U kantautorstvu si sam sebi i pogodnost i prepreka

U susret petom festivalu Poezika koji promoviše umetnost pevanog stiha i kantautorsku muziku, oni koji su odlučili da budu one man ili one woman show za O radio pričaju o specifičnostima ovog načina stvaranja i izvođenja muzike. Između ostalog, predočili su koliko je zahtevno stihove i muziku stvarati sam, ima li i koliko mesta za kantautore na našoj sceni i s kojim se preprekama mogu susresti, te da li se osećaju kao tekstopisci ili pesnici u književnom smislu. 

Foto: Dea Krželj

Najuža definicija kantautora jeste da je to osoba koja sama piše svoje pesme i izvodi ih uz pratnju instrumenta. Književnik i kantautor, te organizator festivala Poezika, Miloš Zubac, s osmehom kaže da je lepota kantautorstva u tome što na osnovu svoje ličnosti koju si sam izgradio, imaš priliku da nastupaš sam i izneseš svoje pesme sam, a poteškoća je što na osnovu te iste ličnosti sve to da radiš sam.

"Divno je raditi u bendu u kokreaciji, u saradnji sa drugima, ja sam to uvek praktikovao u mom muzičkom životu. Divno je biti deo celine koja se zove nekim imenom, dakle u nekom sastavu, ali biti sam pod svojim imenom ili pseudonimom, dakle personalizovati do te mere to što radiš da si zaista sam na sceni, bez ikakve zaštite i pokrića osim onog koje sam nosiš u sebi i koje pružaš ljudima, to ima specifičnu težinu", kaže on.

Foto: Marina Pešić

Kada je odlučila da se posveti muizici, Ani Ćurčin bilo je prirodno da radi sama jer su njene pesme nastajale tako, usamljenički uz gitaru, a o bendu je razmišljala tek kada se  javila ideja o simanju albuma jer joj je želja bila da te pesme ne budu samo u ogoljenom akustičnom aranžmanu. Kako kaže, u tom trentuku je osvestila da ne želi da bude samo sama nego želi da te pesme postoje u više formi.

"Više nisam samo ja ta koja dolazim s nekim gotovim pesmama već se desi neka pesma pa je zajedno radimo, razvijamo, menjamo i čini mi se da je taj neki novi stvaralačaki prostor meni mnogo zanimljviji, uzbudljiviji. Nekako se meša krv u tim pesmama, postaju zajedničke, meni uzbudljivije i mogu da odu negde drugde i kada je u pitanju žanr, dinamika i senzibilnost, a da su opet svima i meni jako bliske. To što sviram te pesme sama i nastupam često sama, to je nekako uvek prisutno i to je načelno prva pozicija, nešto što ostaje, ali zapravo mi je jako zanimljivo da radim to sa bendom i da sarađujem sa drugim muzičarima", kaže Ana. 

Foto: Dragana Petrović

Za razliku od višečlanih sastava koji zajedno stvaraju i izvode muziku, pa tako zajedno snose odgovornost i za dobre i za manje dobre odjeke, u slučaju kantaurtorstva sve pada na ramena jedne osobe. Nenad Marić odnosno Kralj Čačka kaže da je najlepši momenat kantautorstva kada se desi taj klik, kada se desi pesma, a poteškoće koje se javljaju deo su ovog kao i svakog drugog stvarlačkog procesa, jer kaže - bez muke nema nauke. Ipak, koliko god da je sam svoj "dirigent" ipak postoje i "korektivni faktori", oni kojima se obraća kada se javi potreba za savetom ili kada se dešavaju suptilne unutrašnje borbe na poljima samokritike i samopouzdanja.

"Ne moraju to ni da budu članovi benda, to mogu da budu ljudi koji nose neku muzikalnost u sebi, a da se prosto ne bave muzikom. Uvek je dobrodošao sud ljudi koji su tu oko tebe. Niko od stvaralaca nije, odnosno ne može biti toliko objektivan da može da sagleda šta je uradio. Tako da svaka pomoć sa strane ili neka korekcija ili kritika, pa i u pozitivnom smislu samo može da doprinese", objašnjava Nenad.

Foto: Tanja Bjelić

Kada je Bob Dilan nedavno dobio Nobelovu nagradu za književnost u fokusu se našlo pitanje da li on kao kantautor, zaslužuje prestižnu nagradu za književnost, što suštinski pitanje razlike između tekstopisca i pesnika, odnosno pesme pisane za hartiju i pesme pisane za muziku. Ana tvrdi da joj je rano da govori o tome u prvom licu.

