Najčešće se stidimo bez razloga

Verovatno vam se milion puta desilo da se postidite zbog stvari zbog kojih možda ne bi ni trebalo, pa se zacrvenite, pa preznojite, ili vam bude neprijatno da javno govorite, ili da se skinete u kupaći na plaži stideći se svog tela. Sigurno su vam i kad ste bili mali tokom grdnje barem jednom rekli "stidi se" zato što ste nešto uradili, ili ste stid osetili ako je vaša drugarica svima u odeljenju otkrila ko vam je simpatija. Stid osećamo gotovo celog života zbog različitih, ali često neopravdanih razloga.

Stid mnogo muke zadaje novinarima kada treba da urade anketu. Ljudi jednako beže od kamere, diktafona ili fotoaparata. Ne žele da ih neko vidi, ne žele da ih neko čuje, sramota ih i plaše se da će ispasti glupi ili smešni. Još veću muku imaju studenti Akademije umetnosti kada treba da pronađu model za akt. Laza Nikolić jedan je od retkih koji je stid prevazišao, pa potpuno go pozira budućim slikarima, vajarima i fotografima.

"Mislim da je normalno da čovek oseća malo nekog stida. I ja sam ga u početku imao, ali to se vremenom anulira. Svestan sam da me niko od tih studenata ne gleda kao seksualni objekat, već smo tu zbog posla", kaže Nikolić.

On dodaje da je najveći problem što živimo u Srbiji gde ljudi nemaju sluha za umetnost, pa su burnije bile reakcije njegove okoline.

"Bilo je problema sa moje inhtimne strane dok devojka nije prihvatila. Ali, skupila je hrabrosti, jednom došla i videla šta radim i da tu nema ništa strašno. Svi smo mi ljudi, i nema razloga da se stidimo svog tela", smatra Nikolić.

Docent sociologije Dušan Ristić sa Filozofskog fakulteta, kaže da ne treba da čudi što osobe ne žele da se pred nepoznatima skinu gole ili da javno govore, jer svako društvo u određenim periodima insistira na nekom polju stida, a neko drugo zanemaruje.

"Razlikujemo individualni stid, koji je osećanje u odnosu na samog sebe, i društveni stid, koji definiše granice dopuštenog, na primer u pokazivanju svog tela ili određenog načina ponašanja", kaže sociolog Ristić.

Jelena Pantić, psihološkinja i blogerka

S druge strane, psihološkinja Jelena Pantić smatra da je stid najlakše definisati preko srodnog osećanja krivice. Objašnjava da krivicu osećamo kada mislimo da smo uradili nešto za šta smatramo da nije u redu, a stid kada mislimo da sa celim našim bićem nešto nije u redu.

"Neko može da misli da je rekao nešto jako glupo i da je to dokaz da je on glup i da zbog toga oseća stid. Ili da pomisli da je nezanimljiv ako priđe osobi koja mu se dopada, a ona bude nezainteresovana. Stid možemo osećati i u mašti, što je mnogo češće, kada zamišljamo potencijalne situacije, koje zbog toga izbegavamo", kaže Jelena.

Psihološkinja Pantić još objašnjava i da je prevazilaženje stida proces koji traje, pa je pre svega potrebno preispitati svoju sliku o sebi i jačati samopoštovanje.

Radmila Leovac