Zabava nije sve, nađite mesta i za kulturu

Postoje zanimanja iza kojih stoje toliko zanimljivi ljudi, da ponekad imamo potrebu da uđemo u njihov svet i uzmemo deo njihove vedrine i ljubavi prema poslu. Na pitanje šta je to korepetitor retko ko je imao odgovor, a upravo se jedan od njih, ali i mogo više od toga, krije iza nove predstave Novosadskog pozorišta "Laka mala". Pijanista David Klem zaslužan je za modernizovanu verziju muzike, koju je za ovu operetu početkom 20. veka napisao Bela Zerkovič. Sa njim smo razgovarali o njegovom poslu i samoj predstavi, koja je ove godine u redovnom repertoaru Ujvideki szinhaza.

David Klem (Foto: Facebook)

"Ja sam master pijanista i završio sam akademiju ovde u Novom Sadu. Inače, ceo život sam učio od ruskih profesora, tako da sam ja neka vrsta ruske škole ovde u Srbiji i u Evropi. Oni koji se bave klasičnom mzuikom znaju da postoji ruska i nemačka škola. Ja sam predstavnik ruske za koju se kaže da je više emotivna strana klasične muzike, a da je nemačka više tehnička, motorička i precizna", kaže David na početku razgovora.

Da li si dok si se školovao imao u glavi ideju da jednog dana želiš da postaneš korepetitor i da se baviš muzikom u pozorištu?

Nisam. Korepetitor kod nas zapravo ni ne postoji kao profesija, jer mi svi završavamo za muzičkog izvođača, odnosno pijanistu. U inostranstvu, na primer, postoji odsek za korepetitore, koji se spremaju da budu muzičari u službi određenog soliste i da prate njegovo izvođenje.

Ono što nas zanima je šta je tačno tvoj posao i šta je tvoj zadatak u pozorištu?

Muzički deo predstave u pozorištu treba da obavlja nekoliko ljudi. Treba da postoji jedan muzički rukovodilac predstave, zatim je tu korepetitor, eventualno kompozitor i na kraju muzičari koji će izvesti svu tu muziku za predstavu. Kod nas su se ove sve funkcije nekako čudno spojile, prvenstveno zato što pozorišta nemaju dovoljno novca da plate toliko ljudi i da svako obavlja svoj deo. Neki nas zovu korepetitori, ali smo zbog ovih okolnosti postali one man show i obavljamo sve ove poslove koje bi u inostranstvu radilo nekoliko ljudi. Kada govorimo o poslednjoj predstavi 'Laka mala', reditelj Rale Milenković zamolio me je da od jedne stare operete, napravim malo moderniju verziju i da rearanžiram stare pesme u neki potpuno novi stil. Recimo, to korepetitoru nije posao. Opet u slučaju ove predstave, trebalo je nove pesme i odsvirati, što sam uradio sam u svom studiju, na svojim instrumentima.

Plakat za predstavu "Laka mala"

Hajde da zamislimo situaciju da muzika u predstavi treba da bude izvedena uživo. Gde bi bilo tvoje mesto na toj bini i kako bi uopšte uspevao da pratiš šta se dešava na sceni?

Imao sam i takve predstave.

I kako uspevate da se koordinišete ti i tvoj bend tokom tpredstave?

To je uvek moj zadatak. Ja moram tačno da znam šlagvorte, odnosno poslednju rečenicu koju glumac izgovara ili pokret koji napravi, nakon čega treba da krene muzika. Onda znam da treba da dam znak svom bendu da počnemo da sviramo. Tako nekako to funkcioniše.

Osim što si talentovan muzičar, korepetitor, kompozitor, radiš i na Akademiji umetnosti sa studentima glume na svim dramskim odsecima. Kako da mlađu publiku ipak zainteresujemo za klasiku i posvetimo joj pažnju koju ona i danas zaslužuje?

Ovo je baš komplikovano pitanje. Svi mi, i stručni i nestručni, razgovaramo o tome kako da među mlađu publiku ponovo vratimo klasičnu muziku. Pokušavamo da shvatimo šta se to dešava u svetu, da se gube te neke vrednosti, koje sigurno vrede više od površnih i brzih stvari koje nam se trenutno dešavaju. Ne znam šta je najveći problem. Verovatno taj brzi život, koji od ljudi zahteva brza rešenja za sve. No, te stvari koje traju i koje su vredne, one ne mogu da se nauče brzo. Da bi neko bio pijanista, on ne može upisati fakultet i za četiri godine naučiti to. On mora da počne sa šest godina! Mladi danas ne shvataju da nije ništa strašno ako se nečim bavimo deset godina, a da ne vidimo konkretne rezultate. Negde sam čitao da je potrebno 10.000 sati da bi neko postao stručan u onome u čemu se bavi. A tih 10.000 sati predstavlja upravo tih desetak godina intenzivno, dnevno četiri sata minimum, baviti se nečim.

Muzička industrija godišnje izbacuje hiljade i hiljade pesama koje slušamo samo tad i često više nikada. Zašto se tako retko vraćamo na note koje traju vekovima?

Mislim da je muzika postala isto što i naša potrošna roba, kao što su telefoni, automobili, veš mašine... Ljudi su se navikli u današnjem svetu da nešto ne treba da traje dugo. Jedini problem je što nije dobar put. Mi se jesmo navikli, to je jedna stvar, ali ne razmišljamo o tome da takav odnos ne vodi ka bilo kakvom civilizacijskom napretku. Mi slušamo muziku mesec dana, radimo nešto mesec dana, pa posle radimo nešto drugo mesec dana, pa nešto treće mesec dana i na kraju ne budemo niko i ništa, ništa ne naučimo. Sve je na internetu i ako ne uključimo Google, glava nam je potpuno prazna.

Nemaš ništa protiv popularne muzike koja danas trešti iz svake urbane diskoteke. Ali gde je u današnjem svetu ostavljeno mesto za klasičare?

Mislim da treba da obratimo pažnju na to da postoji više vrsta muzike. Postoji zabavna muzika i svet zabave, a sa druge strane postoji svet klasične muzike u kulture. Velika je razlika između kulture i zabave i to se u današnje vreme dosta pomešalo. Kada odeš na neku predstavu, da pogledaš Šekspira ili Čehova, to ne može da se modernizuje i da postane zabava. Ni ne treba to da postane. Čini se da su ljudi zaboravili da je kultura veliki deo razvitka čovečanstva i same ličnosti. Mnogi se sada samo zabavljaju i zaboravili su da nešto i nauče. Treba reći ljudima da iz tog sveta zabave bar jednom nedeljno odu i poslušaju nešto drugačije. Klasika je potpuno jedan drugi užitak i doživljaj. Treba da čuješ Betovena, pa onda u subotu uveče i u diskoteku. Kako smo se navikli da menjamo telefone, tako možemo da se naviknemo i da jednom nedeljno odemo u pozorište.

Šta je to što tebe loži u tvom poslu i tera te da radiš ovako komplikovane projekte iz meseca u mesec?

Možda to što sam ceo život želeo da se bavim muzikom, a sada trenutno upravo to radim i mogu od toga da živim. Meni je muzika i hobi. Sve što radim od ujutru od kad se probudim, pa dok ne legnem vezano je za nju. Kada mi je dosadno, je ne palim TV, već palim svoju klavijaturu, sviram i tako sebe zabavljam. Najviše volim da komponujem i poslednjih godina sam u Novosadskom pozorištu počeo da se bavim i tim poslom. Za oko dva meseca ćemo početi da stvarammo jednu novu muzičku predstavu, gde ću i komponovati i svirati i biti korepetitor. Ta kreacija, kada iz ničega praviš muzičko delo je nešto neprocenjivo za mene. Hoću da kažem da svako mora da nađe upravo to što toliko voli i onda problemi nestaju. Tada čovek nesvesno počinje da uči, da se razvija i stalno da napreduje, i jednog dana će samo shvatiti da je on prilično dobar u svom poslu.

Da glava ne bi ostala prazna, posetite Novosadsko pozorište. Prvo sledeće izvođenje predstave "Laka mala" zakazano je za petak 28. oktobar. Za naredne predstave pogledajte sajt pozorišta ili Facebook stranicu i uživajte u muzici.

Maja Leđenac

Ceo intervju sa Davidom Klemmom, možete čuti ako kliknete na sledeći plejer: