Sa Goblinima kroz “Izgužvane misli”

Pevač grupe Goblini, Branko Golubović Golub, obajvio je nedavno knjigu "Izgužvane misli" u kojoj se na specifičan način, iz autobiografskog ugla, priseća rada benda od perioda kada su devedesetih godina nastali, pa sve do privremenog prekida rada Goblina početkom ovog milenijuma. Očekujuću novi album, koji je najavljen za sredinu ove godine, "Izgužvane misli" će nam pomoći da uđemo u svet Goblina i saznamo šta se sve dešavalo iz kulisa ovog popularnog benda.

"Ovo je moja druga knjiga i igrom slučaja, ni prvi ni drugi put nisam počeo tako što sam jedne večeri seo i odlučio da pišem. Prvi put je to bilo pisanje mejlova prijateljima dok sam bio u Avganistanu, pa su me onda nagovorili da te mejlove uobličim i objavim kroz knjigu. Sad je bilo slično, ljudi kojima verujem su mi rekli da bi sve to trebalo staviti na papir, pa šta bude, bitno je da se to dokumentuje i da ostane iza nas. Bilo je to opet na nagovor, ali realno nije ni mene bilo teško nagovoriti, jer ako u nešto verujem onda ću to i da uradim", ispričao nam je Golub na početku razgovora.

Kako danas gledaš na početke benda? Koliko si bio svestan potencijala članova i cele priče?

Ma ne, ja sam u celu priču ušao sa ciljem da se dobro zezamo. Momci su već bili muzičari i imali su ozbiljan rad iza sebe, a ja sam bio dečko koji se sa košarkaškog terena promuvao po underground klubovima i počeo da se bavim time. I tako smo provodili ceo dan zajedno, sad ćemo provoditi još više vremena zajedno, zezaćemo se, a usput ćemo se odvojiti od ulice i svih tih problema koji su već počeli da se javljaju početkom devedesetih. Bukvalno je sve krenulo kao nešto što će nas spojiti i pomoći da preživimo jedan težak period, čiste glave. Nismo imali pojma šta će da se desi i da ćemo napraviti ovakvu priču. Ipak, način na koji smo radili, bez obzira na to što smo se zezali, bili smo veoma posvećeni, radili smo svaki dan po nekoliko sati i pretpostavljam da je to bio preduslov da napravimo sve ovo.

Enegrija koju ste doneli iz Šapca oduvala je mnoge bendove iz Beograda, ali i celog regiona. Nije vam smetala ta distanca za koju mnogi  kažu da je nepremostiva, a iznosi ispod 100 kilometara udaljenosti?

Mi realno nismo znali da se devedesetih godina ta stvar nije dešavala samo u Šapcu. Slično je bilo i u Kragujevcu, Milanovcu, Bečeju, Subotici, Nišu, masi gradova. Mi smo tek kasnije počeli da otkrivamo sve te bendove, iz takozvane provincije, ali smo takođe shvatili da kao bend iz provincije, naročito iz Šapca, jer naš grad i nije bio naročito poznat po rokenrolu, ne mogu tek tako da nas prihvate u Beogradu i Novom Sadu. Koliko god da smo bili dobri i imali hitične pesme shvatili smo da ćemo prvo morati da odlazimo i sviramo u gradovima sličnim našem, jer tu ljudi nemaju nikakve predrasude. I oni imaju neke slične mlade bendove i njima je to ok. Tako je i bilo. Realno smo preko provincije ušli u Beograd. Sa Novim Sadom je bila druga priča, nekako smo ga shvatali uvek kao naš grad. I sam pomak sa pop-panka ka panku bio je zahvaljujući Kići (Nenad Divnić, bubnjar na nekoliko prvih pesama Goblina), prvom pravom bubnjaru Goblina, koji je iz Novog Sada. Takođe, zahvaljujući njemu napravili smo dogovor da uđemo u novosadski studio Do Re Mi i izdamo prvi album za izdavačku kuću Music User koja je takođe iz Novog Sada. A zahvaljujući Obojenom Programu prvi put smo nastupali u Beogradu. Puno je stvari povezano sa Novim Sadom i ovde nikad nismo naišli na predrasude koje je Beograd, na primer imao. I tada smo imali puno prijatelja iz Beograda koji sam govorili da je to najnormalnije i da se ne deprimiramo i ne ubedačimo zbog toga. Sve je to normalno, nemojte odustajati, Beograd će da vas prihvati i sve će biti u redu. Zlatko Jošić iz KST-a nas je dve godine odbijao da sviramo, a kada je rekao da jeste vreme za koncert, desio se Live in KST i bio je potpuno u pravu.

Uvek je puno prijatelja, pogotovo muzičara, uz Gobline. I sada na promociji knjige i na svakom koncertu, kako to postižete?

Mi smo uvek imali ideju da prihvatamo ljude koji na isti način razmišljaju kao mi, da nam ti ljudi prijaju i da sa njima volimo da razmenimo iskustva, ali možda više od svega toga da te ljude slušamo. Mislim da to ljudi oko nas osete. Uvek smo imali problema na našim koncertima, pogotovo u Beogradu, jer smo imali po 200 ljudi na listi za bekstejdž, odnosno, naših prijatelja. Organizatori su se hvatali za glavu, to nam je uvek bio jedini problem. Ali to je tako i to nas je uvek pratilo. Pogotovo je ta priča bila sa Džukelama, Atheist Rapom i Novembrom. Bio je to naš neki magični krug, podržavali smo se tokom cele karijere. Bila je to priča ne samo Goblina nego i bendova devedesetih.

Šta iz tog perioda ipak pamtiš kao najteže?

