Arsenal 2019: Treće veče ujedinjenih žanrova

Prošlo je dovoljno godina pa da se kragujevački Arsenal fest jasno iskristališe u očima i ušima publike željne kvalitetnog programa. Pošto nisam, do sada, propustio ni jedno izdanje pomenutog muzičkog festivala, opet se prirodno nameće zaključak kako iz izdanja u izdanje Arsenal održava liniju visokog standarda uz mudro probrani sadržaj. „Za svakog po nešto“ bi bila rogobatna kovanica, ali uz veliku dozu ozbiljne produkcije i izmešanih žanrova ponuda se upakuje u vrhunski proizvod.

Nastupom beogradskog benda Autopark otvorio sam treće veče Arsenal festa i to na Garden bini. Ova koncertna lokacija poslednjih godina sve više zanima publiku i već oko četiristo ljudi je fino popunilo prostor ispred Gardena. Autopark su se pokazali u možda i najsigurnijem svetlu do sada. Dolaskom odlučne i autoritativne ritam sekcije (Lav Bratuša i Srđan Popov), bend je visokostandardno ispalio svoju set listu pop minijatura. Teško je svirati čistu, iskrenu i hitičnu melodiju. U atmosferi samog nastupa se osetila zategnutost i neka vrsta drugačijeg karaktera benda. Kao da su konačno sazreli u kolektivnom karakteru. To prostim rečima  znači da sada na bini dišu kao celina, a trebalo bi samo malo viša da nastupaju kako bi se svako uverio u ovu konstataciju. Ovako prođe po par meseci (i godina) da ih fanovu mogu ispratiti. 

Autopark

Da podsetim, njihovo poslednje oficijelno izdanje (Autopakao) pojavilo se još 2012. Nakon toga, Autopark se oglašavao sa tradicionalnim prednovogodišnjim singlovima, a sada je apsolutno spreman da u ovoj postavi kreira nova dugosvirajuća osećanja za poneti. Lepo je zaključiti i da grupa ima bazu mladih fanova čiji tinejdžerski snovi i generacijski identitet staju iza stihova Ognjenke Lakićević. Sada se samo mora svirati uživo – najjasnija logika. Za vreme njihovog nastupa, iskoristio sam priliku da vidim kako funkcioniše glavna bina na kojoj je tada sviralo Hladno Pivo. Ne znam koji im je ovo nastup na Arsenalu, ali sa HP se ne može pogrešiti. To znači da je gužva u publici bila očekivana i ako je njihov nastup rotiran. Naime, u poslednjem momentu odlučeno je da Hladno Pivo umesto 1:30h posle ponoći na binu izađe već u 21:30h. Ovu rokadu su napravili sa bendom Eyesburn što se pokazalo kao dobar potez pri razrešenju festivalske partije treće večeri njenog trajanja. Dakle, svi hitovi na jednom mestu, bend raspoložen sa dozom pojačanog adrenalina na bini jer ove godine slave trideset godina postojanja. Već ili tek?! 

Publika na Mejn bini

Solo nastup Mileta Kekina (uz prateću grupu), na žalost, nisam gledao druge večeri, ali se on sada dobro snašao u maloj ulozi domaćina ovogodišnjeg festivala. Čuo sam da mu je koncert na Gardenu prošao odlično što se energetski prenelo i na Mejn Stejdž. Nova publika je najbitnija a njih je bilo u velikom broju. Kod muzičkih gromada najzanimljivije mi je da uočim novu publiku, njima Hladno Pivo sada dođe kao neki „Klasik“ rok. ili Pank. Sa druge strane, vernim fanovima koji ne broje kilometre posvećen je stari - veliki hit „Trening za umiranje“ i odgledavši tu brilijantnu minijaturu shvatio sam kako nema potrebe  više da su tu zadražavam. Bio sam siguran da će sve proći kako treba. I po Hladno Pivo i po vrelu publiku.

Vrativši se na Garden binu, sve je već bilo spremno za nastup Đorđa Miljenovića. Nikada nisam gledao ovog čoveka uživo. Možda je to bilo sa grupacijom Bad Copy ali sam to brzo izbrisao iz pamćenja. Ovo je bilo nešto sasvim drugačije. Najpre moram da zaključim kako je ovom koncertu prisustvovalo najviše ljudi treće festivalsko veče na Gardenu, a publika je sigurno bila i najmlađa. Dobro, bilo je i najviše devojaka po kvadratnom metru – pravi rokenrol standardi su bili ispunjeni. A šestočlani bend je tako i zvučao. Zapravo, sve je više bilo obojeno nekim žestokim bluzom u kombinaciji sa modernim aranžmanima, a ono što je sigurno je to da je bend odlično usviran. Jeste da je u pitanju bio nastup Đorđa Miljenovića, ali se ni jednog momenta on nije odvajao od svoje skupine (bluz) braće a ni oni od njega. Pesme uigrane sa dozom prljavih rifova i osvežavajućih midi zvukova. Besno i masno. Idealno i za igru uz žive bitove. Ceo bend bio je u crnom autfitu što je nastupu dalo još veću dozu ubedljivosti kod vizuelnog izražaja (koji je i te kako važan, ali bendovi ne razmišljaju toliko o tome). Kao i kod slučaja „Autopark“, videlo se kako diše i funkcioniše jedan uvežban sastav.

Gužva je već tokom sredine nastupa bila na vrhuncu tako da se na šank i ostale potrebštine nije ni pomišljalo. Horsko pevanje mladih ljudi uvek je dobrodošla slika. Grupa (da ne kažem Đorđe Miljenović) dali su maksimum svoje uigranosti i tako ostavili utisak jednog od najboljih koncerata na Gardenu u poslednjih nekoliko godina. Posle toga sve se rotira na istoj lokaciji. Neki traže osveženje, neki odlaze ka drugim partijima (Dr Nele Karajlić) a nova publika žešćeg mentaliteta pristiže na garden na nastup kultnih američkih sinova pustinje, stonerski orijentisanih Red Fang. Ova četvoročlana ekipa iz Oregona postoji od 2005 godine, do sada je izdala četiri oficijelna albuma a svoj imidž su, pored dobre muzike, izgradili i na nezaboravnim spotovima. Treba naglasiti da su svoj prvi koncert u Srbiji izveli upravo sinoć na Gardenu, a tjihovi fanovi su pristigli iz svih krajeva naše zemlje. U kratkom razgovoru pred sam nastup, otkrili su svoje iskreno oduševljenje lokacijom koja se po nekakvoj metafori i scenografiji uklapa u zvuk teškog distorziranog sunca koje je pržilo iz njihovih pojačala. 

Članovi sastava Red Fang pred nastup: Dejvid, Aron i Brajan

Zapravo, čuo sam od dosta ljudi kako su samo i isključivo došli zbog ovog benda tako da organizatori odnose još jedan bod na domaćem terenu. Dobro, možda je (drugi) talas ovakvog muzičkog izražaja prošao pre nekoliko godina ali su Red Feng svoj koncertni debi pred srpskom publikom otprašili na nivou. Dobro raspoloženje među članovima benda doprinelo je odgovarajućom komunikacijom sa zadovoljnim fanovima. Stoner rok je doživeo svoju mini renesansu i na ovim prostorima tako da se isti brzo primio kao odraz kvaliteta kod publike željne dobre pustinjske vožnje bez ograničenja. Koncet nešto duži od sat vremena i petnaest minuta zadovoljio je očekivanja a bend je prezadovoljan (i preznojan) uhvatio fotografiju sa bine za lepo sećanje i odličan nastup. 

Jahači pustinjske oluje: Red Fang na bini

Pa opet promena i iščekivanje novog benda. Ta pauza uvek je dobra za proveru situacije na Mejnu. A tamo ponovno vaskrsli Eyesburn, i to u odličnoj postavi. Pomenuo sam na početku pametnu rotaciju satnice sa Hladnim Pivom. Fanovi grupe Red Fang u velikoj meri vole i poštuju zvuk sastava Eyesburn tako da su se samo elgantno preselili sa Gardena u mnogo veći eksterijer. Eyesburn kao četvorka ponovo donose siroviji ali žestoki zvuk devedesetih, sjajnu uvežbanost i vladanje velikim binama. Na bubnjevima je ponovo Alek, gitare su naštimane na zvuk stare škole hard kora dok su pesme vitalnije nego ikad. E, da li je to do vremena u kom živimo pa nam tu i sada treba doza leka pod imenom Eyesburn... Posle nekoliko žestokih numera, bendu se pridružuje i Vukašin Marković (Irie Fm) tako da publika dobija i očekivani i neizostavni rege momenat u dugogodišnjoj karijeri jednog od najvećih sastava sa ovih prostora. Kojot raspoložen i spreman da po ko zna koji put povede ljude kroz kolektivne odluke. Baš sam sa priajteljima pričao o značaju albuma „Fool Control“. Stigla su ponovo slična vremena a sa njima snažni Eyesburn kao kontra teg zdravog razuma. Odličan koncert. 

Atmosfera sa nastupa grupe Eyesburn

Ostalo je još vremena da vidin situaciju na gardenu. A tamo Artan lili u svom standardnom štimungu. Nisu stigli na tonsku probu što se malo i čulo u prvih nekoliko kompozicija ali  je uspostavljanjem ravntože sa binom i tonskom miksetom momentalno prevaziđena ta nesigurna situacija. Uvek kažem kako je Artane bolje gledati uživo nego ih slušati kod kuće. Jednostavno, oni svoje bivstvovanje polažu živim nastupima jer se u njima i tokom njih osećaju najprirodnije. Vole binu, dobro se slušaju na njoj i ponašaju se kao banda pod sloganom „Svi za jednoga“. Nastup na ovogodišnjem Arsenalu iskoristili su i da odsviraju neke nove kompozicije koje u sebi, ovoga puta, nose malko mračnije aranžmane ali vrlo vešto uklopljene u numere za ples. Imena tih pesama nisam uspeo da zapamtim ali će se one uskoro pojaviti u vašim ušima. Rotacija zvuka? Možda. Ali samo tako se može ići dalje što ja to podržavam. Davno je još Artan Lili izbegao sve dosadne žanrovske kovanice tako da mogu da se igraju za zvukom sve dok on izlazi iz njihovog izvora kreativnosti. I vreme im je za novi album. 

Nešto posle tri sata posle ponoći zavesu na Gardenu prekrivaju ska veterani iz Beograda, Samostalni Referenti. Prošle godine su se oglasili singlom „Vlast i opozicija“ a ovakvom taktikom, bez albuma, se vode već nekoliko kompozicija u poslednje dve godine. Za ovakav zvuk je po meni satnica  bila malo kasno. Ali to nikako nije sprečilo sastav da odsvira standardno dobar koncert uz propratno veselo raspoloženje u publici. Možda je satnica zapravo dobra samo sam ja bio previše pospan. Sve u svemu, treće veče Arsenala zadovoljilo je potrebu publike da uživa u svojim omiljenim koncertnim imenima.     

 Dušan Majkić