Novom Sadu je potreban atletski stadion

Čak i onima koji sport ne prate, ime i uspesi Mihaila Dudaša svakako su poznati. Naš sugrađanin, poznati desetobojac i učesnik finala najvećih takmičenja širom sveta, na kojima je ostvario mnogobrojne rekorde i medalje, polako izlazi iz izolacije. Vreme koje je proveo kod kuće iskoristio je da se lagano priprema, ali i da ljudima kod svojih kuća pruži podršku u održavanju kondicije. Svojim pratiocima na društvenim mrežama doveo je svetski poznate sportiste, koji su otkrivali svoje načine treninga.

"Moram priznati da su mi ovi dani izoalcije zapravo prijali. Veoma mi je bilo važno da nisam samo ja stao, da je stao ceo svet. Uvek sam se u životu trudio da budem u korak s vremenom, sa svojim suparnicima, sportistima iz celog sveta i da se pozicioniram na najvećim takmičenjima, kako evropskim tako i svetskim i Olimpijskim igrama. Sada je vreme stalo, svi su na neki način prekinuli svoj trenažni prces, dali smo sebi malo oduška i dobili smo vreme da poradimo i na nekim drugim stvarima, onima koje takođe volimo. Pokušao sam da napredujem i razvijem se i na drugim poljima koja me zanimaju. Nisam, naravno, mogao normalno da treniram, ali sam iskoristio vreme da provedem i sa svojim bližnjima, sa devojkom samo preko interneta, pošto je ona iz Crne Gore", ispričao nam je Mihail na početku razgovora u emisiji "Dnevna soba" Oradija.

Uspevao si ipak da održiš kondiciju i u kućnim uslovima, kako si to radio?

Dobra stvar je što sam svojevremeno osnovao "NSR Running Club" i što smo kroz razne konkurse od grada i pokrajine dobili sredstva kojima smo nabavili sprave za vežbanje, koje stoje na raspolaganju članovima kluba. Tu su trake za trčanje, sobni bicikl, steper i razne sprave koje se i inače nalaze po teretanama. Kako u ovom periodu to prosto nije moglo da se koristi i da se realizuje bilo kakav trening unutar sale, određene sprave i rekvizite sam preneo u svoju kuću. Traka mi je na terasi, zajedno sa tegovima i šipkom, u spavaćoj sobi mi je bicikl i na taj način sam uspevao nekako da održim formu, koliko god je to bilo moguće. Iskreno, nisam se previše opterećivao time zato što je dosta toga u ovoj godini otkazano, a to su najveća takmičenja na kojima sam trebao da nastupam. Napunio sam baterije za sledeću godinu i takmičenja koja me očekuju.

Podstakao si i druge ljude da vežbaju, kakav je bio odziv?

Odziv je bio sjajan. U jednom momentu smo imalo oko 250 do 300 ljudi koji su na Instagrami patili moj lajv trening. Veoma mi je važno da je veliki broj tih ljudi i ostao da trenira. Ako sam mogao da podstaknem ljude da treniraju, ili još važnije, da ostanu kod kuće i da im na neki zanimljiv i korsitan način ispunim to vreme, drago mi je da sam to uspeo. Takođe, u ovkiru NSR Running Cluba organizovali smo treninge, preko Zoom aplikacije, koje je pored mene držao i Stevan Antanasijević trener u mom klubu. Ponedeljkom smo organizovali NSR champs trening, gde sam uključivao moje prijatelje, poznate sportiste iz inostranstva, a oni su držali lajv treninge. Bili su tu Thomas Van Der Plaetsen, desetobajac iz Belgije, Adam Sebastian Helcelet iz Češke, Ivan Horvat skakač s motkom iz Hrvatske, Milica Emini atletičarka iz Novog Sada, Čaba Silađi plivač i tako dalje. Oni su svojim savetima i treninzima doprineli da ljudima trenig bude zanimljiv i da ostanu kod kuće i zdravi. Sredom je bio trening nakon kojeg smo radili jednu vrstu meditacije i pokušavali da vizualizujemo trčanje na otvorenom, dok je petkom bilo kolektivno druženje.

Iz ugla vrhunskog sportiste, kakav ti apsolutno jesi, izostanak sa jednog treninga mnogo utiče na formu. Kako ćeš se sada vraćati u formu za svoja takmmičenja?

Za ovu godinu sva velika takmičenja su otkazana i to je veoma važno, jer neću doći u situaciju da moram brzo da se vratim, a to bi potencijalno donelo novu povredu. Ceo period treniga sastoji se iz pripremnog, predtakmičarskog i tamičarskog perioda. Mi smo ove godine ostali bez prelaska iz pripremnog u predtakmmičarski period. Ukoliko telo nije adaptirano da punim intenzitetom pristupi tamičarskom periodu, dolazimo u situaciju da je povreda vrlo blizu. Što se mene tiče, jako je važno da su svi stali i to je vrlo ohrabrujuće za sve nas koji smo bili kod kuće i koji strepimo da li ćemo uspeti da se pripremimo za sledeća takmičenja. Mi sada imamo i više vremena da se pripremimo za takmičenja koja nas očekuju sledeće godine. Imamo vremena da radimo na određenim stvarima koje su nam bile slabosti, mnogo duži pripremnni period i u manjem intenzitetu i obimu koji ćemo vremenom pojačavati.

Koliko je teško trenirati desetoboj? Da li svaki dan radiš po jednu disciplinu ili više njih u jednom danu?

Kada se počinje, desetoboj se mnogo više trenira, jer je potrebno sve te discipline naučiti. U tom periodu se radilo po dve discipline na nedeljnom nivou, ili, ako je to bio posebno sprint, anaerobni trenig ili kada se radio aerobni, radila se po jedna disciplina nedeljno. Uglavnom se radilo pre podne po dve tehnike, a na treningu posle podne još jedna tehnika i teretana. To je period u kojem smo bili kao đaci, pred nama je bila čitanka, tu je trebalo da se uči, da se kupi znanje. Kako su godine prolazile, sve manje i manje se trenira, ali se radi kvalitetnije. Radi se jednom dnevno, uglavnom po dve tehnike, a svaka tehnika se prođe jednom nedeljno. Dakle, u desetoboju, vremenom se menja i koncept treninga.

Stadion "Karađorđe" renoviran je pre nekih 15 godina, ali on ipak do kraja nije adekvatan za svetske veličine, poput tebe ili Ivane Španović. Kako rešavaš problem treninga bacačkih disciplina?

To je problematika koja je usledila nakon što je izgrađena Promenada. Mnogi su bili protiv toga da se gradi taj tržni centar, jer je to bila poljana na kojoj je moglo da se trenira i baca, trenira tenis... NS Dukes, novosadski klub američkog fudbala je tu započeo svoju karijeru. S druge strane, Promenda je nešto što je svakako značajno za Novi Sad, ne želim da ovo bude neka vrsta reklame, nego je to prosto moje mišljenje. Veliki je novac uložen, sigurno će se veliki novac i vratiti kroz poreze i smatram da je to veoma važno za finansijski apekt Novog Sada. Dogovoreno je da će se izgraditi stadion, odnosno, atletski kompleks koji će obuhvatiti i stadion i atletsku dvoranu, na drugoj lokaciji, gde ćemo imati i bacališta i skakališta, treninge na zatvorenom u hali koja će imati krug od 200m i biti spremna za naveća takmičenja na zatvorenom, nove teretane i sve ostalo što nam je neophodno. Stadion "Karađorđe" će ostati samo fudbalski, a atletika će benefitirati iz cele ove situacije. Nadam se da će to biti što pre, atletika polako ima tendenciju pada, jer nije omogućeno da se stadion koristi uvek, što je i razumljivo, jer sam stadion koriste tri fudbalska kluba i svakog vikenda imate neku fudbalsku utakmicu. Mi onda treniramo na Đačkom, koje nije adekvatno, jer je otvoreno za sve građane. To i jeste problematika koja mora da se reši što pre. Atletika je bazični sport, koji je vrlo važan za svaki drugi sport i nadam se da će taj kompleks biti što pre izgrađen. U suštini, stadion "Karađorđe" jeste bio adekvatan za atletska takmičenja i treninge, a to je dokazalo Evropsko prvenstvo za juniore koje je tu održano 2009. godine. Ima dobrih osam staza, sunđere za skok s motkom i skok u vis, bacalište za kuglu. Van atletskog stadiona mogao je da se baca disk, ali i koplje i kladivo, a tu gde je današnji parking bila je staza za zagrevanje. I pored svega, novosadska atletika zaslužuje atlestku halu i stadion isključivo namenjen atletičarima.

Šta ti najteže pada kada si na takmičenju u desetoboju? Koju disciplinu baš ne voliš?

