Marina Bradić: Savate je moja večna ljubav

Marina Bradić ima 20 godina, bivša je državna prvakinja u savate boksu i međunarodni sudija u ovom borilačkom sportu. Uz to, odlična je studentkinja Fakulteta tehničkih nauka na inžinjerskom menadžmentu. Za O radio kaže da joj nije lako da uklopi sve tri ljubavi, ali da u svakoj od njih podjednako uživa. 

Za početak objasni onima koji možda ne znaju, kakva je vrsta borilačkog sporta savate.

- Savate je francuski boks, sličan kik-boksu. Ima razlike u izvođenju udaraca, a isto se koriste i ručni i nožni udarci, ali bez udaraca laktom, potkolenicom i kolenima. Vodi se jako računa o izvođenju udaraca. Šutira se vrhom patika koje su slične bokserskim. Takmičari su u trikoima, a postoje dve tehnike: aso gde se gledaju tehnika i taktika kao i kombat gde vas čekaju jaki udarci a takmičar gleda da borbu završi nokautom.

Zvuči dosta agresivno i opasno. Kako si se uopšte odlučila za takav sport?

- Pre savatea bavila sam se atletikom, a uvek sam imala želju da navučem rukavice i bavim se borilačkim veštinama. Mama nije dala da se bavim boksom, pa je dozvolila savate samo zato štoje mislila da je to blaga verzija, ali nije. Kad voliš nešto, ići ćeš i glavom kroz zid dok to ne dobiješ.

Da li si nekad bila nokautirana?

- Nikada nisam bila nokautirana, nadam se da neću biti jer mi kažu da nije prijatan osećaj.

A jesi li ti nekoga nokautirala?

Takođe nisam uspela nikoga da nokautiram jer sam uglavnom radila aso, mada bilo je tu slomljenih noseva i ostalih stvari.

Koliko si imala takmičarskog uspeha u savateu?

- Takmičila sam se oko godinu dana i nisam mogla iz zdravstvenih razloga da nastavim dalje. Za taj vremenski period bila sam državni reprezentativac, bila sam i državni prvak u asou u kadetskom uzrastu i 2013 sam osvojila svetsko zlato u karatašu.

U međuvremenu si imala jednu ozbiljnu povredu i odustala od daljih takmičenja. Sećaš li se tog događaja?

- Spremala sam se za državno prvenstvo gde sam se nadala da ću uzeti zlato kako bih otišla na kombat games, što je top topova za nas savatiste. Kao odlazak na Olimpijske igre. Jednostavno smatrala sam da bi to bilo savršeno. U toku sparinganosetila sam da mi je ruka teška. Kada smo završili videla sam da mi je rame zkroz spalo, a posle mesec dana saznala sam da mi je pukla tetiva. To je bitno odredilo i koji ću fakultet kasnije upisati i čime ću se baviti.

To te je navelo da iz aktivnog bavljenja savateom pređeš u sudije?

-  Definitivno da. Znala sam da bar godinu dana neću moći da se bavim sportom. A toliko sam volela savate da sam morala tu da ostanem. Prvo sam bila pomoćni trener u klubu, a onda sam postala i sudija i jako mi se sviđa.

Kako se uopšte postaje sudija u savate boksu?

- Prvo morapš da prođeš obuku i obavezan si da budeš na svim takmičenjima. Uglavnom su to državna takmičenja dok ne dobiješ licencu. Kad dobiješ licencu noraš suditi dve ili tri godine u državi, a posle dobiješ i međunarodnu licencu.

Počela si da sudiš i međunarodne turnire. Kakve si utiske ponela sa tih takmičenja?

Pa, ako kažem da je savate kod nas razvijen i dosta se vodi računa da se sportisti ne povrede, skroz je drugi osećaj u inostranstvu. Mnogo je veći pritisak moraš više da se koncentrišeš. Sudila sam do sada dva takmičenja: Croatia open u Varaždinu gde sam bila sudija i gde sam videla da znam da sudim jer su me ljudi hvalili što mi je znatno povisilo samopouzdanje i volju i želju da nastavim. A sada na evropskom prvenstvu osećaj ne može da se opiše. Kako se takmičari trude da dođu do finala tako se i mi sudije spremamo i borimo jedni s drugima do finala gde sam ja bila sudija.

Svaki sudija mora imati ozbiljan autoritet. Na čemu si ti izgradila svoj?

Valjda to leži u karakteru. Nije sve za svakoga, meni recimo ne leži kuvanje. Ali kao arbitar moraš da im postavih granice pre svega da se ne bi povredili.

Naša publika o tebi ne zna još jednu zanimljivost. Naime ti si odlična studentkinja Fakultetu tehničkih nauka?

- Četiri godine sam ja znala da ću upisati Vojnu akadfemiju posle srednje škole. Ceo život sam posvetila tome, radila niz testova koji su mi to govorili. Nakon te povrede morala sam da raskrstim sama sa sobom. Znala sam da neću moći fizički da se pripremim, a matematiku ne možeš spremiti samo čitajući zadatke. To je bila ozbiljna odluka. Drugari su mi u šalu govorili da idemo u Mašinac na kafu gde sam se odlučila za Inženjerski menadžment na FTN-u, sa ciljem da do kraja godine spremim matematiku i pokušam na Vojnoj akademiji. Međutim, mišljenje mi se promenilo.

Odustala si od akademije?

Da. Jednostavno preko studentskih organizacija i raznih praksi prošle godine shvatila sam da je ovo nešto čime zaista želim da se bavim.

Koliko je teško uklopiti sportske ambicije sa ozbiljnim studiranjem?

- Veoma teško. Jednostavno moraš dobro da radiš pod pritiskom, da se snalaziš na brzaka, donosiš odluke koje možda nisi treba, da žrtvuješ neke stvari, ali ako se dobro organizuješ sve može da se stigne.

Imala si do sada nekoliko dobrih projekata koje si radila na fakultetu. O čemu se tu radilo?

- Prošle godine sam  preko studentske organizacije STM organizovala FTN challenge. To je takmičenje koje se tradicionalno održava na FTN-u. Ima tri discipline: Case stady, odnosno rešavanje poslovnih problema preduzeća, zatim elevator peach gde za 60 sekundi moraš da izneseš ideju sudijama i na kraju ima debata gde se radi američki parlamentarni sistem. Tu ima mnogo posla, dosta se radilo, ali na kraju nema boljeg osećaja nego kad ti stignu pozitivni komentari gde ljudi nisu verovali da koleginica Tijana Medić i ja imamo samo 19 godina.

Sada te čeka put u Beč na jednu veliku konferenciju. Pojasni nam šta te tamo čeka?

- Preko STM organizacije idem u Beč na generalnu skupštinu gde se odlučuje o nastavku i razvoju te organizacije. Čekaju me mnoge zanimljive stvari. Biće kompanije koje će raditi neke stvari sa nama, rešavaćemo studije slučaja sa njima. Imaćemo dosta radionica o ljudskim resursima, finansijama, tako da očekujem da će to puno pomoći u mom daljem napredovanju. 

Šta misliš sa ove distance, gde od svega ovoga leži tvoja budućnost?

Ne mogu da se odlučim za jednu stvar. Savate je moja prva ljubav. Ne mogu da odustanem od toga i nastaviću da napredujem i da se razvijam i da jednog dana kad prođem ulicom čujem kako neko kaže: Hej, pa ovi su trenirali savate. Volela bih da studiram projektni menadžment koji mi leži i da ostanem u Srbiji, ali znamo kakva je situacija ovdfe, pa ako ne nađem svoje mesto idem preko i to je to.

Petar Klaić