Rale Milenković: Samo sloboda rađa veru i nadu

"Mi živimo u filmu koji je sastavljen samo od klapa. 'Kadar 72, treći put, scena tri - prvi put, PAF!' I onda tog kadra nema. Mi smo film od samih restlova, od onoga što se baca da bi se sagradila stvarnost. A ti nisi ni statista, ti ni ne nastupaš, samo te klape obavezuju. Onda sledeća scena, drugi objekat, simulacija filma, ali svega onog što ne treba gledaocu."

foto: I.M.

Prošle subote u Novosadskom pozorištu/Ujvideki sinhaz premijerno je odigrana predstava "Laka mala", čiju režiju potpisuje poznati glumac i profesor Radoslav Milenković. Sama predstava, i realnost koja nas opkoljava, bili su odličan povod da upriličimo razgovor sa umetnikom koji je u medijsku žižu dospeo javnim nastupima u kojima nije štedeo ni sebe, ni nas. Zbog specifične situacije u kojoj se našao, intervju smo otvorili pitanjem kako se oseća?

Odlično sam. Društvena i politička situacija ne utiče presudno na to kako sam. Mnogo sam bolje nego što je građanin prinuđen da sluša sve te gadosti, svedoči svemu što je nakaradno i neznalački. Način na koji se "vrši vlast". Tanka, uzurpatorski nametnuta bitnost je zbog neznalaštva, diletantizma, nesvesnosti, skoro pa zanemariv deo svega onoga što čini kako sam. Odlično sam, Šekspir je preveden, Raičković se izdaje, pisci pišu, glumci glume...

Da se ne lažemo, pitam vas zato što...

Odlično sam ne zato što sam zakopao glavu u pesak, nego vidim i znam za još puno toga što čini da sam dobro.

Da li su vas istrošili brojni intervjui koje ste dali za relativno kratko vreme?

Nisu. Jedino što mislim da ne treba da stalno ponavljam isto. Uvek bih mogao svakome da kažem šta mislim o nečemu, to me ne umara. Ono što je jako tužno je što sam to govorio pre dve godine i svi ti razgovori, od Utiska nedelje do Jedan na Jedan, su uvek u odnosu na isto i aktuelno, a niko od mene ne bi više voleo da kaže da se danas nešto pomerilo na bolje. Ako se i pomeralo, pomeralo se na gore, mada je to samo manifestiovanje, tu čak nema ni privida, ni pokušaja da se prikaže da je nešto bolje. Novim lažima se hvali kako je sve isto, prisustvujemo nabrajanju beskrajnog niza mogućnosti hvalisanja.

Zašto vaše kolege ćute, čast izuzecima, pretpostavljam da pričate o tome?

Ne znam. Ćute ljudi. Kada bi napravili presek tu bi videli raznih profila, ćute ljudi koji ne misle kao ja, ćute jer ne žele nevolju, ćute ako se plaše, a onda ćute i oni koji od tog ćutanja imaju koristi.

foto:6yka.com

Nisu li sve to argumenti sitnih duša?

Pa dobro, kako ko vrednuje. Imao bih problem nekome da objasnim zašto sam ćutao kada je trebalo govoriti. Nisam aktivisita i pozive stranaka sam ljubazno odbio, ne vidim moju ulogu i svrhu u tome da se upišem u partiju koja će da ruši vlast. Bilo je nesporazuma sa liderima stranaka (opozicionih, prim.aut), a ja i o njima isto mislim, ili preciznije, jednako im ne verujem. To što on zastupaju kao svoj program ne razaznajem kao nešto istinski usmereno da se napravi bolji život.

Slažete se da nema ni elementarne ideologije, s obe strane?

