DOJO: Na krilima vode

Mlada novosađanka Dunja Dačić glavna je pokretačka snaga i osnivač benda DOJO koji uskoro završava rad na svom novom EP-ju. Iako je ranije stvarala i nastupala samostalnoo, sada uz bend koji je oformila, očekuje nove nastupe i promociju ovog izdanja. 

"Konačno je spreman novi EP koji sam snimila sa bendom i to je glavna razlika u odnosu na prethodni period, kada sam svirala sama. Još tri muzičara su uz mene, zajedno smo uradili materijal koji je drugačiji, energičniji, jer je, za ideje koje sam unela u ovaj materijal, bio potreban bend. EP se zove 'Wings of water' i u proizvodnji je već godinu dana, a upravo danas idem da poslušam finalni mix i master i veoma sam uzbuđena zbog toga", ispričala nam je Dunja na početku razgovora.

Koliko pesama sadrži EP, deluje da je to snimanje baš dugo trajalo. Zašto?

Meni je ovo prvo iskustvo sa bendom u studiju gde nisam imala sve konce u svojim rukama. Do sada sam sve pesme potpuno sama snimala, svirala, miksala, masterovala, pa sam svoje vreme mogla da prilagodim na najbolji mogući način. Ovde je bilo uključeno više ljudi,  samim tim i bilo je teže sve uklopiti, a ovo nije jedini posao ni za mene ni za njih. Sve se odužilo, pa je bilo izuzetno iscrpljujuće, ali mislim da će rezultat biti vredan toga. Naučila sam da treniram svoje strpljenje, kao i da izvučem pouke iz svega i sledeći put ne napravim neke greške koje sam napravila ovog puta. Mada ipak mislim da je to normalno.
 

Na sledećoj svirci ćeš ipak biti sama, koliko će ti nedostajati bend, hoćeš li moći da izraziš sama sve što žeilš?

Bend je jedan veliki plus, ali nikako ne mislim da je sve što sam prethodno radila išta bolje ili gore. Jednostavno, to je drugačije. Preferiram neku intimniju atmosferu i imam dosta pesama koje su eteričnije, ambijentalnije, intimnije, pa će i svirka u knjžari biti odličan ambijent za sve to. Neke od pesama nisu još uvek ni snimljene, pa je to lepa prilika da ih izvedem solo, u intimnoj atmosferi.

Šta je to što te inspiriše da pišeš? Ima li neka crta koja povezuje pesme koje se nalaze na EP-ju?

Pesme sa EP-ja su različite, ali imaju zajedničku crtu. Najviše me podseća na Bouvija, bez ikakve želje da se upoređujem, nego prosto, mislim da je on kroz karijeru pokazao koliko čovek može da se menja kroz periode, a opet da zadrži sebe, da svi odmah znaju da je u pitanju baš on. Intrigiralo me je da li mogu da, kroz različite žanrove, sačuvam svoj identitet i provučem nit koja će da ih povezuje. Mislim da smo kroz ove četiri pesme uspeli to da uradimo i to mi je izuzetno interesantno. Za pisanje pesama me svašta inspiriše. Tu su moji prijatelji, vreme, situacije u kojima se nalazim, ljudi koje posmatram dok šetam gradom. Volim da maštam, a to radim uz knjige, filmove, šetnju, razgovore sa momkom, drugaricom, primam njihova iskustva i pokušavam da ih razumem i dobijem određena iskustva koja su slična mojim, ali ipak različita.

Pored muzičke karijere, već dugo postoji i sportska strana tvoje ličnosti. Koji je to sport kojem si posvećena tako dugo?

Već 24 godine sam u karateu, odnosno, treniram taj sport od svoje šeste godine. Pred toga, držim treninge deci, ima i dece koji idu u srednju školu, a često dolaze i njihove mame. Praktično, ujutro imam sopstvene treninge, a preko dana se održavaju ostali. Moj otac je vicešampion sveta u karateu, deveti dan, a i moja majka je takođe u tom sportu. To nam dođe kao porodični biznis, mada me nikad nisu prisiljavali da se bavim time nego sam to sama izabrala. Bavljenje karateom pravi dobar balans između onog što je dobro za telo, da mi držu fokusiran um i pažnju, a sa druge strane je muzika koja mi je hrana za dušu, a koja opet čini da razmišljam šire o svemu.

Karate je sport u kojem nema pravih kontakata, koliko ja znam?

