...
TRENUTNO22:00 - 23:00Strip o vedač

Društvo / Intervju

Satirični slikar novog doba

27.12.2016.

Imaginarna ličnost koja se bavi proizvodnjom drugih imaginarnih ličnosti - tako je sebe opisao poznati i priznati novosadski slikar Slavko Krunić. Sa njegovim delima mogli ste da se upoznate kroz ilustracije za Politikin zabavnik i mnoštva izložbi, ali pre svega u knjigama koje su produkt Slavkove saradnje sa piscima. 

.

Na početku razgovora za Oradio, Slavko kaže da je slikarstvo vezano za njegove maltene prve korake.

"U dvorištu naše kuće bila je automehaničarska radionica koju je vodio moj otac, ali se on bavio i pisanjem. Pisao je satiričnu poeziju i pravio je beleške koje su prerasle u scenario za seriju 'Priče iz majstorske radionice' u kojoj su igrali Zoran Radmilović i Mira Banjac. U sklopu tog servisa, sve zidove su oslikali tada već velika i poznata imena naše likovne scene - Milić od Mačve, Mladen Srbinović. Mihajlo Đoković Tikalo i mnogi drugi. U samoj seriji pojavljuje se slika Milića od Mačve, na kojoj je i portret mog oca i ambijent tog servisa. Bio sam okružen slikama i slikarima i čak su mi neke prve instrukcije davali tadašnji profesori na Akademiji, a ja sam tada imao osam godina pa nisam bio ni previše svestan značaja i veličine tih ljudi i smernica koje su mi davali, ali to se verovatno negde urezalo", priseća se Slavko i kaže da nije od samog starta bio svestan sopstvenog stila i dosta se tražio. Kako je rekao, držao se realizma od srednje škole.

"Na trećoj godini Akademije smo imali časove večernjeg akta, crtanje figure, portret, te standardne klasične izraze. Na trećoj godini sam potpuno spontano došao do ovoga što me i dan danas drži i impresionira, a to su portreti koji imaju malo i karikaturalan pristup, satiričan. Postoji deformacija koja postoji u odnosu na klasičan portret, a to je asimetrija koju ja forsiram. Koristio sam predloške iz istorije umetnosti, mislim da je bila Direrova slika koju sam pokušao na svoj način brzim krokijem da napravim. I onda sam došao na ideju da od toga napravim klasičan crtež. Sam taj kroki je zbog brzine izvođenja pravio deformaciju i krajnji rezultat mi se dopao. Kasnije sam krenuo da insistiram na asimetriji i evo, ne znam koliko godina kasnije, bavim se istim likovima".

l jpg

Postoje li modeli ili je sve iz glave?

"U početku su postojali modeli i radio sam ih na osnovu portreta iz Istorije umetnosti. Posebno mi je bila bliska severnjačka renesansa, iz Holandije, Nemačke, Belgije. Možda najviše Luka Kranah, nemački renesansni slikar koji je u svoje portrete želeo da umetne skriveni humor. Verovatno je želeo da ljude koje je slikao malo razmekša, da ti portreti ne budu strogi".

sss jpg

Moram se dotaći Satirikona koji si radio u saradnji sa književnicom iz Francuske Elodie Pinel. Kako je došlo do toga i da li je to ono što si želeo?

"To je upravo to što sam želeo i što i dalje želim. U jednom momentu, kada sam već bio siguran da je to to, da je to ono čime želim da se bavim, pokušao sam da portrete vežem za literaturu. U kom smislu? Bilo mi je važno da oni imaju svoje biografije. Naravno izmišljene, jer su i likovi izmišljeni. Želja mi je da neko nakon sto godina  pronađe tu knjigu i pomisli da su ti likovi zaista postojali. Oni su jedna vrsta heroja, ne klasični i savremeni, već vrsta skromnih ljudi koji su vrsta satiričnih ikona i otud naziv Satirikon. Pronašao sam u satiričnoj literaturi, u kojoj uglavnom imamo glavne likove koji imaju nesrećne sudbine, ali su one tako predstavljene da nas uveseljavaju. I taj fenomen je meni interesantan", kaže naš sagovornik i dodaje da je jednom prilikom organizovao izložbu za koju je David Albahari pisao tekst.

