Editorsi u Zagrebu: Osećaj kuće

Postoji muzika koja za mene jednostavno ima osećaj kuće. Znate, to je ono što osećate kada se vratite kući posle dugog i napornog puta, za koji ste u najmanju ruku mislili da se nikada neće završiti. Povratak u nešto poznato i sigurno, tako bih najjednostavnije opisala moju ljubav prema Editorsima.

Suočivši se sa činjenicom da ću morati da putujem ako želim da čujem svoje omiljene bendove uživo, odlučila sam da odem do Hrvatske da bih slušala dragu petorku iz Birmingema. I uprkos svim peripetijama koje su mi se desile pre samog puta, kada sam stigla u božićno okićeni Zagreb, nekako je sve krenulo da se postavlja na svoje mesto. Sinatra se čuje na svakom koraku, sve blješti od raznobojnih lampica i delovalo je kao da ceo grad pije kuvano vino koje može da se namiriše gde god da se okrenete.

Ako se zanemari čitavih 14 stepeni Celzijusa i sunce koje je neumorno sijalo, svuda je vladala prava atmosfera jednog Njujorka u decembru.

Međutim, iako su kafa, kolači i pevanje božićnih pesama u Zagrebu stvarno sjajan način da se provede jedna sreda, to nije bio cilj mog dolaska. Na putu do Tvornice božićne pesme zamenjuje pevušenje pesama sa poslednjeg albuma Editorsa, "In Dream", uz komentare da nismo baš sigurni kako će nov materijal zvučati uživo. Kasnije će se pokazati da naš skepticizam nije bio opravdan.

Kao i prethodne godine, predgrupa Editorsima su bili sjajni Jonathan iz Rijeke. Sasvim je logično što su ih zvali da ih prate i na još dva nastupa osim ovog (u Ljubljani i u Bolonji), jer se ova dva benda savršeno nadovezuju jedan na drugi, pogotovo uzimajući u obzir da Jonathan zvuče kao hrvatska verzija Interpola, a svi znamo da su Editorsi i Interpol, muzički gledano, dva bratska benda. Dosta melodičnog vrištanja, znoja i moćni gitarski rifovi su me na sekund naterali da pomislim da će ovo biti jedna od "predgrupa-je-iznenađujuće-bila-bolja-od-hedlajnera" situacija. I zamalo je i bilo tako. Što bi se reklo kod nas, zvuče kao da nisu odavde. Uzgred, sve pohvale za frontmena i njegov "Morisi koji igra skvoš" stil igranja u onoliko uskim pantalonama. U svakom slučaju, Jonathan i njihova Maggie će se dosta čuti sa mojih slušalica narednih dana.

Posle energičnog seta od 45 minuta, Jonathan prepuštaju binu svojim slavnijim kolegama i tačno u 22.00 Editorsi otvaraju svoj nastup mirnom No Harm sa novog albuma. Zvuči kao sekund posle teške oluje, raste u prelepi krešendo i završava se jednim "Hvala Zagreb!"  Tom Smit je naučio da kaže hvala pravilno, poslednji put kad sam ga čula na Egzitu 2011, više je zvučalo kao 'hvalja', što je, moram priznati, bilo vrlo šarmantno.

Postoji muzika koja za mene jednostavno ima osećaj kuće. Znate, to je ono što osećate kada se vratite kući posle dugog i napornog puta za koji ste u najmanju ruku mislili da se nikada neće završiti. Povratak u nešto poznato i sigurno, tako bih najjednostavnije opisala moju ljubav prema Editorsima. Takav je bio i ovaj koncert. Nijedan član benda nije baš pričljiv, ali komunikacije sa publikom nije nedostajalo – nekada je sve rečeno u svakoj ispevanoj i odsviranoj noti i u svakom pokretu na stejdžu i međusobnim osmesima.
Naravno, kako je ovo koncert na promotivnoj turneji albuma In Dream, većinu koncerta činile su nove stvari, koje su zvučale dobro uvežbane i sveže. Salvation je u potpnosti "ukrala moje srce", a Marching Orders je zaslužila da umesto uvek popularnog Leptira (Papillon) bude zaključna pesma koncerta. Klasične stvari poput Sugar (koja ima toliko moćan tekst - There's sugar on your soul / You're like no one I know je svakako najbolji stih koji sam čula u poslednjih par godina), An End Has A Start i All Sparks zvuče standardno odlično, publika je pevala svaku reč, a Tom nam je svaki put mahao uz stih "You swallow me whole / With just a mumbled hello" iz Sugar. Posebno magično je bilo akustično izvođenje himnične Smokers Outside The Hospital Doors (ovde sam dozvolila sebi da se rasplačem, magleći stakla od naočara i izazivajući saosećajni smeh dečka koji je stajao do mene). Doduše, akustični delovi koncerata su momenti kada shvatim da ne volim svaku osobu iz publike jednako, iako smo, po nekim mojim shvatanjima ovde svi iz istog cilja i to stvara neku spiritualnu konekciju između nas, pošto se UVEK nađe neko ko će vrlo glasno pričati i komentarisati kako su mu akustične verzije pesama "baš dosadne". Nemojte raditi to.

Posle sat i 45 minuta čiste emocije, mnogo zahvaljivanja, poslatih poljubaca i poklanjanja, Editorsi su nas ostavili bez obećanja da će se vratiti, jer se to već nekako podrazumeva. Ovo im je već peti put u Zagrebu i već su domaći, a ja sam sebi obećala da ću doći svaki put kada mi budu u blizini jer su me podsetili na to zašto vredi ići na koncerte. Zato što čine moju dušu šećernom.

S.B.