Igra prema pravilima

Sporedna, a najvažnija stvar na svetu, često nas zaokuplja više od svakodnevnog života i aktuelnih problema. Fudbal je postao nacionalni sport u mnogim zemljama, pa čak i u onim koje ga igraju na vrlo skromnom nivou. Prate se klubovi, igrači, tranfseri, taktika i naravno pravila! Ni kod nas, ali ni u svetu, dame koje su rešile da se bave suđenjem u fudbalu nisu česta pojava. Ipak, sjajno su se ukolpile i dokazale da su ravnopravne u svim elementima ove igre. Naša mlada sugrađanka Dunja Vukčević suđenjem fudbalskih utakmica počela je da se bavi nakon završene igračke karijere, a sam fudbal jednostavno je deo njenog života.

"Ovaj period koronavirusa po mnogo čemu je drugačiji. Cela situacija nas je naterala da u različitim segmentima budemo mnogo fleksibilniji. Osnovna izmena, što se tiče utakmica, jeste to što nema publike. Doduše, na ženskim utakmicama to i nije neka novost, pošto ih i inače nema (smeh). Iako bih volela da se to promeni, pa apelujem na ljude, kada to bude sitacija dozvolila, da dođu i pogledaju neku od utakmica ženskog fudbala, jer mi imamo našeg superligaša ŽFK Vojvodina. Što se tiče muškog fudbala, dosta toga se promenilo, jer nema euforije i tenzije koje publika nosi sa sobom. Nama sudijama je u neku ruku lakše, ali mi i nedostaje publika jer utakmice nemaju tu draž, a i sam fudbal se dobrim delom igra zbog publike", priča Dunja na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Kako si ušla u svet fudbala?

Fudbal sam počela da igram dosta rano, još kad sam krenula u osnovnu školu. Realno, uvek sam volela više da se družim sa muškarcima, čak i generalno, smatram da su drugarstva sa muškarcima iskrenija. Još tada je počela da se razvija moja ljubav prema fudbalu koja nikad nije prestala. U četvrtom razredu osnovne škole, moj tata Jovan Vukčević, zajedno sa mojom učiteljicom je formirao školsku ekipu osnovne škole "Dositej Obradović". Do tada su fudbal počele da igraju i neke moje drugarice, a mi smo osvojile prvo mesto na okružnom i opštinskom takmičenju koje se te godine održavalo. Nakon toga, ekipa je počela da raste, menjale smo nazive pod kojim smo igrale, iako se tim sastojao uglavnom od istih igračica. U jednom momentu je tadašnja ŽFK Bistrica, kao omladinska škola, napravila fuziju sa Novim Bečejom i tako je nastao klub ŽFK Vojvodina.

Često se dešava da bivši sportisti postanu sudije u sportu kojim su se bavili. Kako je tebe privuklo da postaneš fudbalski sudija?

U jednom periodu, 2015. godine, igrala sam za kadetsku reprezentaciju Srbije i tu sam doživela povredu zgloba i nakon toga moj uspeh na sportskom polju je počeo polako da pada. Već sledeće godine, 2016. imala sam operaciju kolena, operisala sam prednje ukrštene ligamente i nekako u tom periodu se nametnula škola suđenja koja je upotpunila moje prazno vreme. Pomislila sam da je to dobra ideja, iako nikada nisam imala posebnu želju da se time bavim, nisam na to ni pomišljala. Fudbal se nekako uvuče pod kožu i postane ti svakodnevica i rutina. Nakon oporavka od povrede mogla sam da biram, ili da igram ili da sudim. Uz to, mimo igranja, došlo je do određenih razočaranja, pa sam odlučila da je za mene bolja opcija da se posvetim suđenju.

Koliko je težak i komplikovan kurs za fudbalskog sudiju? Koja je uopšte razlika između glavnog sudije i pomoćnika?

Kurs za sudije se polaže u matičnom savezu, kod nas bi to bilo u Fudbalskom savezu grada Novog Sada, a može se polagati nakon završene škole koja traje izvestan broj nedelja. Održavaju se predavanja koja uglavnom drže sudije viših liga, sa polaznicima škole se prelaze sva pravila, a nakon toga se organizuje polaganje koje se sastoji od teorijskog dela i pokazne vežbe na terenu. Postoje dve liste, A i B lista. A listu čine glavne sudije, dok B listu čine pomoćne. Kada se dođe do nekih viših liga, do Vojvođanske ili četvrte lige, ili do ženske prve ili Superlige, tada sudije ima mogućnost da se opredeli koju će listu da izabere.

Sudije imaju svoj tim, glavni ide sa svojim pomoćnicima ili se to menja?

Na žalost nemamo tim. To se dešava u nekim višim ligama, a što se tiče ženske Superlige, koju ja sudim, tu nas menjaju i zavisi kako nas kad stave i sa kim nas upare. Svakako je lakše kada imaš svoj tim, uigraniji ste, imate više iskustva, bolje se razumete.

Siguran sam da pratiš nove izmene u pravilima fudbalske igre, moraš biti u kondiciji. Kako se pripremaš za utakmicu?

Što se tiče suđenja, postoje seminari, koji se organizuju pred svaku polusezonu, dakle na svakih šest meseci. A što se tiče fizičke spreme, postoje norme koje moramo da savladmo. Mere se kratke staze i nešto duže koje moramo da istrčimo za određeni broj sekundi. Sudija koji to ne može da istrči ima ponovo seminar za mesec dana, ukoliko ni tada nije spreman onda pauzira šest meseci.

Sudije su svakako ljudi. Desi se da se potkrade neka greška, pa su izmislil VAR sistem. Koliko misliš da je to donelo dobrog, a koliko lošeg u fudbal, generalno?

