Održavanje džez tradicije

Belgrade Dixieland Orchestra je nastupao na otvaranju Nišvil festivala. Veseli diksilend ritam, virtuozno sviranje, sjajni vokali, ali i zanimljive priče između pesama očarale su publiku i privukle dosta mladih ljudi. Razgovarali smo sa frontmenom i bendžoistom Vladimirom Rackovićem.

Foto: Tanjug

Šta za vas kao za sastav sa bogatom istorijom znači da nastupate na Nišvilu i koliko je on uopšte bitan kao festival?

Beogradski Dixieland Orkestar nastupa već treći put na Nišvilu i svake godine je imao tu čast da ga otvori. To je zaista velika čast za nas, jer otvoriti jedan festival i svirati na njemu treći dan recimo, uopšte nije isto. Želeo bih da se ovim putem zahvalim organizatorima na toj prilici, jer umeju da prepoznaju značaj klasičnog džeza koji mi sviramo. Upravo je zato i logično zašto smo svirali na samom početku festivala – ipak je od zvuka kojim se mi bavimo sve počelo.
Tri puta smo već bili ovde, što znači da ovaj festival traje, a čak je i list Gardijan uvrstio Nišvil u top 10 evropskih festivala ove kategorije. Biti na istoj listi sa Umbriom i Montroom koji su  poznati festivali je velika stvar, i ja bih zbog toga svirao četiri sata na Nišvilu kada bih mogao!

Da li vam ta pozicija Nišvila na Gardijanovoj listi govori o tome da kod nas ipak postoji sluha za džez i da postoje ljudi koji se trude da ga neguju?

Ako neko zna šta je tradicija, to je svakako naš orkestar. Sve što mi radimo ima taj tradicionalni ciklus, pamtimo i obeležavamo datume. Ako ovaj festival traje toliko godina i ako ga organizuje ista ekipa već duže vreme, onda nema sumnje da ovde postoje ljudi koji će se truditi da džez ostane živ.

Koliko mislite da se mladi ljudi zanimaju za džez uopšte?

Ako sam dobro upoznat, Nišvil je objavio jednu vrstu istraživanja o starosnoj granici njegovih posetioca i rezultati su bili zapanjujući jer su najveći procenat zapravo bili mladi ljudi. Putujući po Evropi, mi smo shvatili da džez polako umire i da ga jedu Rijane, Lejdi Gage i njima slične, a da sva ta muzika koja mora da sedne i da se navežba nekako nije zanimljiva ljudima jer im je previše zamorna. Doduše, na nama ludacima, zaljubljenicima i fanaticima da održavamo taj plamičak koji još uvek postoji i da ga ne damo vetrovima da ga ugase.

Na vašem nastupu između pesama ispričate po koju zanimljivu priču vezanu za istoriju džeza. Da li mislite da je to način da se još više ljudi zainteresuje za džez, uzimajući u obzir da su to sve zaista zabavni i interesantni podaci?

Mi smo kompletnu svoju misiju usmerili ka edukaciji našeg slušalačkog auditorijuma. Uzimajući u obzir celokupan program Nišvila, postoje izvođači za koje vam je stvarno potrebna neka prethodna edukacija da biste u potpunosti shvatili šta sviraju. Diksilend džez je nastao kao muzika za ples i za zabavu i on je jednostavniji. Naravno, potrebno je virtuoziteta da bi se to odsviralo, ali je relativno jednostavna muzika za izvođenje. Zato je naša obaveza ta takvu muziku dobacimo do mladih kojima će to biti prva stepenica u shvatanju džeza. Nadam se da ćemo putujući po Srbiji i po svetu upravo to i uraditi – pokazati najraznovrsnijoj publici lepote džeza i kakav je on nekada bio i kakav će uvek i ostati.

Šta nosi budućnost za vaš orkestar?

Nosi još mnogo muzikološkog istraživanja, neotkrivenih kompozicija ili kompozicija po kojima je pala prašina. Želimo to da snimimo i da prezentujemo u našoj predstavi "Sve je to džez" koju stalno modifikujemo i stalno joj dodajemo nešto novo, čineći taj naš edukativni program zanimljivim. Toga ima toliko da se snimi, da je meni život već kratak! Beogradski Diksilend Orkestar je jedna institucija koja ima obavezu da se bavi istraživanjem. Takođe, nosi ime svoje prestonice i on u državi i van nje predstavlja svoj grad i kao takav vapi za nekom institucionalnom pomoći organa ove države. Nadamo se da će se prepoznati naši napori da ostanemo od kulturološkog značaja za našu zemlju.

Sofija Balać