Repetitor: Muzika iz petlje i besa

"Gde ćeš", ali bez upitnika na kraju. Muzika nekih novih generacija koja nema suvišan ton. Ona je sačinjena samo od žestoke mladalačke energije, konkretnog stava i direktnih poruka. Tako bismo nekako mogli opisati zvučnu sliku novog, trećeg albuma furioznog beogradskog trija pod imenom Repetitor. Gde ćeš – kao odgovor na trenutnu situaciju, mogući odgovor i poziv na još jedno uzbudljivo muzičko putovanje. O karakteristikama novog albuma, ali i o istrajnosti i posvećenosti onome čemu su se iskreno predali razgovarali smo sa frontmenom grupe Repetitor, gitaristom i pevačem Borisom Vlastelicom.

Za jedanaest godina postojanja uspeli ste da realizujete tri studijska albuma, što nije mala stvar, barem kada pričamo o novijim bendovima sa domaće scene.

Pa, tako je. Mislim da kod nas i publika tako nekako razmišlja. Prvo treba da dokažeš da se nećeš raspasti da bi neko emotivno investirao u tvoju muziku i postao tvoj fan. Postoji nešto u toj trajnosti. Mi smo uspeli da ostanemo deset godina na okupu jer smo zajedno počeli da sviramo. Ja sam malo svirao sa sastavom Crvi i to je sve od putešestvija sa drugim bendovima – tih "incestoidnih" priča, kojih ima mnogo na domaćoj sceni. Mi smo dokazali da nam ovo nije hobi, već jedna ozbiljna priča.

A ima nešto i u činjenici da ste vi redak bend na domaćoj sceni koji, za sve ove godine postojanja, nije menjao originalnu postavu. Tu ste ti, Milena i Ana-Marija.

To je to. Mi smo ta postava dokle god nastupamo pod imenom Repetitor.

Kada pričamo o vašem novom albumu "Gde ćeš", vidimo da je njegov naziv otvoren, nema znaka pitanja na kraju. To je jedna zanimljiva varijacija na temu pitanja i odgovora?

To je tako stavljeno kako bi moglo jasnije da se pročita kao neka vrsta stava. Mogao je na kraju da stoji znak uzvika umesto znaka pitanja. A i nazivi pesama, kojih je osam na albumu, oslikavaju nas, ali to nije konceptualan album tako da naslovi numera ne reflektuju "na prvu" značenje svih pesama. Ili da sve pesme vode do nekakvog zajedničkog rešenja. Jednostavno, "Gde ćeš" nam je dobro zvučalo.

Šta je ono što je tebe, kao muzičara, vodilo ka realizaciji ovog albuma?

Ako gledamo vremensku distancu od izlaska prošlog albuma (Dobrodošli na okean, 2012) smatram da je tri, četiri godine idealna kreativna pauza. Ne volim hiperprodukciju jer na tu temu gledam kao fan muzike. Ne volim kada bendovi odmah izdaju novi album, a nisam se ni okrenuo za starim. Kada ga nisam ni preslušao. A onda se osećam kao da sam ispao iz koloseka sa njima... Ja sam alergičan i na filere. Ne trebaju nam pesme koje su samo tu da bi popunjavale prostor i minutažu. Na novom albumu se nalazi osam pesama iza kojih stojimo sto posto! A pauzu između albuma bih objasnio tako što možda natprosečno sviramo u odnosu na druge bendove i u odnosu na ono koliko smo svirali pre nekoliko godina. Sada smo više na putu nego u Beogradu, a kada smo kod kuće onda nam je teško da idemo na probe, rifovi malo duže stoje dok ne postanu pesme. Bilo bi nam idealno da imamo uslove pa da pravimo albume dok smo na turneji. Dok do toga ne dođemo... Još malo. 

Da li to znači da ste svesno ušli u razradu novog albuma koji će imati (samo) osam pesama, i koji će minutažom ponuditi slušaocu nešto kratko ali efektno?

Upravo. Par pesama je otpalo jer smo osećali da nisu dovoljno dobre za album ili da nisu dovoljno razrađene, završene i da nismo skroz zadovoljni njima. Mi smo nama najstrožiji kritičari. Tako je od početka benda.

