.
Trenutno
Škripa
 Dušan Majkić
Društvo / Intervju

Politike regiona se boje prijateljstva

07.06.2016.

"Pitanje za šta bih dao život je strašno ozbiljno i zahteva ozbiljan odgovor. Većina nas ima na umu da bi dala život da sačuva bližnjeg svog, ali ako oduzmemo taj deo koji se kod većine ljudi podrazumeva i koji je pitanje instinkta, ostaje veliko polje ideja za koje čovek bi, ili ne bi dao život. Takođe, kada smo u relativnom miru, kao sada, onda je to intelektualno pitanje."

.

foto: eastwest.ba

Reditelj Haris Pašović je protekle nedelje boravio u Novom Sadu povodom priprema za premijeru predstave "Za šta biste dali svoj život" 27. juna u Novosadskom pozorištu. U pitanju je koprodukcija, nosioca sarajevskog East West Centra, Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice i domaćih - Pozorišta promena i Ujvideki sinhaza. Govoreći o borbi i spremnosti na gubitak života, Pašović navodi Španski građanski rat, "...kada se ljudi odlučuju da idu ne samo zato što brane svoju kuću, nego iz intelektualnih razloga. Tada su to bili Hemingvej, Orvel, ljudi koji su dolazili u Španiju... Puno njih su bili Jugosloveni i pridruživali se brigadama republikanaca jer su želeli da podrže borbu protiv Franka, koji je bio nedvosmislen diktator."

To vas je inspirisalo?

Dok sam bio mlad i studirao u Novom Sadu. Radio sam u Pozorištu promena u kom i sada radim. Kada je došla 1992. nisam se zatekao u Sarajevu kada je počela opsada, onda sam osetio potrebu da idem u Sarajevo, ne samo što je moja porodica bila tamo nego i zato što mi se činilo da je to taj trenutak. Kao moji idoli koje sam nabrojao, ili Ana Ahmatova koja je za vreme opsade Lenjingrada pisala poeziju, shvatio sam da je sada to vreme.

Bili ste spremni da date život za nešto više od porodice?

Da, to je bilo pitanje slobode. Bilo mi je neprihvatljivo, na stranu moj emocionalni angažman, kao intelektualcu i umetniku da se takav brutalan čin dešava u Evropi na kraju 20. veka, kada sam mislio da smo prevazišli teror koji je Evropu uništio četrdesetih godina. Shvatio sam da je to taj trenutak kada se čovek odlučuje na tako nešto. Dve stvari su se poklopile, rizikovao sam život za slobodu i umetnost.

Da li su to koreni predstave koje ćemo gledati 27. juna u Novom Sadu?

Verovatno ima neki element koji je vezan, moje lično iskustvo, ali nije samo to. Živimo u svetu u kom ljudi daju život za stvari koje mnogi od nas veruju da su sulude. S druge strane, ljudi daju život za stvari koje verujemo da su plemenite. Ako se neko opaše eksplozivom i dođe u pariski kafe i raznese sebe da bi razneo nevine, zapita se čovek zašto ta osoba, obično mlada, nekada i dete, to radi. Međutim, kada to pitanje postavimo mora se povući i paralela zašto je to neko uradio u nacističkoj nemačkoj, ili kao partizan - rizikovao život svesno, znajući da je velika šansa da pogine.

za sta biste dali svoj zivot

Foto: Depo.ba

Kako racionalizujete to što će danas život za ideju pre dati teroristi nego pristojni ljudi?

To jeste veliko pitanje. Ne mora biti negativan odgovor, razumni ljudi posmatraju da se problemi mogu rešiti na drugi način, ne nasiljem, pa ni nasiljem prema sebi. Međutim, imamo jedan nivo koji je intelektualni, kada razgovaramo o tome kao ideji, i drugi, kada je konkretna situacija i kažemo "mi odlazimo na to mesto zato što verujemo u tu ideju". Nisam samo ja došao u Sarajevo, došla je i Suzana Sontar, žena koja je bila veliki intelektualni format i koja je mogla da pogine kao što je 11. 541. osoba poginula.

Da li na sarajevskoj čaršiji ima mesta za one koji nisu bili spremni da daju život za nju?

