Bad Week, ali dobar vikend – novosadska ulična priča

Šta jedan grad čini velegradom? Može se reći da je to broj stanovnika, njegovo funkcionisanje, možda čak i svetleće reklame, ili kulturno-umetnička ponuda poput muzeja, pozorišta ili koncerata. Ipak, ono što svaka metropola ima jesu kvalitetni ulični svirači. Novi Sad je po mnogim parametrima daleko od velegrada, ali ono što svakako ima jeste bend The Bad Week, autentični izdanak novosadskih uličnih svirača, koji postoji već punih šest godina. Dok vredno pripremaju svoj treći studijski album, Strahinja Jajić i ekipa iz benda čekaju lepše vreme kako bi se vratili korenima i nastavili da ispisuju nove stranice muzičke istorije našeg grada.

Sećaš li se trenutka kada si odlučio da uzmeš gitaru, izađeš na ulicu i kažeš: "Idem da sviram na ulici, baš me briga"?

Sećam se, to je bilo u srednjoj školi i desilo se potpuno spontano kada sam došao na čas muzičkog. Trebalo je da imam zaključenu trojku, pa sam poneo gitaru da odsviram neku pesmu. Kasnije, dok smo se vraćali iz škole, na autobuskoj stanici sam seo na pločnik i počeo da sviram. Tada sam zaradio svoju prvu lovu – neko je ubacio 20 dinara u moju patiku. To je u početku bila šala, društvo me nagovorilo da sviram sedeći na pločniku. Na kraju krajeva, baš ta šala dovela je do moje prve ulične svirke. Kasnije je nastao The Bad Week.

Na ulici nikad ne znaš – nisi siguran koje mesto da odabereš, gde da staneš, kako da se ponašaš i koji repertoar da sviraš. Kako sve to rešavaš?

To je došlo vremenom. Kroz mesece i godine, kako sam svirao, zadržao sam isti princip – ponašao sam se kao da sviram u koncertnoj hali. Gde god da dođem, poklonim se na početku i na kraju nastupa, bez obzira na to da li je ispred mene bilo ljudi ili ne. Tako sam se ponašao i to je preraslo u ono što je danas.

Ulični prolaznici retko ostanu do kraja nastupa. Da li ponavljaš pesme u krug?

Ne, nikada nisam svirao jednu pesmu dvaput. Glavna prednost ulice jeste u tome što možeš da eksperimentišeš i probaš sve. Kada smo počeli da sviramo kao bend na ulici pre šest godina, to nam je omogućilo da džemujemo satima i tako je nastao naš prvi album "So It Was". Na ulici nije bitna sama pesma, već emocija koju prenosiš. To je ono što ljudi najviše prepoznaju, za razliku od barova i koncertnih sala gde publika dolazi da čuje nešto što već zna. Ovde si samo performer koji će ih ili zadržati ili neće.

Može li od ulične svirke da se zaradi ili je bolje u klubu?

Sve zavisi. Kako smo napredovali, počeli smo da sviramo na festivalima i koncertima, pa smo manje prisutni na ulici nego ranije. Ipak, sada u bendu pričamo da, čim dođe toplije vreme, želimo da se vratimo korenima. Kada smo počinjali, to nam je bio glavni izvor prihoda – plata. Ko se trudi, može da živi od toga.

Na ulici ne možeš da biraš publiku – prolaze ljudi, zastane ko hoće. Koliko je to dobro, a koliko loše?

Ja u tome vidim samo dobro. Zastaće onaj koga zanima. Intimnije je nego u klubu, jer se zadrži samo onaj ko želi da te čuje. Njima je mnogo draže da slušaju, a meni da sviram, nego kada dođeš u prostor gde ljudi nisu tu zbog tebe. Sve to podseća na kamperske vatrice – sviraš ljudima, milo ti je da sviraš s njima, a njima da te slušaju.

U Novom Sadu ste dobro poznati i često svirate. Koliko ste imali prilike da svirate u inostranstvu na ulici?

Pre Bad Weeka svirao sam u Herceg Novom i širom Crne Gore. Ostajao sam i po mesec dana, tako što sam svirao na ulici. Kada kreneš da sviraš, upoznaš ceo grad – vlasnike restorana, kafića, organizatore festivala. Tako se desilo mnogo lepih stvari. Shvatio sam da gde god da si, ulica ti može ponuditi dovoljno da opstaneš. Samo se prilagodiš valuti i možeš da budeš građanin sveta.