Postoji kontakt na touch, odnosno možeš da dodirneš protivnika ali moraš imati apsolutnu kontrolu nad svojim telom, što i jeste karate. To je borilačka veština koja se bavi kontrolisanjem i upoznavanjem svog tela. Treba da dođeš u stanje da tvoje telo uradi tačno ono što ti želiš. Zvuči jako jednostavno, ali u suštini je jako kompleksno.

Da li ti je ta veština nekad zatrebala u običnom životu?

Jeste (smeh). Desilo se na jednoj žurci da su četiri momka ušla sa namerom da prave probleme, očigledno sa željom da se tuku. Krenuli su da tuku jednog momka i devojku. Niko do prisutnih se nije uključio da im pomogne, ja sam reagovala, stavila jednog momka u lock i sačekala da se situacija smiri. Bila je to jedna od situacija gde sam morala da pomognem nekom drugom u nevolji.

Izgleda da si jedina muzičarka kojoj ne treba obezbeđenje?

Da (smeh).

Tvoj otac je zaista legenda ovog sporta, ne samo u našoj zemlji već i u svetu. Kako je napredovati uz tako poznate roditelje, jel to problem ili, naprotiv, otvara neka vrata?

Pa sve zavisi. Kao mlada sam to videla kao veliki problem, jer kako da zasijaš kad je pored tebe već Sunce koje je tako svetlo. Onda sam shvatila da je to bio njegov put i samo njegov, a ja sam želela da nađem nešto svoje. Trebalo mi je dosta vremena da se odvojim od toga i da pronađem neku svoju suštinu u svemu. Borilačke veštine istoka usko su vezane sa Zen budizmom i nakon knjige koju mi je otac preporučio, a koja se zove "Zazen" Tajsen Dešimarua, uspela sam da pronađem svoj put u svemu tome. Meni je karate više bio zanimljiv kao veština, a ne toliko kao takmičarski sport. Karate može biti i sportska i borilačka ili rekreativna aktivnost. To je slično kao i sa drugim sportovima.

Pored svega ovog pokretač si i festivala koji se zove "Mostovi i raskršća". O čemu se radi?

Moja ideja je bila da spojim beogradsku i novosadsku scenu, jer koliko god da smo na maloj udaljenosti, beogradski bendovi još i dolaze u Novi Sad, ali obrnuto je veoma retko. Zanimalo me je koji je razlog svemu tome? Iako sam provela jedan deo života u Beogradu, nije mi jasno zašto postoji raskorak između ova dva grada, pogotovo kada je u pitanju scena. Htela sam da to premostim i smatrala sam da će to biti bolje i za Novi Sad i za Beograd, ali i generalno za region. Posle nekog vremena priključila mi se Jasna Žugić koja mi je puno pomgola i sada sa mnom radi ovaj festival. Do sada su nam svirali bendovi iz Boegrada, ali i iz Zagreba, a želela bih da nam dođu i bedovi iz drugih gradova, na primer iz Niša, Zrenjanina... Nije uopšte važno odakle stižu, samo je važno da to ne bude komercijalna muzika, odnosno, da nastupaju bendovi koje nemamo priliku da čujemo tako često.

Kada se i gde dešava ovaj festival?

Inicijalna ideja je bila da se to dešava u periodu od oktobra do decembra. "Mostovi i raskršća" je putujući festival. Možemo i da odemo negde, u neki grad da gostujemo, ali je važno da zadržimo taj princip u izboru bendova. Gledmo da uvek bude jedan bend domaćin, a barem dva da budu iz drugog grada.

Kako ti uspevaš da se probiješ na neku festivalsku ili klupsku scenu regiona?

Do sad sam uglavnom imala pozive na osnovu onoga što sam do sada radila. Imaćemo sada pojačanu aktivnost nakon izlaska ovog EP-ja, time se već neko vreme uspešno bavi Jasna tako da planiramo više koncerata.

Koga bi od domaćih bendova preporučila, a da je nastupao na tvom festivalu?

Halftones. Treba uskoro da im izađe album, svirali su na "Mostovima i raskršćima", bilo je fantastično i apsolutno ih preporučujem.

Šta bi trebalo da se desi pa da kažeš da ti se ispunila želja?

Iskreno ne znam. Ja sam OK sa svojim životom (smeh). Srećna sam, zadovoljna, uvek može više, uvek može bolje i ja se trudim i radim na tome. Želela bih da uvek mogu da se bavim muzikom i da emocionalno imam taj drive koji me drži da nastavim da guram i bavim se time. Sve ostalo ću da napravim sama.

Dunjino gostovanje u emisiji "Dnevna soba" možete preslušati na podkastu Oradija.

Jovan Marjanović

Fotografije: Boris Jovanović