Kako da ne. Puno ljudi se vratilo iz izbeglištva u Sarajevo i danas normalno rade i žive. Možda postoji nekada razgovor na temu moralnosti, mada, nije nikada bila rasprava o tome u javnosti. Postoji duboko razumevanje da je to bilo pitanje ličnog izbora, a s druge strane mogućnosti. Neki su imali mogućnost da odu i otišli su, neki nisu, možda bi otišli ali nisu mogli, a neki su imali mogućnost da odu ali nisu otišli. Jedna od njih je profesorica Greta Ferušić, rođena Vajnfeld, Novosađanka, koja je imala 17 godina kada su nju i njenu porodicu deportovali u Aušvic. Cela porodica je ubijena, a Greta je bila pošteđena u radnom vodu i dočekala je oslobođenje. Vratila se u Novi Sad, studirala u Beogradu, tamo upoznala Sarajliju Seada Ferušića, mladog arhitektu, kao i ona. Otišli su u Sarajevo, imali porodicu i kada je počela opsada mogla je da ode. Rekla je "ja sam jednom bila primorana da odem iz svoje kuće, drugi put to neću uraditi". Preživela je rat iako je granata pogodila njen stan, jedina osoba koja je preživela Aušvic, opsadu Sarajeva i živa je i danas. Moja draga prijateljica o kojoj sam uradio film.

Koliko je ova predstava priča o zaboravljenim herojima?

Na jedan način jeste, ali kada kažemo "heroj" postavlja se pitanje šta je heroj i šta je kome heroj. Moji heroji, koji su se borili za ideale pravde, ljudskosti, umetnosti i bratstva, neki ljudi ih ne doživljavaju kao heroje, neki od njih su bili partizani. Ima i ljudi koji su rizikovali život za ideju koja nikako nije moja, nacisti ili džihadisti, koji su nekome heroji. Shvatili smo ambivalentnost tog termina i ne želimo da se vezujemo za njega, ali to jeste priča o žrtvovanju ili nežrtvovanju života, što su bukvalne žrtve, ili posvećivanja  života nekom cilju do te mere da se slobodno može reći da je on ili ona dala život za taj cilj.

Da li je Greta Ferušić heroj?

Za mene jeste. Ona je pravi primer obične građanke koja je bila dva puta žrtva istorije, koja je oba puta preživela ali ne samo fizički, nego i u duhovnom smislu jer nije promenila karakter. Nije se kompromitovala, snagom volje i ličnosti ostala je konzistentna kroz svoj devedesetogodišnji život. Možemo je zvati herojem ili uzorom, ali sigurno osobom koja impresionira.

Da li ste mi sada indirektno odgovorili na pitanje za šta vredi dati život?

To je moje lično mišljenje. U predstavi ne reklamiramo davanje života, mi razmatramo fenomen da postoje ljudi, ne mali broj, koji su kroz istoriju i danas spremni da daju život za ideju za koju smatraju da je vredna davanja života. Ima i druga pozicija, ako neko da život za neku ideju taj nije shvatio ideju jer nijedna nema smisla ako zahteva nečiju smrt. To je vrlo interesantna filozofska pozicija i mi smo stalno na ivici, ako duboko razmislimo iskreno. Hamletovo "biti ili ne biti".

Nosi li predstava religijsku provokaciju, budući da judeohrišćanstvo propoveda žrtvovanje najmilijih?

Mislim da nije stvar u tome da predstava preporuči bilo šta, najmanje da neko da život. Nije naše da određujemo da li će se ljudi boriti za slobodu i dati život ili ne, veći je značaj što predstava postavlja pitanje, uznemiruje duh i kaže da ima drugih stvari osim popusta i akcija. Toliko smo obasuti kapitalističkim smećem da nememo vremena, možda ni mogućnosti, da mislimo. Eventualno kako ćemo preživeti i to ne bi smela da bude jedina tema u životu.

haris pasovic

Foto: Nacional.hr

Ne navodim vas na tanak led, pitam zato što Abraham i bog žrtvuju sinove za tuđe dobro, da li je to kontradiktorno u religijskom kontekstu poštovanja života?

Nije kontradiktorno, ljudi koji su odani svetim knjigama imaju svoje argumente i objašnjenje. Tretiraju to kao metaforu, a ne stvarni događaj. Međutim, tu je tanak led, šta mi doživljavamo kao metaforu, šta kao stvarni događaj i kako to prevodimo u svoj život.