"Izdvojio je sliku koju sam nazvao Knjiški moljac, to je portret devojke koja drži knjigu. Napisao je priču o njoj, kako su je roditelji namenili jednom gospodinu koji ne voli knjige a ona je luda za knjigama. Oni daju oglas da traže profesora koji će je kod kuće obučavati. Javio se određeni Pedro koji, kada je došao kod njih, sazna da mu je misija da je oduči od čitanja. I eto, sada ta devojka ima čudnu sudbinu koja je čini posebnom i herojem. Sad pravim knjigu sa Davidom Albaharijem, pre toga sam uradio isto sa velikom prijateljicom Mirjanom Ognjanović sa kojom sam sarađivao u Politikinom zabavniku. Uradili smo jednu knjigu za koju je ona pisala priče na osnovu mojih ilustracija i drugu, u kojoj sam ja pratio slikama njenu priču. To je Nesanica za dvoje koju je izdala Buka i knjiga Mauzolej koja je na Novosadskom sajmu dobila nagradu za ilustraciju".

s jpg

Slavko se priseća da je tokom postdiplomskih studija dobio poziv da radi na fakultetu u Beogradu i da se ozbiljno "lomio" da li da prihvati.

"Pozvao sam kolegu koji je tamo već radio i pitao kolike su obaveze, na šta mi je on odgovorio da je striktnije nego ranije i da je potrebno dolaziti svaki dan. Rekoh sebi, 'ajde sa tim još mogu da se pomirim. Ali pitao sam ga i da li slika i kada uopšte stigne da slika, da bi mi on odgovorio da slika kad ode na vikendicu. E, onda sam se već zamislio i nisam prihvatio. I nisam se pokajao. Lepo je to, preneti svoje znanje, ali jednostavno mi je ovo preče", kaže Slavko, a nas je zanimalo šta poručuje mladima koji odluče da se bave slikarstvom. Koliko vere u sebe moraju da imaju i koji je recept za uspeh?

"Skoro je u novosadskom Kulturnom centru bila tribina na koju sam bio pozvan da učestvujem i baš je jedna devojka, mlađa koleginica, postavila pitanje kada i kako ona može da zna da je nju zadesio uspeh. Pokušao sam da joj dam savet da na uspeh ne treba nikako gledati, doživljavati ni priželjkivati. Moja sreća je u tome što su te slike koje pravim postale samostalne. Najviše se to osetilo kada sam počeo da sarađujem sa Politikinim zabavnikom. One su, jednostavno, dobile svoj značaj i svoj put“.

pol jpg

"Mogu samo na svom primeru da kažem, a to se pokazalo kao dobar put, jer živim od slikarstva. Moj otac koji je voleo slikarstvo i koji se družio sa mnogo slikara voleo je da postanem i ostanem slikar. Nisam imao džeparac kao što je praksa, nego je otac naručivao slike od mene. I onda sam morao da radim njegove portrete, što nisam baš mnogo ni voleo. Ajde jedan, pa drugi pa treći... I onda sam napravio sliku sa njegovim portretom i stavio sam ga u kontekst Nojeve barke. Malo sam se poigrao sa njegovim egom, a komentar je bio da više ne moram da radim njegove portrete već svoje, tako da sam izborio autonomiju tom slikom. Ali, već sam tada počeo da zarađujem, onda su njegovi prijatelji počeli da naračuju slike". 

Na pitanje ko danas kupuje slike, Slavko odgovara da se većinom kalkuliše i kupuju se slike koje sutra mogu lako da se otuđe, ali ima i zaluđenika koji ne pitaju za cenu.