Repetitor si osnovao sa osamnaest godina 2005. i sve vreme svirate kao isti trio. Kako ti gledaš na to sazrevanje tokom godina unutar jedne posebne grupe ljudi sa kojima stvaraš muziku?

Imaš jedan period na početku kada se oduševljavate jedni drugima pa je sve sjajno, bajno. Onda smo imali periode kada smo, bezuspešno, pokušavali da menjamo jedni druge. A sada je nastupio period kada smo svi prihvatili jedni druge onakve kakvi jesmo i kakvi smo postali. Vladaju porodični odnosi. Ovo kažem bez nekog klišeizma jer se zaista u bendu ponašamo kao u porodici. Već znamo šta će ko da kaže i kada, volimo se puno, nerviramo se, svađamo se i mirimo, ali smo uglavnom mirni. Pritom, naši odnosi u bendu su dosta duboki. Bilo je svega, ali, posle svega, zaključio sam da sam zadovoljan. Našao sam dobar bend i želim samo da sviram (smeh). Mislim, bilo je to jasno odavno ali sada ne strahujem da li smo mi na okupu.

Koliko je ovaj album ozbiljan?

Veoma je ozbiljan. Ja, sa druge strane, volim duhovitu rokenrol muziku – ne smešnu! Ne kao vic, ne kao neku glupu rep pesmu, nešto što čuješ jednom pa ti je samo tada smešno. Nešto kao Inspektor Blaža. Ali, nekako, ni ne pravim duhovitu muziku. Uglavnom pravim muziku koja dolazi iz petlje, iz besa, iz jakih emocija koje su iskrene i koje nemaju taj otklon duhovitosti. Nisam protiv toga, smatram da duhovitost treba rokenrolu kako bi on ostao zanimljiv i kako bi mogao da se takmiči sa ostalim žanrovima. Ja samo ne umem tako da stvaram, ne želim jer nisam osetio takav stvaralački poriv. A i bend Repetitor nije baziran na isplaniranosti šta će i kako svirati.

Da li novi, treći, album zaokružuje neku priču?

Album ne zatvara nikakvo poglavlje. Vidim da su starije pesme na tom albumu u jednom fazonu. Mislim na "Beskraj" i "Ako te ikada", one su prve nastale i možda su najžešće. Novije stvari su više u neparnim ritmovima, ali su sve ipak dovoljno naše da se to čuje, a da su dovoljno drugačije kako bi se izbrusila zvučna slika samog albuma.

I odmah krećete na evropsku turneju?

Od 2. novembra smo na turneji po Slovačkoj i Češkoj, onda dolaze Holandija i Nemačka. Ovo sada će biti samo jedan mali deo koncertnih aktivnosti i promovisanja novog albuma, kako bismo se vratili na vreme da organizujemo zagrebački i beogradski nastup. Dakle, pričam o datumima 2. decembar (ZG) i 3. decembar (BG). Posle toga na red dolaze Niš 22. decembra i Skoplje 23. decembra i to je to do kraja ove godine. A u januaru nastavljamo dalje. Novi Sad, Split, Sarajevo... Mora da se svira, nema šta!

Vi ste jedan od retkih bendova koji je, na samim počecima, zadobio simpatije i velikog broja fanova iz zemalja u okruženju. Prvenstveno mislim na Hrvatsku i Sloveniju.

Mislim da je 2009. za nas bila prekretnica. Smatram da je u tom momentu već sve bilo dovoljno zrelo da se tako nešto i desi, da neki bend iz Srbije bude tako bogato prihvaćen. Mi smo u Hrvatskoj osvojili nagradu na festivalu u Puli, to je odjeknulo u medijima. Onda je usledio rasprodat koncert u zagrebačkom KSET-u. Odjednom je došlo mnogo ljudi koji nisu znali za nas, nego su odlučili da nas vide na slepo, digao se neki hajp. Ljudi su skakali sa pojačala i sa zvučnika u masu. Bilo je nezaboravno, a kada imaš takav prvi koncert u nekom stranom gradu onda se to pretvori u dobru priču. A ljudi nam uvek govore kako mi tamo, u Hrvatskoj, imamo više publike, a to nije istina. Tamo, prosto, ima samo više veb medija koji prate i pišu o svemu ovome. Cimaju se. Ali što se tiče broja publike, mi dobro znamo da je on isti i tamo i ovde.

Dušan Majkić