Pretpostavljam da ima mnogo onih koji zastanu, poslušaju, ali ne shvate da treba da daju neki dinar?

Ja sam birao mesta koja nisu bila previše prometna, baš iz tog razloga. Bolje mi je da zastane pet ljudi, a da prolazi deset u minutu, nego da sam na mestu gde prolazi 200, a niko ne zastane. Ne gledam na ulicu samo kao na način da zaradim, već da održim koncert. To nas razlikuje od drugih.

U državama u krizi ljudi često izlaze na ulicu da zarade svirkom. Takva svirka se ponekad poistovećuje sa socijalnom kategorijom. Kako tome stati na put?

U Novom Sadu postoji potpuna sloboda i najširi spektar muzičara. Svako može da izađe i svira, i za svakog postoji publika. Možemo diskutovati o tome da bi trebalo da postoji regulativa zbog zvuka, ali meni je uvek bilo drago da budem deo ulice i da poštujem kolege. Najvažnije je da se ulični svirači međusobno poštuju, da ne dolazi do konflikta. Ako je neko došao pre mene, njegovo je mesto – sačekam da završi. Podrazumeva se da nećeš svirati ceo dan na jednom mestu, već da postoji smena. To je kodeks koji treba poštovati.

Pametno ste iskoristili ulicu – i da svirate i da zaradite – a onda ste postali ozbiljan autorski bend. Kako je došlo do toga da pravite svoje pesme i snimite ih u studiju?

Prva godina nam je dala sve – prvi album nastao je iz džem sešna. Tekstovi su spontano nastajali od svirke do svirke. Ljudi su nas prepoznali, uveli u studio, a onda nas je jedan čovek povezao sa izdavačem Multimediom. Ulica je najbolji vid marketinga – svako može da te zapazi. Već 2022. godine izdali smo ceo album, gotovo bez troškova studija. Od klubova do festivala, svi su nas prvo prepoznali na ulici, pa tek kasnije kroz autorski rad.

Vas je trojica. Kako izgleda proces pisanja i stvaranja kompozicija?

Tu smo pola-pola Gile i ja. Prvi album sam većinom napisao ja, drugi pola-pola, a treći album koji pripremamo većinom je napisao Gile. On voli da napiše tekst pa da oformi muziku, dok ja prvo pravim muziku, pa dodajem tekst. Sve se to na kraju poistoveti sa našim razmišljanjima.

Imali ste prilike da svirate po klubovima i u inostranstvu. Kakva su iskustva?

Iskustva su fenomenalna. Svaka godina se nadograđuje putovanjima. Obišli smo ceo Balkan, pa i Rumuniju, Češku... Prezadovoljan sam našim turnejama kojih će biti sve više. Želimo da podignemo nivo svirke i da postanemo blues bend prepoznatljiv u Evropi.

Bluz je neiscrpan, ali često deluje da je sve već rečeno. Kako formiraš nove kompozicije i album?

Kada sam bio klinac, prijatelj mi je rekao: "Imaš takav glas, piši pesmu." Odgovorio sam: "A šta ja to pametno imam da kažem?" Kasnije mi je Gile rekao: "Bolje da liči na nešto, nego da ne liči ni na šta." Ne opterećujem se time da li je nešto već otpevano. To je ono što sam ja sada, to je ono što pevam i ne plašim se da to kažem. Možda se neko poistoveti bolje sa mojom pesmom nego sa nekim hitom. Na kraju krajeva, mi pričamo o sebi, o svojim iskustvima i emocijama, o ljudskim iskustvima. Naravno da će se to poklopiti sa životima drugih ljudi koji prolaze kroz iste stvari, prvi put kao i mi.

Kada planirate objavljivanje novog albuma?

Treći album ćemo ove godine snimati u studiju, pa bi trebalo da izađe početkom sledeće godine, sve zavisi od tempa snimanja. Ono što je lepo jeste da je ceo album već pripremljen – samo treba da uđemo u studio i snimimo ga. Koliko će to trajati, videćemo, ali to je radosna vest za ovu godinu i lep projekat na kojem ćemo raditi.

The Bad Week ostaje udarna trojka?

Udarna trojka za sada – nema potrebe menjati nešto što je dobro.

Strahinjino gostovanje u emisiji "Dnevna soba" možete poslušati na linku ispod: 

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija