Kuhinjska intimnost

Još jedan prefinjeni album iz domaćeg indi pop univerzuma je tu. Mladi pančevački autor Ivica (Ivan Kačavenda) izbacio je drugi studijski album "1235" krajem prošle godine godine za izdavačku kuću Kontra. Na albumu se nalazi osam kompozicija i dostupan je na svim striming platformama (Deezer, Spotify, Apple Music, Google Play…). Melanholija je, u dosluhu sa impresijama iz realnog sveta, vešto sagradila još jednu muzičku priču koja i filmski može da oboji vaše živote.

Kako je prošao ceo proces realizacije drugog albuma i da li si dobio ono za čim si stremio?

Album je sklapn u raznim periodima, a sve je to trajalo skoro dve godine. Tokom raznih mojih selidbi iz stana u kuću, iz kuće u stan... Ono što je karakteristično je činjenica da je album zapravo nastajao u kuhinji, kao najbitnijoj prostoriji. Sa minimalnom opremom, skromnim budžetom i primarnom potrebom da se prave pesme. Plan za snimanje albuma tada nije postojao. Meni takve stvari uvek nadolaze, a u jednom trenutku počne, sama od sebe, da se nazire celina koja ima neki smisao. Tada sebi zadam pravac i način kako ću dalje da radim. Glavni trenutak dogodio se kasnije, u miksu.

Onda si se, na neki način, selio kao što si i pravio pesme?

Pa da. To je taj moj generalni stav prema stvaranju. U pitanju je samoizražavanje onoga što misliš, što osećaš i kombinacija svega toga. Dakle, samo što bolje izraziti samog sebe. A na taj segment su uticale i selidbe. Stresne su, oduzimaju ti vreme, reorganizuju tu život, odjednom dobiješ neki novi prostor... Nova kuhinja – nova pesma!

Spot za pesmu "Niko kao ti" režirala je Staša Bukumirović

Zašto te nije zanimao odlazak u studio, niti si bio toliko opterećen tim procesom?

Pa zato što ne volim takav način realizacije. Verovatno zbog svoje prirode. Volim da snimanje traje ceo dan, da biram, da slušam, da vraćam... Rad u studiju mi je jako stresan i naporan, a nikada nisam bio zadovoljan time što bi na kraju izlazilo iz tih prostorija. Iz svega do sada navedenog možete zakljućiti da sam kontrol frik pa mi, recimo, treba sat-dva samo da bih došao do određene boje zvuka. Možda i zato sviram sam. Potpuni ego manijak koji ne dozvoljava nikakav upliv nikome.

Sada se vraćamo nečemu što se zove miks albuma, a tvoj album je zaista odlično izmiksovan. Da li je to najbitniji segment u stvaranju konačne zvučne slike svakog benda i autora?

Poslednjih godina na ovim prostorima je veoma aktuleno imati dobar miks. Sada su svima pristupačni razni programi za snimanje i to nije problem. Ali, to je tek prvi korak. Drugi je podizanje svega toga na mnogo viši nivo. I tu sledi taj šamar realnosti. Nije poenta da si to samo uradio i gotovo. Miks mora da radi neko ko je pre svega poučen zanatski, ko ume da sagleda gomilu frekvencija iz više uglova, a mora da ima i talenat. Ja nisam taj. Mislim, smiksam ja nešto, da bi mi Milan Bjelica na sve rekao kako mi je odlična demo! Onda otvorimo projekat, a on pogasi sve moje plaginove. Samo se stresem i krene znoj da mi curi, jer znam da krećemo od nule.

Malo si kontradiktoran primerak kontrol frika. Imaš jednu fleksibilnu stranu. Verovao si svom producentu i nisi se mešao u njegov posao.

Apsolutno. To je zato što imam potpuno poverenje u Milana. On na specifičan način čuje stvari i ima taj vizuelni momenat muzike. Na primer, pre nego što krenemo s miksanjem, on meni opiše kako izgledaju te slike. U pitanju su fantazmagorične slike i snolike stvari i onda on njih juri, dok ih ne uhvati.

Specifična hermetičnost na sceni: Ivan Kačavenda

Konačno pričamo o albumu. Sam si ga odsvirao. Šta je to što spaja sve kompozicije?

Prolaznost. Vremena pre svega, pa i ljudi. To je moje dominantno osećanje poslednjih godina. Pomenute selidbe... Moja najintimnije osećanje prema svetu i ljudima je takvo da ono podrazumeva strašno nizanje vremena. Otud i sam naslov albuma. Nedostaje jedna cifra u nizu, namerno. Prolaznost i propuštanje nečega. Nisam pobornik toga da autor mora sve da objašnjava, ali sve deluje malo apstraktno pa moram da reagujem.

Da li si više realan ili melanholičan?

Uvek melanholičan! Ali i realan.

Da li ti je onda teže ili lakše da budeš sam sa svojom melanholijom na sceni?

Meni je to i dalje problem. Najbolje bi bilo kada bi došli u moju sobu, gde bih pustio matricu i svirao za petoro ljudi. Tako su pesme i nastajale. A sad, kako izneti tu intimu i sopstvenu hermetičnost na scenu, meni je teško i borim se sa tim. Ali to je samo stvar vremena, prihvatanja sebe i otvaranja prema drugima.

Ne fali mi, to je sigurno. Samo sam u nekakvom limbu između neprijanja i prihvatanja. Mada, na sceni se osećam dobro. Ali, zbog svega onoga što te pesme nose u sebi, imam malu zadršku, jer su neke stvari ipak previše moje. Možda bi i trebalo da ostanu u sobi.

Na koji način se odmotava život albuma "1235"?

Odlično! Mnogo bolje nego što smo svi očekivali. I ja, a i izdavač). Lično, nisam imao prevelika očekivanja, jer sam želeo da se sve to što pre završi. Međutim, jedina razlika je što sam prvi put poželeo da ja isteram do kraja tu profesionalnu priču u vezi sa promocijom. Verovatno zato što ovaj album liči na našu zajedničku zamisao, na ono što je istina.

Da li spremaš i neke nove spotove?

Trenutno traju pregovori sa jednom našom rediteljkom koja želi da snima spot u Estoniji. A razgovarao sam i sa jednom mladom fotografkinjom koja takože želi da snima spot za jednu od pesama sa albuma. Dakle, dva spota u najavi već.

Tvoja muzika je dosta slikovita. Slažeš se?

Da. Ima taj ambijentalni momenat koji može da se zalepi uz sliku. Atmosferična je.

Da li ona dolazi spontano ili razmišljaš o tome?

Meni je atmosfera ključna. Kada pravim pesmu, ako nema atmosferu – ne idem dalje. Tako pravim kompozicije. Tek posle dolaze drugi lejeri. Čak i tekst ima veze sa nekim osećanjem koje je, opet, krenulo iz odgovarajuće atmosfere.

U nastavku poslušajte pesmu "Nije da sam poseban"