Start, play, repeat: Video igre koje su oblikovale generacije

Od prvih piksela do virtuelne stvarnosti, koliko se promenio način na koji igramo, družimo se i odrastamo uz video igre? Na to odgovaraju naši sagovornici Filip Vlatković, predstavnik generacije X, i Čedomir Bogdanović, generacija Z.

ilustracija: pixabay

Svaka generacija ima svoj prvi dodir sa video igrom - to je onaj trenutak kada svet odjednom postane u boji. Za Filipa to je vreme Commodore-a, dok Čedomir svoje prve avanture pronalazi na savremenijim platformama.

“Apsolutno se sećam svoje prve igre, kako tako nešto uopšte može da se zaboravi. To je bila igra iz druge polovine 80tih pod imenom BubbleBobble, koju sam igrao na Commodore-u 64. Njega je tetka nabavila iz Nemačke, kako se tad i nabavljalo i slučajno mi je pokazala tu igru. Moj svet se naravno preokrenuo i od tad više ništa nije bilo isto", kaže Filip.

legendarni Commodore 64, foto: pixabay

"Bilo je to na kompjuteru prvi put i sigurno je bio Minecraft i Call Of  Duty. To sam video od drugara u školi, oni su to prvi počeli da igraju i onda sam predložio da igramo zajedno, jer je postojao multiplayer. Nisam igrao puno različitih igara, držao sam se tih koje su mi privlačile pažnju. Bile su tu i LOL, Counter-Strike, Dota 2, ali su mi ove prvi put uzele pažnju, kao i igrica koju danas i dalje igram, World Of Tanks“, dodaje Čedomir.

Nekada su se igrale partije u istoj sobi, rame uz rame, a danas svako ima svoj ekran, ali i ceo tim sa druge strane sveta. Da li su se igre igrale u društvu ili nasamo?

“Prvo sam počeo sam da igram, zato što nisam znao za multiplayer, a kada sam saznao za njega, onda smo igrali zajedno. Znali smo da odemo u igraonicu, tamo smo se povezivali na server i onda bi svi igrali zajedno na jednom serveru. U nekoj drugoj prostoriji, igrati zajedno i nije bilo baš toliko interesantno, u igraonici je nekako bilo lakše i lepše. Ambijent je bio bolji“, priča Čedomir.

Filip Vlatković

“Taj kompjuter je nekako bio postavljen u jednom slepom crevu trpezarije, u koje niko nikad ranije nije nešto preterano zalazio. Tako sam ja koristio to da se nekako sam izdvojim. Kada sam naučio kako sam da učitam igru, vrlo često sam se i budio pre svih ukućana, da sam ujutru igram igrice, prvo tu jednu a onda kasnije i ostale, što je tad bilo potpuno nesvakidašnje za moje tadašnje odrastanje”, dodaje Filip.

Od Mortal Kombata i Dooma, do Call of Duty-ja i Minecrafta. Igre su se menjale, ali adrenalin i takmičarski duh ostali su isti. Filip i Čedomir se slažu u jednom, a to je da svaka generacija ima svoje heroje i svoje legendarne naslove.

filustracija: pixabay

"Kada sam ja igrao, najpopularnije igrice su bile poput arkadnih aparata, naslovi Mortal Kombat jedan i dva, pomalo i tri i to su definitivno bili najpoznatiji naslovi. Kasnije kada se išlo u fliperane, čekalo se u redu da se igraju ove igrice. One i dan danas drže do svoje popularnosti i izlaze u različitim varijantama i nastavcima. Kasnije su se nekako pucačine najviše razvile na PC platformi, kao što su Doom, Wolfenstein, Quake i tako dalje”, priča Filip.

“Kada sam počeo da igram, Counter-Strike je bio glavni, to je bila standardna FPS igrica. Call of Duty isto, jako popularan, World Of Tanks i uglavnom sve ono što sam već pomenuo", dodaje Čedomir.

Tehnologija je donela novu dimenziju igara. Generacija X je igrala na tastaturi i džojstiku, a Z već ulazi u virtuelni svet pomoću naočara i senzora pokreta. Koliko je to promenilo sam doživljaj?

"Mislim da je tehnologija dosta promenila način igranja. Cela ta grafika, audio-vizuelni ugođaj i sam taj način kako te ona sama vuče u game play je potpuno drugačiji. Nekad je to bilo frontalno, znači sediš ispred, gledaš ekran i nešto radiš. Danas uz upotrebu slušalica, kompleksnih kontrolera, čak nekad i kompleksnih simulatora, ako uzmemo u obzir neke trkačke igre, to može da se potpuno doživi na jedan trodimenzionalni način. Velika je razlika u vrsti samog pristupa konzumenta, to je potpuno različito od onoga što sam ja nekad doživljavao. Ja to najlakše opisujem kao 2D i 3D”, kaže Filip za Oradio.

Čedomir Bogdanović 

“Dosta se promenio doživljaj, pogotovo kada je grafika u pitanju, sada u odnosu na pre 15 godina kada sam ja počeo sa igranjem. Kao da si u realnom svetu i kao da se krećeš u njemu. Taj aspekat je dosta bolji, iskustvo je daleko lepše nego tada. Takođe i performans, odnosno poboljšavanje same igre - izazovnije su. Tehnologija je dosta promenila, na bolje. Sada imamo i virtual reality, to dosta proširuje poglede, kao da igraš u pravom životu. Ja to još lično nisam probao, ali sam od drugih čuo da je vrlo interesantno“, dodaje Čedomir.