"Treba strašno mnogo raditi na tome kako radimo sa jezikom i kako pišemo tekstove, a onda paralelno treba razvijati taj neki muzički aspekt kad je reč o pesmi i melodiji koja treba da dođe na taj tekst. To su dva nerazdvojna procesa i meni su oba užasno uzbudljiva, ali mislim da je mi je pisanje tekstova mnogo bliže u ovom trenutku, jer mi tekst ne funkcioniše bez pesme, bez melodije, bez muzike", kaže ona.

S druge strane, Kralj Čačka tvrdi da poezija u sebi uvek nosi muziku, bez obzira na to da li se peva.

"Poezija ne mora u sebi da ima vidljivu muziku, to jest, ne mora da ide sa muzikom, ona može da bude nešto što ćemo čuti u četiri ugla, sami sa sobom. Reči su isto muzika. Čak i kad ih čitamo u sebi, mi čujemo neke zvuke. Tako da je negde sve to jako povezano, s tim što, kada je reč o pesmi koja je u muzici, ona onda može da nosi u sebi dve, tri poruke, u zavisnosti kasnije od muzičkog aranžmana, tako da više stvari može da se kaže kroz pesmu koja je 'uglazbljena'", objašnjava on.

Poezika je jedan od retkih festivala koji promoviše kantautorsko stvaralaštvo a Miloš Zubac tvrdi da se svake godine desetine maldih i neafirmisanih izvođača prijavljuju za nastup. Dakle, scena je razvijena ali kako kaže publike manjka.

"Mi se svi kačimo na jedan san koji nije zapravo san ovog podneblja. Ako pogledaš istoriju muzike na koju se mi svi nadovezujemo, dakle anglosaksonske, američke popularne muzike odnosno rokenrola sa svim žanrovima folka, bluza, uvek si imao jake pojedince a u nekom peridu čak je muzička industrija koja je diktirala trendove bila zainteresovana za te jake pojedince, naročito 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. Ovaj revival desio se sa tom čitavom generacijom mladih koji se ponovo vežu za jednu vrstu američkog sna ipak, pa mnogi od njih komuniciraju sa takozvanom amerikanom, više ili manje, dakle sa jednim snom koji suštinski nije deo ovog podneblja, i muzika koju oni stvaraju zapravo ne može da dođe do mnogo ljudi i ne pruži im se mnogo prilika i nemaju prostora da izvedu tu muziku. Da napravim grubo poređenje, naš Nešvil će biti Grand produkcija", objašnjava Zubac.

Foto: Emma Szabo

Ana Ćurčin je saglasna oko toga da je manji broj publike zainteresovan za ovu vrstu muzike, ali dodaje da je jako važno da li mediji, krtičari i ta infrastruktura podržati tu scenu a ne smeštati u kalupe koji je udaljavaju od publike.

"Mislim da ta etiketa te takozvane amerikane na Balkanu nije uopšte nekako zahvalna i dobra, posebno uzimajući u obzir da se svi bendovi ne kreću isključivo u tom nekom folk, rok i bluz žanru već to dosta nekako odlazi u indi pop ili indi rok, koji su najšire rečeno žanrovske odrednica otvorene za sve. Nemamo publike kao mejnstrim bendovi koji su na domaćoj sceni, ali isto tako verujem da ta scena može da se razvije i da možem još svašta da ponudimo publici, naročito ako radimo, sviramo, nastupamo u kontinuitetu. Prosto da budemo prisutni, jer sa svakom pesmom može da se pojavi novi slušalac i neko ko će iznova da se upozna sa nama", kaže Ana.

Foto: Dea Krželj

Da je kantautorska scena bogata tvrdi i Kralj Čačka, međutim kao otežavajuću okolnost navodi nedovoljno pažnje koja im je posvećena.

"Ali generalno tako je i sa ostalim granama umetnosti i stvaranja. Prosto je ovo društvo smrti koje se nekako opire stvaralaštvu, odnosno životu, tako da negde uvek tog prostora fali, a ljudima koji to prepoznaju i podržavaju, svaka čast", zaključuje on. 

Poeziju Kralja Čačka moći ćete da čujete na Poezici, koja se održava 9. i 10. juna u Kulturnom centru Novog Sada. Pored toga, Miloš Zubac će uz druge novosadske kantautore uz muziku izvoditi pesme naših pesnika među kojima su Dis, Dučić, Crnjanski... Aninu muziku, kao i muziku mnogih drugih mlađih kantautora koji zapaženo stvaraju na našoj sceni ponajviše vredi pratiti i slušati uživo jer se upravo na takvim nastupima oseti sva lepota i jačina kantautorskog izraza, bez obzira na to kom žanru pripadaju.

Audio prilog poslušajte u plejeru:

Jovana Zdjelarević