Džon Rob: Sve možeš da uradiš sam!

Posetu ovogodišnjem "Ment" festivalu u Ljubljani iskoristili smo i za razgovor sa legendarnim pank novinarom Džonom Robom koji je uspešno gradio i muzičku karijeru sa bendom The Membranes. Često ga možemo videti u medijima, a tu su i mnoge njegove knjige koje se bave zanimljivim muzičkim biografijama. Jedna od najznačajnijih svakako je biografija mančesterskog benda The Stone Roses. Džon već godinama živi u Mančesteru, a u ovom razgovoru, između ostalog, nam odgovara na pitanja zašto je baš toliki broj odličnih sastava potekao iz tog grada na severu Britanije.

Pored mnogih stvari kojim ste se bavili u vezi sa muzikom, najsvežija je priča oko vaše knjige/biografije jednog od najvećih bendova u istoriji. U pitanju je sastav The Stone Roses iz Mančestera. Kako se, po vama, desila ta muzička revolucija u zvuku tog grada?

Puno faktora je dovelo do toga. Najbitnije je onaj momenat kada su The Sex Pistols nastupili u Mančesteru 1976. Nije to bilo prvi put da sviraju van svog grada, Londona, ali su tom koncertu prisustvovali pravi ljudi, koji će kasnije oformiti veoma važne engleske bendove. Naravno, Mančester je imao muzičku istoriju i pre toga. Jedna od grupa zvala se Hermes Hermes koja je 1965. došla do top pet najboljih singlova u Americi. Dakle, postojala je neka infrastruktura, bili su tu i prostori za svirku... Sve ono što je potrebno da se desi dobra muzika. Mančester je važan i veliki studentski grad, svake godine tamo pristižu stotine mladih studenata. Ali, ja se i dalje pitam kako se ta velika muzička revolucija desila baš u Mančesteru. Možda je to sve u vezi s tim što je taj grad čuven po mnogim revolucijama. Čak je i Karl Marks otišao tamo jer je bio ubeđen da će se revolucija desiti baš tamo. Možda zaključak u vezi sa muzikom leži u tome što se stalno dešava neki oblik revolucije. Nije bitno da li se borite protiv loših ljudi ili pravite ploče – sve to preskoči zid. 

Važna knjiga za poznavanje mančesterskog zvuka koju je Džon Rob napisao pre pet godina.

Mančester je i prvi veliki industrijski grad, ali je isto tako i prvi postindustrijski grad jer se industrijska proizvodnja u jednom momentu urušila. Ljudi su navikli da se bore i guraju kroz život. Tako je bilo i sa muzikom. Ako si u bendu, moraš se sam izboriti za uspeh. To je tako mančesterovski! Liverpulski muzičari su, sa druge strane, bili sjajni muzičari, ali su njihove kolege iz Mančestera uvek nosile više ambicije u sebi. I tada se, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, pojavila struja veoma važnih bendova. Naravno u prvom redu su Joy Division i The Buzzcocks. Ovi drugi će ostati upamćeni i kao prvi pank bend u Engleskoj van Londona. Sve što su radili bilo je jako uticajno na novu publiku. Svoj prvi singl su uradili u sopstevnoj (DIY) produkciji, a to je dalje dalo ideju mlađim bendovima kako je moguće uraditi dobar album sa što manje ulaganja i uticaja industrije. Kao novinar, uvek sam poredio Mančester sa Lidsom jer su imali slične bendove i uticajnu scenu. Na početku osamdesetih je otvoren i najveći klub u Engleskoj (Hacijenda) a to je bio jedan od najznačajnijih događaja za grad u to vreme. I to je Mančesteru ulilo visoku dozu samouverenosti. Kasnije se pojavljuju The Smiths, The Stone Roses... Ali je pank, definitivno, bio pokretačko gorivo. Nekad koristim i argument da su The Stone Roses poslednji pravi pank bend, iako oni ne zvuče tako. Nastali su pod uticajem panka, a kasnije su napravili nešto veličanstveno.