Generalno, što se tiče grešaka, jako je važno da je čovek svestan da je pogrešio, jer ko je svestan svoje greške, on je na pola puta da tu grešku ispravi. Najopasniji su oni koji ne znaju da ne znaju. Oni koji su ubeđeni u svoju superiornost sebi ne ostavljaju prostor za napredak. Ja sam jako samokritična i volim, kad uvidim grešku, da priznam, jer je normalno da svi mi ponekad pogrešimo. Kada to nije iz loše namere, kada ne želiš nekog da oštetiš, onda je svaka greška opravdana. Što se tiče VAR-a, iskreno nisam pristalica toga. Sve je to mač sa dve oštrice, ima i svoje dobre i loše strane. Ja sam za fudbal kao fluidnu igru, bez dodatnih prekida. Gledala sam nedavno neku situaciju gde se bukvalno gledalo da li je rame igrača bilo u ofsajdu ili ne. To nekako ubija fudbalsku čar. Da je odbrambeni igrač trebalo da ga stigne, stigao bi ga bez obzira na to da li je napdač bio jedan centimetar u ofsajdu. To su situacije koji usporavaju igru i gubi se na njenoj suštini.

Fudbaleri se dosta često ljute na sudije. Kako reaguju fudbaleri kada sudiš mušku ligu? Odnose se prema tebi kao prema dami ili su više bezobrazni nego da je u pitanju muški sudija?

Podeljeno je. Rekla bih da je 70 procenata momaka stvarno korektno, hoće i da me odbrane i stanu na moju stranu, kažu da sam u pravu. Ipak ima i dosta slučajeva kada me prozivaju kako ne znam, ko su bili oni i gde su sve igrali, a najšećše mi govore da idem da kuvam ručak (smeh). Ne znam u čemu je to fazon, neka ide on da kuva ručak!

Lepa, mlada, zgodna, sudija uz aut liniju može da odvuče pažnju igračima. Da li se dešava da gledaju više u tebe nego u loptu?

(smeh) Pa ne znam, ja gledam u liniju, ne obraćam pažnju. Na terenu mi se i obraćaju, dok u običnom životu gotovo uopšte ne. Možda pošalju poruku na instagram ili fejsbuk, ali se i to retko dešava.

Kako okolina gleda na tvoje bavljenje fudbalom i sudijskim poslom?

Na počtku, još kada sam bila u osnovnoj školi, bilo je dosta nerazumevanja. Uglavnom su ljudi oko mene gledali odbojno na sve to. Dosta smo mi, što se toga tiče, zaostali. Ljudi mere svet oko sebe sitnim merilima po kojima je većina od njih i skrojena. Ima puno predrasuda, kod nas se žena, koja se bavi fudbalom, odmah naziva muškaračom, nema ništa ženstveno i daju joj se najgori epiteti. Mnogi su mi govorili "šta će ti to, to tebi ne treba", a kad je došlo suđenje tek onda je bilo "šta će ti to..." (smeh). Ima naravno i ljudi oko mene koji na sve to gledaju razumno i sa odobravanjem.

U fudbalu me, lično, najviše nervira kada neki fudbaler folira i zadržava vreme. Šta radiš u tim momentima?

Kada se to primeti, ukoliko je očito i ponavlja se, sankcioniše se žutim kartonom. Pre toga pokušavaš da im kažeš, da ga privoliš da krene sa igrom, međutim, teško je sa njima, iskusni su to "prevaranti".

Da li te nervira kada neka tvoja drugaica i dalje ne zna šta je to ofsajd?

Odustala sam od objašnjavanja (smeh). Ženama koje nisu u fudbalu uzaludno je objašnjavati. To čak nema ni poređenje koje bi moglo merodavno da opiše. Ja sam stava da će takve osobe živeti i bez te informacije.

Svaki čovek ipak ima osećaj prema određenom klubu. Da li smeš da navijaš za neki klub?

Generalno, ne navijam. Za sudije postoje dve boje na terenu, dve suprotne ekipe. Ono što je ljudski je da, ako je neka ekipa korektnija prema tebi, ljudski ćeš se ponašati korektnije prema toj ekipi. Kako zračiš tako i privlačiš. Ako je neko nekorektan imaćeš odbrambeniji stav, to je prosto prirodno, što opet nema nikakve veze sa pravilima igre koja se jednostavno poštuju bez obzira na sve.

Fudbaleri, pogotovo u jakim ligama, dobijaju veoma visoke honorare. Kakva je situacija sa sudijama?

Kod nas je situacija takva da ženske sudije, odnosno suđenje na utakmicama ženske Superlige ili prve lige imaju manje takse nego na muškim utakmicama treće lige. Tako da od toga može da se zaradi džeparac, ali da se od toga živi, jednostavno ne može. Za inostranstvo ne znam, ali pretpostavljam da je bolja situacija.

Kada sudija ide u penziju, postoji li beneficiran radni staž?

Mislim da neka striktna granica ne postoji, dokle god može sudija da istrči norme i prođe seminar. Znam da neke žene sude i do svojih zrelih godina, da neke imaju i po 35 godina života, ali to sve zavisi od slobodnog vremena, razvojnog životnog puta, obaveza.

Šta je Dunja kad nije pored fudbalskog terena?

Student sam marketinga na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu. Završila sam prvu godinu, prosek mi je 9,5 i zadovoljna sam. Suđenje i fudbal će biti u mom životu dokle god to bude moglo da isprati moje stavove i načela, da ispoštuje moj lični integritet. Svakako ću akcenat staviti na fakultet, to je životni poziv kojim želim da se bavim. Ukoliko to bude mogao da isprati moj fudbal, ja ću biti srećna.

Razgovor sa Dunjom poslušajte u plejeru:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna arhiva