima svoj teren i obrnuto. Nekad je više kamena, nekad trave, važno je i kakvi su usponi, nizbrdice. Ostalo nije neka posbna stavka, patike su najvažnije. Na neke svetske trke ne možete ući ukoliko pre trke ne pošaljete specifikaciju opreme. Kontrole su rigorozne, ne možete ni startovati ako nemate adekvatnu opremu. Sve to naravno diktiraju i sponzori i svake godine oni izbace nešto novo pa to onda morate imati u svom asortimanu opreme.

Kako ti uspevaš da se finansiraš? Jel postoji kod nas neki savez?

Ako gledamo vam granica naše zemlje, neki razvijeni svet, trkači poput mene imaju sređene finansije od strane opštine ili države. Moje kolege u inostranstvu su veoma cenjene, jer zaista ne može baš svako ovim da se bavi. Kod nas je situacija znatno drugačija. Uglavno mi finansije stižu od sponzora, pravim plan trka i tražim budžet za čitavu godinu. Za rezultate koje sam do sada postigao se kod nas nije ni čulo, ali su me primetili Španci i pozvali me da učestvujem zajedno sa ekipom koja me prati na njihovom kupu, gde bi mi bio plaćen boravak i startnina. Imao sam čak i avionsku kartu do Barselone, ali me savez nije podržao pa na kraju nisam imao dovoljno sredstava da odem i ta prilika je propala.

Koliko je ono čime se ti baviš ekstremno i opasno? Koliko se često dešavaju povrede?

Pa dešava se. Na trci koja se zove Sokolov put u organizaciji asocijacije Skyrunning Srbija, kreće se iz Niške banje, od prvih deset takmičara troje je završilo u bolnici, od kojih sam ja bio jedan (smeh). Zavisi od terena i staze. Nekad nemate mogućnost ni da trepnete, a oči vam toliko suze da prosto morate. Mora se paziti, bilo da je u pitanju uzbrdica ili nizbrdica, ako zapnete ne znate gde će glava da padne.

duskod jpg

Koja je najduža distanca koju si uspeo da ostvariš?

Već kao klinac sam išao na Fruškogorski maraton, sa neke 24 godine, kada je najduža distanca bila 102 kilometra. Pobedio sam, odnosno, ušao u cilj zajedno sa našim poznatim maratoncem Borojom koji je iza sebe tada imao nekih stotinak uličnih trka i maratona. To vreme i danas stoji kao jedno od najboljih, a mislim da niko mlađi od mene nije postigao sličan rezultet. Od tada pa do pre tri godine na trci na Staroj planini nisam trčao te dužine. U pitanju je bila trka na 122 kilometra i tada sam pobedio, a nakon toga sam vezao još jednu pobedu u Bugarskoj na 80 km. To su discipline koje mi odgovaraju, ali iza toga stoji ogroman rad, disciplina i rešenost da se bez obzira na spoljne faktore stigne do cilja.

Šta bi želeo da osvojiš od vrhova, odnosno da se pojaviš na trkama u nekom narednom periodu?

Po drugi put sam ušao na startnu listu poznate trke oko Mon Blana. Neki tu trku nazivaju Gren slem, svetsko prvenstvo... To je svakako trka nad trkama, konkurencija je ogromna, prošli put je na mojoj stazi bilo 1.892 takmičara. Ja sam bio 58. a u svojoj konkurenciji zauzeo sam 18. mesto. Ove godine u zavisnosti od budžeta pokušaću da budem što spremniji. Pre toga bi trbalo da imam jednu trku u Italiji. Ona se vodi kao jedna od najtežih, u dužini je od 122 kilometra i ima 7.500 uspona i ona spada u ultra sky maratone dok Mon Blan spada u trail trku mada će i ona biti u dužini od 119 km i imaće 7.250 uspona. Obe staze su veoma teške, ima delova gde ne smete da trepnete.

Da li se te trke završavaju "iz cuga" ili imaš neku pauzu?

(smeh) Da, trke se završavaju odjednom iako je moguće da se malo i odmorite. Prošli put kada sam bio na Mon Blan trci bile su užasno velike vrućine, pa je trka sa staze odnela preko 50 odsto učesnika. Padali su i suvi profesionalci, a ja nisam želeo i imao taj komfor da odustanem, nego sam na nekim okrepnim stanicama pravio pauze i po 15 minuta što me je koštalo još boljeg plasmana, ali sam završio trku.

duskoc jpg

Gde ti je bilo najlepše?

Ovo je zaista lep sport. Okruženje, priroda, predeli i pogledi su predivni, ali je to srazmerno i visini na koju se popnete pa uz lepotu dolazi i napor. Nekad ne znam da li je teže savladati uspon ili nizbrdicu. Potpuno su drugačiji treninzi i morate biti spremni i za jedno i za drugo. Ukoliko ne trenirate dovoljno na nizbrdicama sledi povreda. U svakom slučaju treba napraviti plan u glavi, to nije trka na 100 metara, u pitanju su kilometri i sati provedeni na trci.

Koji je tvoj savet za mlade koji žele da se posvete ovom sportu?

Mogu da kažem iz ličnog iskustva. Ja sam počeo preko pešačenja, pa sam postepeno prešao na trčanje. Naše telo mora da se prilagodi na teren, tu vlada motorika, ciklični i aciklični pokreti, ali najvažnije je da se prilagodimo i adaptiramo. Nekom treba godinu dana, nekom kraće, a nekom i duže. Uvek treba slušati sebe i svoje telo.

Duškovo gostovanje u emisiji "Dnevna soba" preslušajte i na našem podkastu.

Jovan Marjanović

.
Dr Jelena Vladić sa Tehnološkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, dobitnica je nagrade "Danubius Young Scientist Award "…
.
Nemi pesnik je novoformirani "disco punk-rock i još-ponešto" bend iz Novog Sada, a Milan Marković je njegov frontmen. On je ujedno…
.
Sezona vožnje motora, koja ove godine nikad nije bila duža, ipak se polako završava. Bajkeri, ljubitelji dvotočkaša, bez obzira…
Program
Kalendar događaja
Novembar 2018.
PonUtoSreČetPetSubNed
   
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
  
Anketa

Koliko institucije u Srbiji rade u interesu građana?