Uroš Mladenović: Dajmo mladima odgovornost!

Ako slušate Marčela, mamu i tatu, dobronamerne savete ili ipak slušate samo sebe - volećete predstavu o kojoj danas govorimo. STVAR IZBORA: ZAŠTO SLUŠAM MARČELA master je rad mladog glumca Uroša Mladenovića koju već neko vreme imamo priliku da gledamo u pozorištima. Uoči novosadskog igranja pričali smo sa Urošem o zanimljivom konceptu predstave, današnjoj omladini i odogovornosti. 

Uroš Mladenović vodi Omladinsku pozorišnu scenu u Paraćinu, što pored kreativne edukacije mladih, podrazumeva koncipiranje repertoara ove scene i rad na njenim produkcijama. Osnivač je i Teleport teatra, koji se bavi umetničkom edukacijom mladih, sa posebnim fokusom na decentralizaciji omladinske kulture i stvaralaštva i kreativnom radu sa mladima. Nama je posebno bila zanimljiva predstava koja je od master rada ovog mladeg glumca prerasla u direktno obraćanje mladima putem dasaka koje život znače.

O čemu se radi u predstavi?

Radi se o izboru, odrastanju i o mladima koji su pred prvom važnom životnom odlukom a to je da odaberu zanimanje. Tako da je ova predstava podrška onima koji imaju dilemu i koji biraju buduće zanimanje u baš ovom trenutku.

Vas dvojica igrate tu predstavu. Kako to sve izgleda?

Igramo Željko Marković i ja, a on je muzičar koji uživo prati tok radnje na sceni. To je bila forma monodrame, međutim, mi smo to proširili jer smo prosto želeli da se to dešava sada i da muzičar bude tu na sceni. Predstava izgleda tako što ja igram neke Marčelove tekstove, a nakon toga Željko i ja igramo naše viđenje tih tekstova i šta su za nas značili kad smo bili mlađi.

Ovo je tvoj master rad, pa me interesuje zbog čega si se odlučio baš za Marčela?

Ovo jeste moj master rad od pre tri godine i onda sam od tog ispita prosto napravio ovo za večernju predstavu koja sad već živi godinu dana. Zašto Marčelo? Postoje dva razloga. Prvo smo krenuli od teme odrastanja, odnosno krenuo sam od sebe, kada sam ja izabrao da se bavim glumom. A ono što je veoma važno za predstavu, mene i Marčela jeste da smo mi iz istog grada - Paraćina. I onda smo našli temu kojom želimo da podržimo i poručimo mladima, koji su van glavnog grada ili van gradskih centara i koji možda nemaju priliku da razvijaju neke talente, da mala sredina nije diskriminisana u pronalaženju samog sebe. Marčelo se time bavio na početku svog rada i mi smo uzeli te tekstove i od toga napravili zajedničku priču.

I šta on kaže na sve to?

Isto što i mi. Da bi svako iz bilo koje sredine trebalo da prati svoj talenat i da pronađe ono što voli, a onda na sve moguće načine da proba time da se bavi bez obzira gde je.

Zanimljiva je tema s obzirom na to da se bavi omladinom. Kako animirati omladinu i kakvo je stanje među mladima danas?

Mi smo ovom predstavom iznenađujuće došli do toga da mladi imaju svoje mišljenje. Nakon predstave imamo razgovore, javljaju nam se na Internetu. Mislim da smo mi nekako zapostavili mlade. Evo vaš radio se time bavi i to mi je baš drago. A kad smo pravili predstavu skapirali smo da za taj uzrast, srednjoškolci i počeci studiranja, da tu nema toliko predstava koje su namenjene baš njima. A mislim da je to ono što vrlo brzo nosi društvo sutra. I onda smo ukapirali da je bolje da se njima bavimo nego nekim društvenim posledicama ili angažovanim stvarima, već da ih podržimo da doprinesu društvu najbolje što mogu tako što će stvarno raditi ono što vole. Mislim da mi malo podcenjujemo mlade, jer su oni veoma pametni i energični i treba im dati priliku i odgovornost.

Da li mladi kapiraju poentu predstave?

Naravno. Čitava poenta predstave jeste da to zavisi samo od tebe, da ne slušaš one koji žele da utiču na tebe, ne treba da slušaš da je loše stanje, da moraš da radiš nešto što sutra nećeš znati. Oni prosto i sami imaju te dileme koje mi kad ozvučimo, oni se prepoznaju. I tada im je dovoljna samo podrška i saznanje da nisu prvi kojima se to dešava. Bude im lakše nakon toga, pa nam vrlo često nam govore šta žele.

Pomenuo si uticaj. Koliko danas roditelji imaju uticaj na decu i da li mladi slušaju roditelje?

Mislim da je sada veoma velik uticaj, pogotovo u egzistencionalnom smislu. Društvo je generalno preplašeno od toga i onda se mladi pozivaju da rade nešto za šta se pretpostavlja da će da bude isplativo ali se u suštini to ne može znati. Kad završe školovanje za pet, šest godina, niko ne garantuje da će taj posao biti na ceni. Kada smo istraživali za predstavu, došli smo do toga da se oni koji su krenuli da rade bilo šta na kraju nisu prepoznali u tome i dolaze do promašaja u životu. Naša teorija je da, ono šta znaš i šta umeš, u tome možeš da budeš najbolji.

Ima li omladina kritičko mišljenje i na koji način ga ispoljava?

Imali ili nemali bitno je da znaju da na to imaju pravo. Moraju da prepoznaju da mišljenje bude zaista njihovo a ne uticaj nekoga sa strane. Važno je da o svom mišljenju mogu da razgovaraju i da nauče da razgovaraju i da saslušaju i druga mišljenja. To je komunikacija na kojoj se radi. Mislim da imaju mišljenje ali ne i kulturu mišljenja, u smislu da mogu u nekim direktnim razgovorima da se razvijaju. Uglavnom se mišljenje svede na statuse i komentare koji budu jednosmerni.

Koliko stariji uopšte imaju sluha za mlade danas?

Dvojako mi je mišljenje. Prvo smo mislili da nema, pa smo onda mi krenuli time da se bavimo jer smo kao stariji osećali odgovornost. A onda, nakon predstave nam mnogo starijih prilazi i govori o svojoj generaciji, kažu da smo pogodili njihovu temu. Raznoliko nam je društvo, ali mislim da ima mnogo onih koji stvarno brinu i mogu znanje da prenesu mladima.

Šta mladi danas mogu da urade da bi bili zaista srećni?

Mogu da shvate da to zavisi samo od njih, i ja bih voleo da im društvo da odgovornost da pokažu šta znaju.

Šta danas jednu mladu osobu čini nesrećnom?

Strah i nemanje prilike da iskaže talenat, veštinu i znanje.

Kako sprečiti odlazak mladih iz zemlje, negde gde će da budu cenjeni upravo zbog kvaliteta koje si naveo?

Mislim da pod hitno mi koji možemo moramo mladima da damo odgovornost. Mi u okviru naše organizacije stalno animiramo mlade i dajemo im zadatke. Mislim da u svakom firmi, organizaciji ili preduzeću ne mora šegrt da ima 25 godina, već može da bude i majstor. Mi imamo tu društveno svest kako neko da bi bio dobar u nečemu mora da ima mnogo godina, a onda mladi dugo čekaju na red. Moramo što pre da im pomognemo da što manje greše. Ima mladih koji i u toku studiranja volontiraju, aktiviraju se i skupe iskustvo i kontakte i bar se osećaju sigurnije. To je ono što je dobro. I Marčelo je rekao da pustiš pipke još za vreme studiranja i proveriš za šta si sve sposoban.

Predstavu možete da pogledate 11. maja u 20 časova u novosadskom Pozorištu mladih i 23. maja u Firchie tink tank studiju u 21 čas.

Tonski intervju poslušajte u plejeru.

Jelena Mijatović