Jazz kao sloboda muzičkog izraza

Mladi novosadski bubnjar Lav Kovač u svom prethodnom radu može se pohvaliti saradnjom sa mnogim kvalitetnim bendovima i nastupima širom sveta. Svoje muzičko umeće počeo je da pokazuje uz oca u najranijoj mladosti a i pre završetka muzičke akademije njegovo usmerenje bila je jazz muzika u njenom najširem smislu. -"Muzika je lako ušla u moj život pošto mi se otac bavi muzikom pa sam od ranih dana bio inficiran raznim muzikama. Tokom vremena mi se razvijao muzički ukus, krenulo je od udaraljki u očevom studiju, a nastavilo se preko muzičke škole i akademije" ispričao nam je Lav na početku našeg razgovora.

Najviše si se posvetio jazz muzici, šta te najviše privlači u ovoj vrsti muzike?

Bio je to logičan sled u mom razvitku i sviranju instrumenta. Možda me najviše od svega jazz muzici privlači sloboda ili bolje rečeno improvizacija. Iako, da bi se stiglo na taj nivo da može da se improvizuje mora mnogo da se vežba. To je složen muzički jezik ali su mogućnosti za komunikaciju sa drugom ljudima neograničene. Ono što je neverovatno u vezi sa muzikom je što možeš da sviraš sa nekim koga si tek upoznao a da imate jezik kojim odmah možete da komunicirate.

Kako si našao bubanj i udaraljke i one tebe?

U stvari sam prvo upisao klarinet. Išao sam godinu dana jer nije bilo odseka za udaraljke. Međutim, za godinu dana se otvorio i taj smer, otišao sam na prijemni gde sam prošao i tako je to krenulo. Bio je to smer za udaraljke, a bubanj sam paralelno savladao. Prvo kod oca u studiju gde je stajao bubanj nakon nekih snimanja, a posle toga sam dobio i svoj pa sam sam učio. Svirao sam i marimbu i vibrafon, za mene su to divni instrumenti i voleo bih da ih sviram više u budućnosti. Međutim, princip klasične muzike mi je bio jako rigidan i upravo zbog toga sam rešio da upišem jazz akademiju kao neki logičan nastavak mog školovanja i napredovanja.

Kako je teklo tvoje dalje školovanje?

Nakon srednje škole sam upisao jazz akademju u Groningenu. Ikreno, odmah nakon završene srednje pokušao sam da upišem akademiju u Gracu ali me nisu primili, nakon toga sam pokušao na akademiji u Roterdamu pa me ni tamo nisu primili pa sam na kraju uspeo u Groningenu i jako mi je drago da sam tamo završio. Tamo sam upoznao neke neverovatne ljude sa koijma sam i dalje u kontaktu.

Kako je moguće da te nisu primili?

(smeh) Pa moguće je, razni su kriterijumi, svako na svoj način gleda na potencijalnog studenta. Nije mi bilo lako, deprimiralo me je ali nisam odustajao. Nadao sam se da će neko prepoznati da imam nekog smisla za taj instrument.

Iako si mlad iza sebe imaš veoma uspešnu i bogatu karijeru. Koje bi bendove i projekte izvojio iz prethodnog rada?

Svaki projekat sam radio sa ljubavlju pa mi je zato valjda svuda bilo dobro. Bio sam zaista uključen u mnogo sastava pretežno autorke muzike jer me zanima da stvaram i sviram nešto originalno i kreativno. Prvo pravo sviračko iskustvo bilo mi je sa ocem. Sa nekih 16 godina sam krenuo aktivno da sviram sa njim, imali smo seriju koncerata po Evropi i to je trajalo nekoliko godina. Bilo je to jako dragoceno iskustvo za mene. Na akademiji sam upoznao mnogo zanimljivih ljudi mojih godina sa modernim ukusom za muziku raznih senzibiliteta iz celog sveta. Spojio sam se sa njima pa bih iz tog perioda izdvojio bend Kuhn Fu sa kojim sam nastupao na više od  150 koncerata, a snimili smo i dva albuma. Radio sam i sa jednom pevačicom iz Estonije sa kojom sam išao i po nekim festivalima poput Liverpool Sound City i Great Escape. Bilo je to zanimljivo sikustvo. Trenutno sam aktivan sa nekoliko autorskih sastava. Verovatno novosađani znaju za bend Dragon's Fuel koji se bavi džez muzikom na naš način. Tu je bend Zemljani koji je moj, konceptualno, za koji pišem materijal, sa dve bas gitare i jednom električnom gitarom. Rekao bih da je to zanimljiva, melanholična muzika, emotivnija. Imam i trio, "Lavlji dani dima", koji radi samo improvizovanu muziku sa jednim izraelskim kontrabasistom koji je došao da živi u Novi Sad. Uvek sam raspoložen za neki novi projekat kao na primer sa Majamisty triom, a nastavio sam da radim i sa ocem.

