Bajka na modnoj pisti i pozorišnim daskama

Spojiti dečački san i profesiju je, prema rečima, Marka Marosiuka veoma lako. On je mladi modni dizajner i kostimograf u subotičkom Narodnom pozorištu, koji je svoj san preneo na tekstil i od tada stvara bajku, na modnim pistama i pozorišnim daskama. 

Marko kaže da crta od malena, odnosno, od kada se zaljubio u princeze gledajući Diznijeve crtaće. Nakon što je završio tekstilni smer u srednjoj školi za dizajn "Bogdan Šuput" u Novom Sadu, upisao je Akademiju umetnosti u Beogradu, odsek kostim.

"Nakon diplomske revije na Fasion Week-u automatski sam počeo da prodajem stvari, jer su se žene interesovale za moje haljine i odjednom sam imao gomilu para, što je bilo fascinantno. Počeo sam da ulažem taj novac u revije i kreacije i da se bavim modom, tako reći neplanirano. Odmah nakon fakulteta sam krenuo da asistiram u pozorištu, tako da sam sad paralelno i kostimograf i bavim se modom", priča Marko i kaže da se u Srbiji nije lako baviti dizajnom, jer nemamo razrađeno modno tržište, veliki broj dizajnera se nalazi na malom tlu u jednoj, kako kaže, nerazrađenoj modnoj zemlji.

"Ima i talentovanih i netalentovanih ljudi i svi se borimo za mušterije, tako da je veoma velika konkurencija. Mislim da je smešno porediti bavljenje modom u Srbiji i u svetu, zato što su dizajneri ovde sami sebi portparoli, menadžeri, asistenti i prodavci, što nema smisla, jer moje zanimanje je da budem dizajner a ne da teram nekog da kupi. Sa druge strane je lako, zato što smo mala zemlja i manji je broj ljudi koje bi trebalo da impresioniraš. Jednom kada se probiješ na to minimalno modno tlo, uspeo si".

Marko Marosiuk

Marko smatra da mladi imaju šansu da uspeju u Srbiji ukoliko se uspeh definiše kao zarada i da je, pre svega, najvažnije dobro se promovisati.

"Ali uspeh u Srbiji ne garantuje i ne znači uspeh bilo gde dalje u svetu. Najteži je taj prelaz, da te ljudi prepoznaju, da se probiješ i razradiš tržište. Ti kao neko ko se školuje za dizajn nisi naučio kako da izreklamiraš svoj proizvod, da ljudi imaju želju da ga kupe. Mislim da jednom kada dođeš do tog nivoa, da napraviš brend, onda možeš od toga da živiš. Ako je uspeh imati gomilu para onda da, uspešan si. Kod nas ne postoje apsolutno nikakvi kriterijumi, prolazi sve i svašta, jer smo i dalje modno neosvešćeni i sve što se dobro izreklamira prolazi", kaže naš sagovornik koji iza sebe ima nekoliko revija od kojih je izdvojio one u Budimpešti i Holandiji na FashionClash-u.

"To je divna manifestacija za mlade dizajnere, gde sam se prvi put susreo sa besprekorno savršenom organizacijom, dizajnerima koji dolaze iz celog sveta, urednicima časopisa i modnim blogerima. To je potpuno drugi nivo od onoga što se Beograd i Novi Sad trude da postignu. Naravno ne bih da omalovažavam, jer vidim progres i kod nas", kaže on i naglašava da je prodaja stvari ipak na višem nivou van Srbije, jer je platežna moć veća.

"Mogao sam da prodajem stvari za veću količinu novca, zato što tamo ljudi prosto više zarađuju. Takođe mi je bilo fascinantno da vidim kako dizajneri koji nemaju probleme kao mi u Srbiji, na primer sa osnovnom egzistencijom, mogu kreativno da se ispolje jer nemaju taj problem 'da li ću ja ovo nekome prodati' nego isključivo stvaraju zbog umetnosti i svoje kreativne ideje".

Marko Marosiuk kaže da na modu gleda kao na preskup hobi kojim planira da nastavi da se bavi rekreativno, dok je pozorište ono gde se pronalazi.