Da li između zemalja bivše Jugoslavije tinja hladni rat?

Mislim da ne. Ovo je drugo vreme, koje je teško objasniti političkim kategorijama iz prošlosti. Jugoslavija je bila ozbiljna država koja je napravila kapital u svakom smislu, ali istovremeno je ostalo nasleđe zajedničkog kulturnog prostora, mi i sada vidimo da je logičan. Nepotrebno je bežati od toga da mi to posmatramo kao zajednički kulturni prostor. Ono što je apsurdno i politički farsično je što se Jugoslavija raspala na užasan način, da bi se sada ujedinila u Evropskoj uniji. Tu nema logike, ne može se objasniti izuzev jednim motivom, da je socijalizam bio previše za EU.

Koliko je tačna tvrdnja da je puno mladih u eks-Ju spremno dati život za pogrešne ideje?

To je jedna od tema koju tretiramo u predstavi i dolazimo do zanimljivih stvari, kada mladi ljudi istinski počnu da razmišljaju za šta su spremni da daju život i možda će neki od odgovora biti iznenađujući. U predstavi rade glumci iz cele Srbije i Bosne, to je jako šarolik svet sličnih godina i oni nemaju nikakav problem, mada je većina njih prvi put u kontaktu sa susednom zemljom. To je strašno, da mladi nemaju mogućnost i motivaciju da putuju, druže se i upoznaju. Kada bi to češće radili, sami bi videli da se radi o ljudima s kojima dele iste interese, imaju isti humor i svima je mnogo zanimljivije kada se kreću u širem prostoru, nego kada smo svedeni na naše provincijalne dimenzije koje, koliko god voleli svoju zemlju, postanu dosadne i tesne. E, to je ono čega se politika boji, ako mladi otkriju da je mnogo lepše, zanimljvije i ekonomski prosperitetnije da se druže, upoznaju, imaju zajedničke projekte i ljubavi. To će dovesti u pitanje političke oligarhije u svakoj od zemalja, a to oni ne žele jer cela ideja podele je da bi određene grupe u određenim centrima mogle da ostvaruju političku i ekonomsku moć.

Da li su pravu su oni koji kažu da je raspad Jugoslavije uzrokovala otimačina zajedničke imovine, pod plaštom nacionalizma?

To je bila prva faza, državna imovina, a druga, koja je u toku, je da se vlastiti građani što je više moguće opelješe i da se mi po celi dan zabavimo razmišljanjem o tome kako ćemo preživeti i možda malo bolje živeti, a da izgubimo iz vida široku sliku, a to je da ne treba o tome uopšte da razmišljamo, već da se bavimo kreativnim stvarima koje donose uživanje.

Nezahvalno pitanje: za šta su mladi iz trupe spremni da daju život?

Ne bih govorio u njihovo ime, ali sigurno je da svoj život ulažu u umetnost. Jako su dobri u tome, kreativni, posvećeni i tragično je da su male mogućnosti da ispolje kreativnost. Nema posla, budžeti za kulturu u BiH i Srbiji se dramatično smanjuju. Sinhaz je imao predstavu OFF da bi izrazio protest protiv toga da gube radna mesta, žive neizvesno, i onda je publika spontano napisala pismo podrške gradskom veću, gde smo podržali Novosadsko pozorište kao jedno od najboljih i najvažnijih u Srbiji i tražili da se problemi ovih ljudi hitno i pozitivno reše.

Tonski prilog razgovora sa Harisom Pašovićem poslušajte u plejeru ispod:

Igor Mihaljević

.
Nakon bavljenja atletikom, mlada Novosađanka Milana Simić odlučla je da se oproba u sportskoj disciplini koja povezuje trčanje…
.
Somborski bend Neozbiljni Pesimisti stvorio je sopstveni muzički pravac koji su nazvali "anti global etno pank". Osnivač i frontmen…
.
Srbiju je konačno zapljusnuo novi talas kvalitetne pop-rok muzike. Na veliku sreću, svi ti izvođači su i koncertno aktivni. Serija…
Program
Kalendar događaja
Novembar 2019.
PonUtoSreČetPetSubNed
    
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
 
Anketa

Po istraživanju KOMS-a, 67 odsto mladih želi da napusti Srbiju. Da li ste među njima?