Mislim da je najteža bila besparica. Nisi tad mogao da kupiš laptop, sa par drugara kupiš  program za snimanje i da radiš album. Sve je zahtevalo određena ulaganja, određenu kintu, a toga nije bilo. Najgore je kad znaš da si spreman da uđeš u studio, da je vreme da imaš šta da kažeš i da je vreme da se snimi album, a ti nemaš para. Studio košta, producent košta, spot, plakati takođe. U to vreme je sve moralo da se plati i sve je koštalo. Danas sve može da se uradi i bez plakata, staviš najavu na socijalne mreže i završiš posao, ne trebaju ti više plakati. Što se studija tiče, koliko god da je tehnologija otišla gore, postoje programi koji su jeftini i gde demo snimci zvuče bolje nego naša prva dva izdanja, ako pričamo o kvalitetu zvuka. Mi smo se zaduživali, gladovali, nismo imali para ni za hamurger, bukvalno je bilo tako. 

Ipak, 2001. godine dolazi do prekida rada, iako ste skoro deset godina kasnije pokazali da imate još dosta toga da kažete. Kako si ti to doživeo?

Tačno, 2010. smo pokazali da imamo šta da kažemo, ali 2001. smo shvatili da nemamo šta da kažemo jedni drugima. Cela priča Goblina se vrti oko komunikacije i oko energije koja kruži među ljudima u bendu. Što se opet prenosi na ljude koji nas okružuju. Onog trenutka kad smo shvatili da nemamo jedni drugima šta da kažemo, desio nam se život. Ja sam prvi uleteo u tu priču, oženio se, dobio dete i tad shvatiš da neki prioriteti počinju da se pomeraju. Zbog svega toga kreće manjak razumevanja među ljudima, upravo zbog prioriteta i ugla iz kojeg posmatraš život. I tada smo shvatili da je najpoštenije da stanemo sa radom. Verujem da smo nastavili da radimo, to ni na šta ne bi ličilo, a neki sledeći album bih verovatno želeo da zaboravim jer sve to bilo na silu urađeno. Čim nešto moraš da uradiš na silu bolje je da se povučeš, pošto to nema smisla.

Ne živiš u Srbiji već dugo godina. Nekad daljina utiče na to da zaboraviš, a nekad ipak da bolje vidiš stvari kojih možda nisi svestan kada si jako blizu. Šta je od ova dva preovladalo u tvom slučaju?

Ovo drugo. Iskoristio sam mogućnost i priliku da zaista živim i radim u drugim zemljama, na drugim kontinentima, gde se prilike i kulture toliko razliku od ovog kod nas. Od toga nastupi ogroman šok i u mom poslu postoje dve vrste ljudi, a to su oni koji posle šest meseci puknu i kažu ovo nije za mene i oni koji se, kao ja, otvore i počnu da primaju sve to. Jednostavno prihatiš i počneš da koristiš neki nov način razmišljanja, nova iskustva i obogatiš svoj život. Uvek sam se trudio da naučim, shvatim i prihvatim nešto novo. Pored svega, uvek smo gledali da čistimo prvo svoje dvorište, pre nego da se bavimom nekim globalnim temama. Da me neko ne shvati pogrešno, naravno da bih voleo da spasim kitove, ali u Srbiji da pevam o tome ne vidim da bi to imalo bilo kakve logike. Mi imamo svoje probleme kojima moramo da se bavimo a posle, ako ima vremena svakako ćemo se baviti i spašavanjem kitova. 

S obzirom na to da ovo nije tvoja prva knjiga, kako se osećaš u ulozi pisca? Koliko je različito stvarati dugačko delo, u odnosu na kratku formu praćenu muzikom?

Uh, pa to je ogromna razlika. Imao sam velikih problema kad smo počeli da radimo novi materijal, jer sam zaista imao problem da se sa proze prebacim na poeziju. Momci su mi slali poruke da skratim malo strofe i tekst. Zaista je to problematično. Način na koji ćeš se izraziti u knjizi i ta neka širina da stvari možeš da opisuješ do detalja je neprihvatljiva kada se pišu tekstovi za kompozicije gde moraš da budeš precizan, koncizan, kratak i jasan. Meni barem je mnogo lakšre prešaltati se sa poezije na prozu. Veći je problem kad moraš da se vratiš nazad i verujem da sam, pogotovo prvih godinu dana rada na novom albumu, pretrpeo i mučio se da radim tekstove onako kako treba tekstovi da se rade. Onda se u jednom momentu opet prešaltaš i sve bude ok. Naučio sam lekciju i ne pada mi na pemet da pišem bilo šta dok ne završimo sve oko novog albuma (smeh).

"Roba s greškom" je za sada poslednje studijsko izdanje koje ste obajvili. Kada bi fanovi mogli da se nadaju novom mateijalu?

U aprilu momci ulaze u studio i kreću da rade na snimanju muzike, a ja stižem u maju iz Jordana i počinjem da snimam vokale, što bi značilo da negde pred kraj godine možemo očekivati novi album.

A kada je reč o tvom privatnom životu, koliko još dugo misliš da će te voditi daleki put?

Pa to niko živi ne zna. To je najteže pitanje koje neko može da mi postavi. Dokle god mi taj daleki put bude prijao dotle će da traje, ali i dokle god to bude prijalo mojoj porodici, naročito klincima. Kada shvatim da oni više ne uživaju u tome, ne mogu da osakatim njihov privatan život zarad mog uživanja i želje za ovim poslom. Moram da im omogućim da oni žive svoj život, tako da će oni najverovatnije biti najvažniji kada dođe priča do toga da li nastavljamo još par godina da se bavimo ovim ili sledi povratak u bazu.

Golubovo gostovanje u emisiji "Dnevna soba" preslušajte ovde:

Jovan Marjanović

Fotografije: Marko Ristić