Ne bih mogao da kažem da neku najviše ne volim, jer ih sve podjednako volim. To je kao da sam otac i da imam desetoro dece, ne bih mogao da kažem da mi je jedno omiljeno, a drugo nije. Sam pristup desetoboju mora uvek da bude u smeru da svaku disciplinu moraš da voliš. Čak i tih 1.500 metara, što je faktički najteža disciplina, a uz to se trči poslednja, kada smo najumorniji, moraš da pronađeš motiv. Ja zaista uživam u svakoj disciplini. U treningu za tu, poslednju disciplinu, najviše uživam, zato što osećam koliko me sve to osnažuje. Prevazilazim određene prepreke u svom metabolizmu da bih napravio što bolji rezultat. A kada pređemo te prepreke, možemo da pređemo bilo koje u našem životu. Bacanje diska mi je možda omiljena bacačka disciplina, ali i kuglu i koplje volim na neki svoj način. Ono što je važno da pronađeš, kao desetobojac ili bilo šta drugo u životu da radiš, važno je da pronađeš tu strast koja će te voditi da budeš bolji od ostalih. Ne kažem da je svet samo konkurenstko mesto. Nije važno uvek biti prvi. Važno je da budeš najbolji što možeš, a da bi to postigao moraš da radiš ono što voliš, ono što te čini srećnim.

Povrede su nešto što se, na žalost, dešava svakom aktivnom sportisti. Upravo zbog povreda dešavalo se da napustiš borilište pre kraja takmičenja. Koliko je to teško?

Ako imaš adekvatan razlog, onda nije do te mere teško. Ipak, često kažem da mi, koji se sportom bavimo profesionalno i dobri smo u tome što radimo, nismo normalni ljudi. Naš način razmišljanja nas nekad dovodi u situacije da odlazimo u ekstreme, bilo da je u pitanju trening ili sopstveno zdravlje. Odricanja su ogromna, nekad po 250 dana nisam video svoju porodicu jer sam konstantno bio na pripremama i takmičenjima. Desi se da izađeš pred 40.000 ljudi i svi skandiraju tvoje ime, a ti, iz nekih određenih razloga, koji su tebi individualno važni, moraš da odustaneš. To jedan vrlo težak akt, koji moraš da uradiš i definitvno ostavlja određene posledice. S druge strane, sad, kada smo se našli u ovoj situaciji, kada je koronavirus u protekla dva meseca odneo živote, ljudi su izgubili članove porodica, prijatelje, sve je stalo, ekonomija, turizam, sport je stao i, iskren da budem, sport je marginalan u odnosu na sve ovo što nam se desilo. Postoje veći problemi u životu, postoje bolesti, smrtni slučajevi, ljudi koji su na određnim opijatima i ne mogu sa tim da se izbore, ljudi sa psihičkim problemima, sve to su zapravo problemi koji možemo okarakterisati kao prave probleme. To da li će neko odustati na takmičenju ili neće napraviti rezultat koji je želeo, za to uvek postoji druga šansa. Za neke stvari ne postoji druga šansa. E, to su problemi.

Kakva je tvoja preporuka za rekreativce koji izlaze iz perioda izoalcije? Kako krenuti sa treninzima i gde mogu da nađu i priključe se NSR Runnug Clubu?

Svi smo bili zatvoreni dva meseca, ljudi su se sigurno zaželeli treninga na otvorenom, prirode, druženja, sunca, vetra, kiše... NSR Running Club sam osnovao 2018. godine i započeli smo istraživanjem kako pristupiti našim članovima, kako pripremiti trening i na koji način da ga doziramo. Shvatili smo da klub mora da ima određene kategorije, jer ljudi imaju bojazan da neće moći da urade trening do kraja. Ohrabrujem sve ljude, koliko god da niste spremni ili smatrate da niste spremni, imamo kategorije da u jednom procesu od godinu dana sigurno stignete čak i do one kategorije koju mi zovemo ambitious, a to su ljudi koji žele da odu na trku, žele da prevaziđu svoje prepreke. Na nama je da ih osnažimo i na neki način povedemo do cilja. Svi oni koji žele da se bave sportom neka to obavezno rade. Svi oni koji su jednom potrčali u životu i osetili tu slobodu kretanja, kada vreme staje, kada svaki korak prati sledeći, takvi ljudi mogu da me kontaktiraju i preko veb stranice www.nsr.rs  ili preko socijalnih mreža. Mogu da kažem da sada, nakon pandemije, imamo više prijavljenih članova nego pre ove situacije. Voleo bih da nam se ljudi jave i osete energiju, amtosferu i kvalitet koji pružamo. Mene zaista u svemu tome finansijski momenat ne zanima, zanima me da ljudi budu zadovoljni, nasmejani i da vide kako mi to radimo i da napravimo jednu veliku zajednicu koja će nam, na neki način, ostati kao porodica do kraja života.  

Gostovanje Mihaila Dudaša u Dnevnoj sobi Oradija poslušajte ovde:

Jovan Marjanović

fotografije: privatna arhiva