"Ima ljudi koji to gledaju više materijalno nego što bih ja voleo. Recimo, kupuje one slike koje mogu kasnije da prodaju. Ja nemam veliku produkciju, sporo slikam. Često mi se desi da se neko javi, a ja imam samo jednu sliku. Ali im dajem garanciju i ukoliko se predomisle mogu da vrate sliku i dobiće novac nazad. Ja slike u neku ruku dajem na čuvanje".

Kako odrediti cenu za jedno umetničko delo?

"Kako kažu i moje starije kolege, tržišna cena je ona po kojoj se slika proda. Dešavalo se da se u jednoj galeriji sa kojom sarađujem u Beogradu slika proda za cenu za koju je prodajem u ateljeu, plus još 50 odsto, što je i normalno. Neki kažu da sam treba da držiš cene koje su u galeriji, ali meni to ne odgovara. Ako podignem cene kao u galeriji, oseti se odmah kako se manje ljudi interesuje. Tu treba naći neku sredinu. Tržište diktira, ali ono ume i da prevari. Navede nas da pomislimo da, ako se slika proda moramo da pratimo to otvoreno tržište, ali onda se gubi količina mogućih kupaca jer nisu svi u istoj finansijskoj situaciji".

sl jpg

Kako je došlo do saradnje sa Politikinom zabavnikom i šta se sad tu dešava?

"Pre desetak godina se u mom ateljeu pojavio jedan čovek koji je želeo da kupi sliku svojoj ženi za godišnjicu braka. Sve smo se dogovorili, a posle mesec dana mi se javila njegova žena – Mirjana Ognjanović koja je književnica i novinarka. Posle smo se lično upoznali i pitala me je da li bi mogla da koristi jednu moju sliku kao ilustraciju za njenu priču za Politikin zabavnik. Bio sam presrećan, sve to je bilo kao san".

"Ono što je interesantno u vezi sa knjigom 'Nesanica za dvoje' je da sam u njoj ja glavni lik i u njoj je sve izmišljeno. Postoje neke sekvence koje su iz života, ali taj slikar Slavko Krunić iz knjige je plod njene mašte. Interesantno mi je da su neke priče iz te knjige bile objavljene i u Zabavniku. Kasnije su me ljudi predstavljali kao 'onog slikara o kojem piše Politikin zabavnik' (smeh). Tako da, eto, čudne stvari se dešavaju, ali osoba koja je najzaslužnija za moju zastupljenost u Zabavniku je upravo Mirjana koja je kao moja dobra vila. U međuvremenu su se stvari kod njih promenile, došlo je do finansijskih promena, pa je cela redakcija napustila posao, a i mi ilustratori koji smo bili vezani za određene novinare smo učinili isto. Volim Zabavnik, ali mi je saradnja sa Mirjanom bila na prvom mestu, tako da više ne sarađujem sa njima, ali sarađujem i dalje sa Mirjanom i radim trenutno na monografiji koja će biti kompilacija svih tih knjiga koje sam dosad radio. Želim i da angažujem još neke pisce da sarađujemo. Imam u vidu Ivana Tokina, pošto smo sarađivali ranije na knjizi 'Antologika slike'. Ideja mi je bila da napravimo izložbu slikara koji se bave humorom. Tu su Voja Stanić, Rado Đurić, Zoran Krulj i goste iz Austrije i Bugarske. Predložio sam da pozovemo i 15 pisaca koji će imati za zadatak da za po jednu sliku napišu priču.

po jpg

Slavko pored strasti za slikarstvom ima još jednu veliku ljubav, a to je ska muzika. U toku razgovora prisetio se studija i svoje organizacione karijere.