Od "nemoj da sediš ceo dan za kompjuterom" do "možda će ti to jednog dana biti posao", stav društva prema igrama prešao je dug put. Filip se seća sumnji roditelja osamdesetih.

"Tada je to bilo relativno neotkriveno polje. Bilo je nešto poput hobija i nešto što se radi kada se završi domaći zadatak. Pominjao sam da sam krišom pronalazio vreme kada ću da igram i na početku su se moji roditelji opirali, ne mogu da kažem, bilo je vrlo neobično. Tetka nije htela da me nauči kako se učitavaju igrice, da ja ne bi mogao sam sve to da radim. Uzalud, ja sam sve to provalio. Kasnije su naravno prihvatili i to je dovelo do neke moje IT pismenosti. Mislim da današnje generacije već stasavaju sa tim i to je uključeno u njihovo odrastanje“, priča Filip.

ilustracija: pixabay

Igre su uvek zauzimale svoje mesto između obaveza i druženja. Dok je generacija X učila kako da instalira programe i popravi računar, generacija Z uči kako da balansira između ekrana i stvarnog života.

"Moram da kažem da sam ja možda bio drugačiji od nekog proseka moje generacije, jer sam manje vremena provodio napolju, a više uz kompjuter. Ja sam bio taj koji im je instalirao igrice, popravljao kompjutere, tako mi je to dosta slobodnog vremena oduzelo, priznajem. I dan danas mi oduzima (smeh), ali mislim da je to u današnje vreme malo normalnije s obzirom na količinu i kompleksnost gejming industrije“, objašnjava Filip.

Nekada se u fliperani trošio džeparac, a danas se od gejminga zarađuje. Čedomir gleda kako njegovi vršnjaci od igranja prave karijeru, a Filip...

"Nije mi bilo zamislivo da može da se zaradi preko igranja igara, naprosto, koncept da je to isplativa grana privrede sam čuo tek tamo negde početkom 2000-tih, sa pojavom World of Warcrafta i tako nekih second life igara koje su simulirale neki život koji su ljudi konkretno pravili. Pravili su nešto poput današnjeg majninga, kriptovaluta i akcija, tako su oni u igricama valjali neke valute koje su samo igračima bile dostupne, a kasnije se to proširilo na potpuno komercijalni momenat. Ti si mogao da kupuješ i plaćaš različite magije, živote i karaktere, što i dan danas imamo“, dodaje Filip.

ilustracija: pexels

Strast prema igrama ne prolazi s godinama, samo se menja način. Filip i dalje okuplja društvo na retro večerima, a Čedomir se s vremena na vreme poveže sa prijateljima onlajn.

“Igram, ne toliko često kao nekada, ali povremeno u slobodno vreme sa društvom. Povežemo se zajedno i igramo, popunjava vreme a i zezancija je dobra“, kaže Čedomir za Oradio.

"Imamo čak i nekoliko različitih grupacija u kojima se sastajemo mi 'matorci', pa igramo neke stare igre na konzolama poput Sege i Nintenda. Jednom-dvaput mesečno se sastajemo i igramo kao nekad, tako da sam u retro gejmingu još uvek aktivan. Aktuelnije igre slabije pratim, eventualno nešto od simulatora vožnje u poslednje vreme, ali uglavnom retro“, dodaje Filip.

A šta nas čeka u budućnosti? Možda svet u kojem više nećemo znati gde prestaje stvarnost, a počinje igra.

“U budućnosti će biti veoma moguće da nećemo moći da razlikujemo stvarni svet od igre, što je malo čudno, ali sigurno idemo ka tome. Postoji šansa da će igrice budućnosti i udaljavati i spajati ljude. Možda više ovo prvo, jer što više vremena provodiš u igri sa virtuelnim stvarima, koje su samo pikseli na ekranu, odvajaš se od prave realnosti i počinješ da misliš da taj tvoj frend u igrici, koji možda čak i ne postoji, bolje zvuči od stvarnog sveta. To bi možda kasnije moglo da stvori problem, zasad još ne. Ima i prednosti, može i spajati ljude, sve zavisi ko, kako i u kojoj količini igru upija i unosi u sebe“, priča Čedomir.

ilustracija: pexels

"Ako zamislimo neki virtuelni domen koji sve više preuzima čovekov život, mislim da će igre ili neka vrsta habitiranja u tom virtuelnom svetu biti još kompleksnija i drugačija. Možda čak nećemo ni morati fizički da se sastajemo, sad već ne moraju da bi igrali u nekim većim grupama, ali će možda ceo taj virtuelni svet još više biti nešto što će donostiti neku četvrtu dimenziju. Ne samo sedeći ispred ekrana, nego će se pokretati sa raznim kontrolerima, detektorima pokreta, osećaja, mirisa i ukusa. Sigurno će do toga doći u jednom momentu, e sad - da li će to spojiti ili približiti ljude, ostaje da vidimo“, zaključuje Filip.

Od prvog piksela do virtuelnog sveta, gejming je ispratio odrastanje nekoliko generacija. Menjale su se tehnologije, ali osećaj uzbuđenja, onaj kad pritisneš “start”, ostao je isti. Jer, bez obzira na godine, u svakom od nas i dalje živi onaj igrač koji veruje da sledeći nivo tek dolazi.

Celu epizodu "Rose u podne" možete poslušati ovde:

Jelena Bursać

fotografije sagovornika: privatna arhiva