Zanimljiva je tvoja saradnja sa tvojim ocem, Borisom Kovačem. Kako si ti doživeo vašu saradnju na muzičkom polju?

Mnogo mi je značila naša saradnja, pogotovo dok sam odrastao. Živeti sa nekim ko je već izgrađen umetnik, prateći njegov razvoj puno samo naučio i o svom razvoju i pravcima u kojim bih želeo da se krećem. Zanimljiv mi je bio sudar između dva sveta jer sam išao u muzičku školu koja je imala jednu filozofiju toga šta je muzika i kako treba da joj se pritupa. Sa druge strane bio je moj otac koji je vaoma jak autoritet i ima potpuno drugu filozofiju i pristup. Taj sudar se stalno deševao, a spoj ta dva sveta me je izgradio i to mi jako mnogo znači.

Za razliku od na primer rock muzičara jazz muzičari neretko sarađuju. Kako dolaziš do kontakata, kako to sve funkcioniše?

Na primer ovaj Izraelac je od prijatelja prijatelj sa kojim sam studirao. Preko njega sam upoznao ovog čoveka koji je odlučio da dođe da me poseti a onda mu se dopalo i ostao je. Često se stvari dešavaju preko ličnih kontakata i može se reći da se jazz muzičari, u nekom širem smislu, svi znaju. Ako se možda lično i ne poznaju imaju  nekog zajedničkog prijatelja. To čini jednu neverovatnu mrežu ljudi.

Evidentna je porast interesovanja mladih ljudi za jazz muziku. Kako ti gleaš no to?

Milsim da ljudi prepoznaju energiju slobode koju nudi jazz muzika. S druge strane i sam jazz je krenuo da se meša sa raznim stilovima popularne muzike pa je nastala neka simbioza koja jeste popularna. Na sve to je dosta uticala i pop muzika ili funk i to su pravci koji su zaživeli.

Ipak mislim da ima dosta ljudi koji bi mogli da budu poklonici jazz muzike ali to još uvek nisu. Kako doći do većeg broja slušalaca?

Pitam se to svaki dan. To mi je glavno pitanje koje sebi postavljam jer mislim da je to istina. Puno ljudi bi moglo da uživa u jazz muzici, ali je veliko pitanje kako doći do njih. Tragam za tim odgovorom i dalje.

Kada su jazz festivali u pitanju oni često nisu samo za ovu vrstu muzike. Kakvo je tvoje mišljenje o tome?

Meni je drago da se ovakve stvari dešavaju i to jeste jedan od načina da se privuče više publike iz nekih drugih krugova ka jazz muzici. Mora se ipak voditi računa o kvalitetu, a takav koncept svakako ne bi bio moj.

Da si u prilici da organizuješ neki jazz festival, recimo naš jazz festival, koga bi doveo, koga bi predstavio novosadskoj publici?

Definitvno bih promenio koncept festivala, dovodio bih manja imena koja rade zanimljivije stvari. Trenutno je koncept takav da se dovode zvezde, a onda se ostatak programa popunjava prema bužetu. Moja ideja bi bila da se tim parama kojim se dovode velika i skupa imena dovede više malih koja su mnogo zanimljivija i trenutno se dešavaju svuda po svetu. Pomenuo bih na primer band Shabaka Hutcings, pa Kuhn Fu, band sa koijm sam dugo svirao, koji je komunikativan i vrlo kvalitetan sastav. To je model koji sam video na festivalima na kojima sam nastupao gde je akcenat bio upravo na tome da se ne dovode velika imena već da se kopa za kvalitetom i mladim snagama. I ja se borim sa mnogim sastavima i projektima da dobijem priliku da se predstavim i prikažem ljudima.

Kojim putem će ići tvoja muzika, šta je ono što bi želeo da radiš u narednom periodu?

Stvarno ne znam, sve zavisi od inspiracije, okolnosti, svega. Možda će me neko pozvati ili će se okupiti ekipa koja ima slične senzibilitete pa muzika krene u nekom dobrom smeru. Ima mnogo faktora na koje je jako teško uticati pa je teško unapred odlučiti. Svakako ću se truditi da bude kvalitetno.

Jovan Marjanović