Ni ideologije, ni posledice po ono što rade. To je, uz neverovatno negovanje neznanja i zadovoljstvo neznanjem, jedan od najozbiljnijih problema. Proizvoljnost na delu. Kada nešto super uradite to nije konsekventno nagrađeno, a kada uradite nešto katastrofalno loše niste konsekventno kažnjeni. I pošto su se svi jednako izbrukali imam jednako nepoverenje prema ovima koji misle da treba da budem nešto u politici. A ljudima, kada se oglasim u intervjuima, to zvuči kao neki glas razuma, i oni su mislili da će 6. oktobra svanuti pravedna, uređena demokratska zemlja i društvo. To što je trebalo da bude je samo pitanje uređenih institucija. Da je bilo koji upravnik pozorišta otišao u zatvor zato što je napravio dva dinara duga, mislio bi koga će zvati za goste, kako će trošiti pare, koliko će ćevapa pojesti u toku godine, koliko kilometara će napraviti. Lično mislim da treba da ih napravi milione, ako će dati rezultat, nisam za štednju čep u dupe, a platu u banku.

Katoka iz "Lake male" je za slavu bila spremna da plati svaku cenu, koju cenu građani plaćaju zato što su apatični i razjedinjeni?

Plaćamo u dinar kako izgleda naše društvo. Užasnu cenu, ali za taj užas malo i plaćamo. Može to još skuplje, neverovatna je potražnja lošeg, zato cene lošem skaču, a mi ih plaćamo. Vuk je zapisao poslovicu "mrtva se glava po sokaku valja, pa se i goremu nada". Perverzna društvena situacija. Razlika između "Lake male" i onog ko je uspeo po svaku cenu je suštinska. Katoka iz operete Silađija i Berkovica mora da plati cenu unutrašnjeg sukoba sa moralnim načelima, a ovde moraš da se udiluješ da te ne uhapse. Da prokljuviš način da budeš deo mašine koja proizvodi uspeh. Cena uspeha je da veruješ da si zaštićen, sa drugima s kojima deliš taj uspeh ili ti ga omogućuju. "Laka mala" je plemenita, romantična figura, skoro kao Lutka sa naslovne strane Bore Čorbe, ali još čednija. Osoba koja slobodu na kraju osvaja jer je to krajnji smisao svakog uspeha. Ovde je uspeh po svaku cenu preklinjanje da budete rob nekome, pa da zauzvrat dobijete uspeh. Strašno je. 

Da li smo mi građani saučesnici nečinjenjem u tom zločnu?

Bili bi da smo u ravnopravnoj poziciji da biramo. Kada ne bi bili ucenjeni, korumpirani i svedeni na isto sa svima ostalima. Ne možemo da se ponosimo koliko smo svesno građansko društvo, ali ono da bi postojalo mora da počiva na jasnim, uređenim institucijama. Ovo što mi živimo je kao iz Magbeta, san bolesnika, pun buncanja i besa. Mi živimo u filmu koji je sastavljen samo od klapa. "Kadar 72, treći put, scena tri - prvi put, PAF!" I onda tog kadra nema. Mi smo film od samih restlova, od onoga što se baca da bi se sagradila stvarnost. Svake četiri ili dve godine uleti neki restl, na kome je "REZ, stop, dobro je deco", a mi nikako da vidimo kadrove. "TON, ide, KAMERA, ide", čovek pomisli da stvarno gleda neki film.

foto: blic.rs

Može li čovek bukvalno da poludi ako je statista u svom životu?

Ma, nisi ni statista, ti ni ne nastupaš, samo te klape obavezuju. Onda sledeća scena, drugi objekat, simulacija filma ali svega onog što ne treba gledaocu. Kao kada bi čovek uzeo te kadrove i kazao da je Injaritu. I ti kažeš "nisi ti Injaritu", a on ti kaže "vidi ovogo zlikovca, em ništa ne zna o filmu, em me mrzi, a boljeg Injaritua od mene još nije bilo". Neko se stalno pravi da je Injaritu, a prodaje nam klape i ono što se briše u normalnom svetu.

Novi Sad evropska prestonica kulture 2021, komentar?