Dah pravih vremena. Spot za pesmu "Waterfall"

Kako se taj zvuk Mančestera promenio, od tih ranih dana pa do kraja osamdesetih ("Madchester" era)? Veoma važna evolucija zvuka, koja traje i danas.

Spomenuo sam The Buzzcocks. Oni su pank zvuku doneli blagi arty uticaj. Tu su post pank legende Joy Divison, koji su bili povezani sa uticajnom izdavačkom kućom Factory. Zapravo u tom periodu post panka, Mančester je preuzeo ulogu. To je tako severnjački. Joy Divison su doneli tu kišnu melanholiji kojom je isijavao grad. Sve se to perfektno uklopilo. Tu su onda The Smiths koji su očigledno hteli da urade nešto različito i novo u odnosu na Joy Division, ali je i tu nezbežna dimenzija melanholije. Onda dolaze The Stone Roses i Happy Mondays koji su bili perjanice post esid haus pokreta.

"Who put them in Manchester?!" Spot srupe The Smiths za njihov prvi singl u karijeri.

Naravno, ponovo dolazimo do kluba Hacijenda i Majka Pikeringa koji je veoma važan di-džej iz tog toba i nezaobilazna faca. Ali, ljudi često brkaju bendove sa nekim žanrovima. The Stone Roses su bili otelotvorenje jungliy zvuka, gitarskog psihodeličnog zvuka iz 60-ih godina prošlog veka. Pravili su sjajne pesme, a uspeli su da uhvate taj duh muzike koja se dopala svima. Nije postojao prazan prostor između benda na bini i publike. Muzika je popunjavala ceo prostor i svi su igrali. Dakle, The Stone Roses i Happy Mondays su pojasnili i objasnili klincima šta je zapravo esid haus. Klinci su znali da se nešto dešava, ali su bili previše stidljivi da se priključe tome. Pomenuti bendovi su otvorili žurku i tada je počeo da se kristališe zvuk Mančestera. Posle toga se pojavilo milion različitih verzija. I bendova. I danas traju rasprave između fanova šta je dobro, a šta nije.

Kratak dokumentarac o usponu mančesterskog zvuka početkom devedesetih godina.

Na koji način ste vi izgradili vaš put i karijeru?

Naravno, počeo sam sa pankom, pravio sam fanzine... Oformio sam bend jer sam smatrao da je pank sistem "Uradi sam" (DIY). Nisi morao da čekaš ničije odobrenje da bi nešto radio. Danas je sve mnogo lakše. U ono vreme si morao da naučiš kako da pišeš članke u svom stilu, kako da štampaš fanzin. Danas postoje vebsajtovi i blogovi i sve se podiglo na nekakvu korporacijsku osnovu. Ljudi vam govore šta, kako i koliko da pišete, govore vam koji bendovi treba da vam se dopadnu, itd. Smatram da se najbolje piše kada ljudi to rade iz srca. Neko mora da se uklopi da bi preživeo, ali, na sreću, ja sam u mogućnosti da radim ono što hoću. 

Spot Džonovog satsva The Membranes za pesmu "Do the Supernova"

Pišem iskreno i instinktivno. Posle fanzina, počeo sam da pišem za uticajni muzički časopis "Sounds", to je bilo 1992. Posle sam nastavio u frilens fazonu. Nema tu neke magije, sve je u kontaktu sa drugima, poznavanju pravih ljudi, a danas se tome može pripisati i povezanost na internetu. Nekim ljudima se dopada naš posao, a nekima ne. Dobra stvar je to što se u ovakvom poslu puno putuje, jer ne vredi da se piše i razgovara o pop kulturi ako ne znaš ništa o njoj. Tu čovek dolazi do važnih kontakata. Pored muzike, treba i čitati i biti opsednut dobrim stvarima.

Intervju sa Džonom Robom poslušajte na podkastu emisije U kakvoj zemlji želim da živim

Dušan Majkić