"Studirao sam na Likovnoj akademiji u Beogradu koja je u svom podrumu imala klub Toster. Osamdesetih i devedesetih godina se za taj klub pričalo da je jedan od najboljih u Evropi, a studenti su u to vreme imali radna mesta tamo, što je bilo dobro za one koji nisu iz Beograda. Imao sam želju i potrebu, kad čujem neku dobru pesmu, da je podelim sa svima. Počeo sam da radim kao di-džej, a ska muzika mi je, pored ostalih žanrova, stvarno nešto posebno. Ima neku čudnu melanholiju koja meni prija, uz srceparajuće teme, ali u nekom veselom ritmu. Opet to ima veze sa onim što ja slikam. Bavio sam se nekih petnaestak godina di-džejingom, što mi je nije bilo dovoljno, nego sam počeo i da organizujem koncerte. Imao sam i pansion, pa su se žurke posle koncerata nastavljale kod mene kući. Onda su drugi ljudi koji su takođe organizovali koncerte shvatili da nema potrebe da plaćaju hotele za bendove, nego su ih slali kod mene. Recimo, dva puta nedeljno sam imao neki bend na spavanju. Tu su bili Deadline i No Means No, između ostalog, koji su sad vrlo poznati. Što se tiče Bluekille i Tostersa, organizovao sam im koncerte u Beogradu, pa sam ih prosleđivao u Novi Sad. Bio sam u kontaktu sa Minjom Dunđerskim, pa su tako dolazili u Novi Sad".

ss jpg

"U jednom momentu sam shvatio da ne mogu da se bavim organizovanjem koncerata, jer je to zaista mnogo posla koji uključuje komunikaciju sa bendovima, dizajn plakata, novac... Sav taj stres oko prodaje karata, da bi se pokrili troškovi bendova, postao je previše naporan. Ali uvek sam nakon koncerata, kada sam pratio bendove iz kuće, imao osećaj kao da sam bio na nekoj najboljoj ekskurziji i to me je držalo u lepom raspoloženju. Drugo, glavni kapital u celoj toj priči su poznanstva. Dan danas mogu da odem u Torino, San Francisko, bilo gde, jer imam kontakte i imam gde da budem. U jednom momentu sam rekao da više neću da organizujem koncerte, a posle jedno tri godine mi se javio bend Tosters iz Njujorka sa pitanjem da li mogu da im ilustrujem cover albuma, što sam shvatio kao sjajnu priliku. Nisu mi dali neke posebne smernice, rekli su mi samo naziv albuma, "House of Soul". Čak sam u pozadinu umetnuo i jedan motiv iz Beograda – hotel "Moskva". Posle toga me je pevač iz benda Bluekilla pitao da radim omot za izdanje njegovog novog projekta sa jednim bendom iz Češke, a video sam i da je spot radio novosadski ilustrator Aleksandar Rot. Tako da smo ih zajedničkim snagama vezali za Novi Sad i nadam se da ćemo ih u toku sledeće godine dovesti ponovo da ispromovišemo novi album. 

Jelena Mijatović

 

Možda te još zanima:

.

Migranti su moje komšije

Kroz različite tipove umetnosti, od slikarstva i vajarstva, preko fotografije pa sve do filma i scenarija Vojin Ivkov se bavi…

.

Oboren Ginisov rekord u sviranju jednog klavira

Dvadeset i troje đaka i profesora Muzičke škole Isidor Bajić, uz podršku OPENSa uspelo je da obori Ginisov rekord u broju ljudi koji u…

.

Čije je naše znanje?

Šta je jedna od prvih stvari koju vas nauče kada krenete u školu? Da prepisivanje nije dozvoljeno. Ali avaj, ko…

.

Ovde ne postoji šansa da iz prve rešiš bilo šta!

Svakodnevno nas muče različite muke, ali čini se da su najgore one birokratske. U Srbiji je svako barem čuo za…

.

Da li će "neznam" postati svakodnevica?

Reči kao što su „ne znam" i "sa mnom" sve češće mogu da se vide na društvenim mrežama spojeno napisane.…

.

Četvrti "Osmehov festival lampiona"

Četvrti po redu, sada već tradicionalni, humanitarni događaj "Osmehov festival lampiona", biće organizovan u subotu 7. decembra od 17 do 20…

  • 19:00 Popodne na O radiju
  • 21:00 90 u 60
  • 22:00 Strip o vedač
  • 23:00 Alt Šou

Kalendar događaja

Decembar 2019.
PonUtoSreČetPetSubNed
      
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
     

Anketa

Šta mislite o našem novom sajtu?

Oradio logo