"Radeći u pozorištu došao sam do interesantne spoznaje, a to je da scenski kostim pruža mnogo manje kreativnosti i slobode od bavljenja modom. To kažem u najboljem mogućem smislu, zato što je mnogo veći izazov. U modi imaš apsolutnu slobodu da stvaraš šta hoćeš, dok u pozorištu moraš da se prilagodiš prvenstveno ideji reditelja, funkcionalnosti, koreografiji, scenografiji, koja ograničava taj kostim. Uslovi rada u pozorištu u Srbiji su mizerni. Ali ja na to sve gledam sa velikom količinom ljubavi i sve mi je izazov. Napraviti lepe i funkcionalne kostime u mizernim uslovima je veliki izazov, ali i drag posao".

"Radio sam i u Hrvatskoj što je potpuni kontrast i to je bio ogroman šok, jer sam se susreo sa velikom produkcijom, budžetom i kostimima. To je zapravo bilo ostvarenje mojih snova, jer sam mogao da ispunim ljubav prema glamuru, balskim i plesnim haljinama i da oživim ljubav prema Diznijevim princezama, pa čak i prema pop divama, koje su moja velika inspiracija. Prosto mi je bilo šokantno da sam se našao u uslovima gde sam mogao da priuštim sebi sve materijale koje sam hteo. Naručivani su materijali iz Nemačke, kupovala se skupa čipka i svila, sve na vrhunskom nivou, jer je ljudima veoma važno da to izgleda maksimalno glamurozno i raskošno, što kod nas u Subotici nije slučaj. Ovde je samo bitno da napravim kostim od mizernih sredstava koji će da liči na nešto". 

Na pitanje koji je kostim mu je bilo najteže da napravi, Marko odgovara da je u pitanju haljina za scenu u predstavi 'Kneginja čardaša'  kada dolazi na bečki dvor.

"To je veoma bitna scena jer je tu raskoš, glamur, skupoća, dvor i ona treba sve da ih zaseni. Napravio sam veliku grešku, što mi se često dešava kada me inspiracija ponese, jer kod mene važi parola 'više je više'. Ne verujem u ono manje je više, užasavam se jednostavnosti. To me je ponelo u jednom smeru koji je prerastao u kičeraj, kostim je počeo da izgleda kao bugarska mlada a ne kao grofica koja se pojavila na bečkom dvoru. Bilo je malo vremena, pa je kostim počeo da se izrađuje po mojoj skici i to je bilo jezivo. Ali nije bilo vremena da se napravi novi nego je bio izazov 'hajde napravi nešto da ne bude toliko grozno', i to je na kraju super ispalo i izgledalo", kaže Marko.

Ono što ga privlači u radu u pozorištu jeste timski rad, dok ga u modi inspirišu životne priče ljudi.

"Uglavnom ljubavne priče. Sad to zvuči kao kliše, ali zaista sam kroz bavljenje modom želeo da pričam ljubavne priče koje su se dešavale mahom meni. Pozadina svih kolekcija su bili intimni zapisi što možda nije tako izgledalo. Inspiriše me muzika, film, pozorište, priče ljudi, pop dive. Svi koji me znaju, znaju da sam opsednut MTV divama i holivudskim glumicama. Motiviše me kada vidim da radim sa mnogo drugih talentovanih ljudi koji su inspirativni, hrabri i žele da ispričaju svoju priču".

Koji su ti planovi za budućnost?

"Ne volim da planiram budućnost jer uvek ispadne drugačije od onoga što želim, tako da sam više osoba koja se prepusti životu nego što se hvata u koštac sa njim. U planu mi je da nastavim da radim u pozorištu, jer me nervira modna scena u Srbiji, a nemam materijalnih sredstava da se bavim modom u inostranstvu. Nadam se da ću da nastavim da radim i u Hrvatskoj, koja mi je sada kao Holivud zato što sam tamo spoznao čari velikog budžeta za predstave. Ovde je budžet 500, a tamo 37 hiljada evra za kostim. Voleo bih kada bi mi se ponovo ukazala prilika da radim na velikom projektu, gde mogu da budem maksimalno kreativan i da ne razmišljam o tome da li će biti dovoljno para da se kupi obuća". 

Markov rad možete da pratite na njegovom web sajtu markomarosiuk.com ali i u većini predstava Narodnog pozorišta u Subotici.

Tonski prilog poslušajte u plejeru.

Jelena Mijatović