Živci i dalje trepere

Bend Proleće nastao je u Novom Sadu pre punih 30 godina. Negujući tvrdi punk/HC/trash zvuk, Nebojša Reljin Feki i drugari iz njegovog benda, u nešto izmenjenoj postavi i dalje su na sceni i polako planiraju proslavu jubileja. Uz sve to, Feki neumorno dizajnira razne natpise na majicama, a na Jutjubu u poslednje vreme gledamo njegov vlog Čika Nebojšine priče.

"Nije lako biti u proleću, nema ni zime, ali ni leta. Šalim se, samo se moj bend zove Proleće. Ponovo smo aktivni, bili smo pre par dana u Srebrenici. Zvala nas je ekipa koja radi festival 'Srebrenica wave', bili smo gosti na trećem 'Novembar festu' u čast preminulog Gorana Kostića Koste iz benda Novembar. Uz nas, tu su bili School Bus iz Knjaževca i poznati i sjajni Let 3. Sve je bio sjajno i veselo, jako emotivno, momci iz ogranizacije su odlični, ali kada smo ulazili u grad i kada je sevnulo to što je sevnulo, nekoliko hiljada tih belih kamenova, mene je to jednostavno zaledilo i nisam mogao da se otmem tom utisku do sutradan. Sreća da su moji momci iz benda bili na visini zadatka, a ja sam se nekako provukao. Sve me je to nekako uznemirilo. Sve ostalo je bilo sjajno, lepo, tužno i nadam se da ćemo opet svirati tamo", ispričao nam je Feki na početku razgovora u okviru emisije Dnevna soba Oradija.

Bend Proleće jedno vreme nije radio, sada ste ponovo tu. Šta je novo, zašto se desila pauza?

Imali smo razne ljudske situacije, loše i manje loše. Ostali smo bez dva člana, a s obzirom na to da smo bili zajedno punih 29 godina, teško je bilo nadoknaditi dva čoveka. Na svu sreću, drugari iz Ritma Nereda su nas zvali da gostujemo i nije bilo govora da odbijemo. Bukvalo je bilo "ne interesuje nas to što nemate postavu, mi hoćemo da svirate". Vratio nam se stari bubnjar Brle, bolji nego ikada, a ne znam kako nam je uopšte palo na pamet da od svih basista u gradu mi zovemo jednog gitaristu da svira bas (smeh). To je Smuk iz benda Zbogom Brus Li, naš stari drugar i prijatelj. I to se ispostavilo kao dobra kombinacija, jer smo opet jedna dobra ekipa, koja se pre svega jako dobro druži.

Dugo godina ste na sceni, ali ako bi se prisetio nekog posebnog nastupa, koji bi to bio?

Pitaš me za sećanja, a demencija u porastu (smeh). Ne znam, ide to od svirke do svirke i svaka ima neki poseban momenat. Sećam se jedne oproštajne svirke u Rokoteci, gde je moglo da stane 100 ljudi, naguralo ih se oko 300, a mi do poslednjeg trenutka nismo znali da li ćemo imati bas pojačalo. To su bila ta vremena, ni telefona, ni automobila, ali se ipak sve desilo. Monumentalna je bila svirka na Spensu, za 100 godina FK Vojvodina. Tu smo svirali pred najviše ljudi, a u jednom momentu je bila bakljada koju nismo očekivali. Svaka svirka nosi nešto svoje, teško je svega se setiti. Bila je i jedna svirka u Sremskim Karlovcima, jedina naša tamo, koju je organizovao naš gitarista Dejan Matić. Svirali smo sa nekim kaver bednom. Dok su oni svirali svoj repertoar koji je dijametralno različit od našeg, bilo je oko sto ljudi, a kad smo mi počeli ostalo je pet ljudi (smeh). To je bilo nekad, sad verujem da smo malo bolji i da se ne bi baš tako desillo.

Vaši tekstovi su uvek bili veoma jaki i smišljeni. Lično, jako volim jedan koji se često pušta na stadionu Vojvodine. Kako dolaziš do inspiracije, šta je ono što te pokreće?

Nemam pojma, mogao bih da dam onaj klasičan odgovor, da je to iz života. Od malih nogu sam zainteresovan za pesništvo, iako ne volim mnogo da čitam pesnike, ali da pišem volim. I kada sam pravio bend i svih ovih godina rada, gledao sam da budem malo drugačiji i da ne budem u nekom šablonu. Vremenom izgradiš svoj stil koji bude navodno drugačiji, nadam se da sam u tome uspeo. A ti voliš "Novosadsku"? Pa, tu sam se baš potrudio. Ta pesma nam je bila naručena, ali se ne sećam zašto i kako. Kao Novosađanin, koji evo već 45 godina živi ovde, potrudio sam se da izbacim fraze i da ubacim neke doživljaje iz života. I zasta, svaki redak pesme je doživljen. Sad, da li je dobro ne znam, ali volim je i ja. I umem da budem ponosan na to što sam napisao.

Kako se na sve to nadoveže dizajn? Čiji živci trepere?

Jao, (smeh) kad bih ti sad rekao pravu istinu oko toga! Živci mi trepere je slogan koji je naročito postao popularan, iako sam ga napisao ne u konotaciji koji ljudi misle, u negativnoj, nego u pozitivnoj. Znači, živci mi trepere jer mi je lepo. Znam da će sada opasti prodaja (smeh), ali eto, nisam to nikada rekao javno. U suštini, ja nisam dizajner, ja sam tehničar pripreme štampe. Međutim, imao sam tu sreću da deset godina radim kod jednog od najboljih naših, a možda i evropskih grafičkih dizajnera, Atile Kapitanja i njegovog oca. On bi znao da kaže da sam dieletant za to, ali znaš kako je kad učiš od najboljih, onda i ti budeš solidan. To na je, na žalost ili sreću, porodičan posao. No, ja sam u životu i nešto drugo.

Pre par nedelja počeo si snimanje kratkih video priča, koje objavljuješ na Jutjubu. O čemu priča Čika Nebojša?

To je moj novi serijal, koji snimam i postavljam na Jutjub. Ima do sada sedam epizoda i logičan je nastavak "Prepodnevne dokolice", koju sam radio pre više godina i prestao kad mi je nestalo inspracije. Sad se nekako opet pojavila, mada nisam hteo to da radim onako kako je na kraju ispalo. Hteo sam da to budu potpuno umetničke priče, a ispalo je da su o međuljudskim odnosima. Tu se svađam sa samim sobom, pogledajte, pa će vam biti jasnije. Bata Nele, tj. ja, se svađa sa svojim sponzorom Čika Nebojšom, koji sam takođe ja. To je večito pitanje između pitanja i odgovora, iako ne odgovaramo baš svi, a trebalo bi.

Zaniljivo je da si, pored svega o čemu smo pričali, na određeni način povezao rokenrol i sport, sada već možemo reći vrhnski. Otac si Vanje, mladog, ali veoma uspešnog plivača. Kako je biti u toj ulozi?

Moj sin Vanja je državni kadetski rekorder u više disciplina, kadetski prvak Srbije, nekada i višestruki pionirski, a sada polako prelazi u juniorsku konkurenciju i ima neke nezvanične, ali veoma jake evropske rezultate. To je valjda san svakog roditelja - da ti dete bude uspešno. Koliko se ja snalazim u svemu tome, ni sam ne znam, ali mislim da nisam loš. Dobro se razumem u sport, ali i u psihologiju. Tu je najvažnije da budeš pametan i da dete, koje ima 10, 11, 12 godina ili 14 koliko on sada ima, sprovedeš kroz to čudo koje se već može nazvati profestionalni sport. Ima tu svega, treba mu održati želju, volju, pažnju, da mu se to ne ogadi, a pritom je sve mnogo naporno.

On trenira šest dana nedeljeno, prepliva 7,5 kilometara po treningu, radi to već punih deset godina. Deluje mi da bi nekada bilo logično da kaže "dosta više, pustite me na miru", ali njega to sve drži. Voli sport i drže ga ti dobri rezultati. Išao bi on i bolestan na trenig, takav je. S jedne strane je lako s njim raditi, s druge strane, naravno da je teško kada su neki krizni momenti u pitanju, kojih na sreću nema puno. I supruga i ja uspevamo mentalno da ga spremimo. Smatram da je sasvim normalno da, ako se nečim baviš od svoje četvrte godine i dobar si u tome, treba to i da nastaviš. Neće valjda biti grafički dizajner (smeh). Šalim se, ali zaista mislim da treba da nastavi s tim.

Šta bi onda bila poruka mladima, iz ugla Čika Nebojše, iz ugla oca?

Mislim da mladi treba da se usmere na bilo šta, na nešto što vole i što im dobro ide. Naravno, ako je u pitanju nešto dobro, pozitivno. I neka ne misle da su za bilo šta zakasnili. Imate vremena klinci, imate vremena koliko god hoćete. Samo treba gurati, pametno, da ne biste kasnije za nečim žalili. Jer kada zaista bude kasno, onda ti bude žao.

I za kraj, da se još malo vratimo na muziku. Šta je ono što tebe i Proleće očekuje u narednom periodu?

Sledeće godine slavimo 30 godina postojanja benda, mada, kad tako kažem, ne znam da li je za slavlje (smeh). Bokte, 30 godina bilo čega je baš dosta. Mi ćemo se potruditi da napravimo nešto što dolikuje tom datumu i jubileju. Još uvek ne mogu tačno i konkretno da pričam o tome, imamo nekoliko ideja i planova, nešto ćemo od toga ostvariti. I kad se ostvari bićemo srećni, a nadam se i vi sa nama.

Fekijevo gostovanje u "Dnevnoj sobi" Oradija poslušajte ovde:

Jovan Marjanović 

fotografije: privatna arhiva