Ja sam radostan zbog toga. To je dobar naslov, to je zaista divno i neću da budem partibrejker. Ne dovodim u pitanje razloge ili uslove koje grad može da ispuni, toliko je toga što ga kvalifikuje. Ono što bi bilo važno da svi znamo je da je to tek – klapa, to nije film. Šta je posle klape? Ko igra? Šta igra? Odnosno, nije tu pitanje para. Imao sam ideju da predložim odgovornima da napravimo tu titulu bez ijednog dinara. Da vidimo možemo li. Evropa kaže "niste prestonica", a mi, imalo para - nemalo para, sebe proglašavamo prestonicom. Šta je to što mora tako čudesno da se desi 2021. što ne može da se desi 2017, osim zidanja tri, četiri nova pozorišta? Ali ne projekti, ne pranje i centrifuga, nego utemeljenje institucija koje Novom Sadu trebaju. Ako grad 2021. treba da bude multi-kulti, što ne treba 2017? Toliko toga može bez para. Mogu da predložim da budemo prestonica kulture u Srbiji 2017.

Da li je kultura uopšte moguća u gradu i pokrajini koji se sabijaju u nacionalistički, desničarski i konzervativni okvir?

Dosta teško. Jedino je važno da se novosadska kultura, oktobra 2016, sagleda, imenuje i vrednuje sa stanovišta kulture, a ne partije i pobedničke koalicije u kojoj su noge izmešane, ne znaš ko koga #*$& i ko kome *#$%. Neophodno bi bilo zahtevati, primorati vlast da nam kaže i pokaže koliko je zaista kultura to što oni rade. I ovi pre se nisu pokazali, napunili su plitke džepove svojim drugovima, sad ovi pune svojim drugovima, osnivaju firme koje konkurišu pet dana pre izbora (gradski konkursi iz kulture, prim.aut). Morali bi da učinimo sve da im postavljamo temu razgovora, da nas ne stavljaju u zamku svojih tema

Kako mladoj osobi objasniti ovo, kako da traže to od njih?

To je odgovornost škole i porodice i tu smo u problemu. Korupcija je neverovatna. Tata i mama su korumpirani platom od 22.000, ili 100.000, nije ni bitno, i obrazovni sistem je takav da se u školi ne vaspitavaju svesni, slobodni ljudi koji će postaviti pitanje transparentnosti, javnosti, slobode, cenzure i tako dalje. Jedino rešenje nije reforma, nego reset, ne BIOS, nego format:C, mora disk da se očisti i od BIOS-a koji ne valja, mora da se promeni temelj na kome počiva sve jer je u njemu toliko lošeg. Ovo je apsolutno korumpirano društvo, karticom, superkarticom, bodovima, šoping molovima, sendvičima za botove, jer je promenjen sistem vrednosti. Nekad na smetlištu nikne lep cvet, ali to je više u literaturi, a i to smetlište je od prirodnih supstanci, istinskih govana konja ili stoke. Mi smo na smetlištu presovane plastike, neorganskom smeću. Iz toga ne raste nijedan cvet, ništa.

foto: nshronika.rs

Katoka se u predstavi izborila za slobodu, gleda svoje siroto dvorište sa koferom u ruci, čuje se voz... Zašto i dalje mislim da predstava nema srećan kraj?

Nijedan život nije sa hepiendom. Osuđeni smo na tužni kraj. Hepiend je sredstvo za manipulaciju, samo u gadostima od Pretty Woman ima da milioner bos nosi ružu prostitutki s ulice. Ne postoji, jer on ne bi bio milioner, milioner je identitet, jako je teško da jednako radosno ne budete i milioner. Isključuju te ljudi iz društvenih matrica i za manje od kurave. U odlasku Katoke, tom vozu i koferu, ima sentimenta naravno ali mislim da je to fer. Mi živimo zato što je presudan deo naše nade to što mi uopšte podnosimo život kome ne znamo smisao. Vera da se može s koferom, s neke stanice otići negde, jer na kraju svi dolazimo na isto mesto. Što bi rekao Beket u Godou, "one rađaju raskrečene nad grobovima". Užasno, ali ne može bolji haiku o čovekovom životu.

Može li Katoka, i mi u metafori, uopšte da ostane u skromnom Jožefštatu ako jednom vidi Peštu?

Problem je što svet nije isti kada znaš i Peštu, to je razlog zašto ova devojčica odlazi, ali ona odlazi ne u palatu, nego u svet. Možeš proživeti život u Jožefštatu, biti srećan pastir na Goliji, čestit, voljen i ispunjen. To što devojčica traži nije više u Jožefštatu, nije ni u palati, bila je tamo, kod tog tajkuna za nju nema života, ali nema ni u Jožefštatu. Nema više sjaja u travi. On prolazi, ali važno je da te vodi gde ti slobodan odlaziš, a ne ostaješ kao rob, obmanjuješ sebe da je sjaj u travi još tamo. Nije. Zato ljudi mogu da pronađu nadu, nema konstante, ništa se nije dogodilo dva puta, ničemu se ne možemo vratiti, a s druge strane, da bismo preživeli sledeći dan nadu možemo da pronađeno jedino u tome da svakog trenutka može da se desi bilo šta. Moraš biti slobodan da bi verovao da se može desiti sve. To je za mene sloboda.

Da li su mladi, a i stariji, zato tako apatični - nisu slobodni?

To treba škola i tata da te nauči. Nemoj da se bojiš mraka, upali svetlo. Vidiš da mrak ništa nije promenio i tako se ne bojiš straha. Može da se savlada i vežba, a kada odrastaš među uplašenima, onda je strah prelazan. Treba ti učitelj koji ne uživa da ga se bojiš, koji te uči da njegova strogost vodi ka znanju, a ne njegovoj bolesnoj sujeti i frustraciji da on nekome bude šef.

foto: I.M.

Kada sam bio dete, pokojni brat i ja izađemo sa matinea iz Zvezde, idemo do kuće u Krilovoj peške i pričamo, kao na engleskom, tako što nešto seremo igrajući se. To nije loše za maštu, ali kada se odgovorni ljudi igraju sa životima i institucijama jako je groteskno jer nas uveravaju da govore engleski. To nije jezik, to je simulacija jezika, govore engleski kao deca posle kaubojskog filma. Deca, vi, i ja, veći smo deo života proveli između surogata i simulacije. Ako u surogatu ima nekog opravdanja, u simulaciji nema - ona je sa predumišljajem.

Da li je pošten čuveni vapaj zrelijih "nema ko da zameni velike, pokojne glumce"?

Ne mislim da treba da ih zamene. Razumem to kao utehu sredovečnih i starijih, što jednog dana nikoga neće biti. To je želja te generacije da se efemernost, koja je suštinska za pozorište, poništi ili da joj se na tas stavi nešto što daje osećanje vrednosti. Ima literature i posle Čehova, drama posle Beketa i Milene Marković. Slikaju i posle Pikasa, ne znam kako se usuđuju (smeh) ali je dobro što se usuđuju.

Zašto nema više ni reči "bard"?

Ovo nije vreme bardova. Danas ne glume bardovi, glume ovi što snimaju reklame i u redu je, dobro glume, neki bi mogli bolje, neki su zalutali, ima invalida rada koji mogu da pomognu. Kako je rekao pokojni Petar Brečić, ljudi stvaraju po prekom nalogu duha vremena. Gluma i pozorište su osuđeni na savremenost i to im je zadatak. Ne treba žaliti u tom smislu, vrednije bi bilo da sačuvamo istinsko sećanje i poštovanje, da znamo ko su Radmilović i Nikolić. Neće biti novi Gaga ili Pera Kralj, ali imamo Gagu i Peru, nije to malo, od nas zavisi koliko je to. Dužnost je da produžiš. Prepoznajemo mlade umetnike upravo po tome što iz prekog naloga duha vremena nastavljaju, nose zublju, da plamen gori. Suština umetnosti je, i tu tražimo veru, da u zajedničkom pulsiranju scene i gledališta, u toj vrtoglavici, nevidljivom lila dimu i plavom mraku, nađemo svoj smisao. Deleći je s gledalištem postižemo puni smisao. Tu ništa ne nedostaje, kada predstava igra i neko je gleda. Pogotovo ne nedostaju kritičari.

Tonski prilog razgovora sa Radoslavom Milenkovićem poslušajte u plejeru ispod:

 Igor Mihaljević