Da bismo menjali društvo, moramo postati društvo

Književnik, muzičar i aktivista Marko Šelić Marčelo ovog vikenda održao je dva koncerta u knjižari Bulevar books u Novom Sadu. Pored toga, u petak se obratio i studentima u kampusu Novosadskog univerziteta, u okviru protesta "1 od 5 miliona". O aktivizmu, situaciji u regionu, ali i o novom materijalu govorio je za Oradio.

foto: Fonet / Zoran Mrpa

Ceo intervju sa Marčelom poslušajte u plejeru

Pre nekoliko dana proslavili smo Dan studenata. Jesi li završio faks, da ti čestitam?

Završio sam, ima tome sad i koja godina. Jesam okasnio, ali bar je diploma stvarna. Nije kupljena, nije sa niskim prosekom. Može se svakome dan studenata čestitati. I kad više nisi student, nekad si bio. Da ne bude kao ministar prosvete, što profesore u penziji računa u one koji nikad nisu ni bili profesori. Svako ko je bio student ima pravo da slavi taj dan, ali ne u zemlji kao što je naša gde se nema mnogo šta slaviti. Naši praznici su se ispraznili, nemaju više značenje. Ne može se slaviti osmi mart u zemlji gde se žene okupe da brane Jutku, ne može se slaviti prvi maj gde radnici padaju sa gradilišta i rade na crno bez ikakvih prava. I naposletku, ne može se slaviti dan studenata u zemlji gde njihov trud biva omalovažen svim tim lažnim diplomana, sumnjivim doktoratima i svim tim ljudima kojima vidiš taj Megatrend u očima.

Koji je tvoj motiv da se obraćaš mladima?

Danas sam se obratio isključivo studentima, ali inače ne. Ovo je bio prvi put da je to bilo tako konkretizovano. U gradovima kojima sam bio do sada, obraćam se, naravno, svima. Ovo se tiče svih nas. Neke stvari se odnose više na neke od nas, nego neke druge, ali bi svakako trebalo da se sve tiče svih nas. To sa stanjem, sa diplomama, sa situacijom vezanom za to koliko se ceni visoko obrazovanje i na šta je ono spalo, to je tek tema za sve nas. To je budućnost i na žalost, sadašnjost celog društva. To je jedna od stvari koja mora da nam bude prva na udaru u svemu ovome. Moj motiv je kao i u svemu ostalom – nepravda. Meni je čudno da ljudi uporno traže neki razlog. Kao "pa što" i kao "sve je potpuno u redu". Mi idemo danas ulicama Novog Sada, neka žena nas gleda i krsti se što se šetamo. Zaista da ne poveruješ dokle ide ta Gebels taktika i propaganda da neko pomisli da mi nikakav problem nemamo. I sad ti i ja treba da razgovaramo o tome ima li pobogu ikakvog razloga i motiva? Ima svakog razloga i svakog motiva da se bude na ulici dokle god se ovo ne završi, a ovo je samo jedan od njih.

Kako mladi reaguju na to?

Kao i u svemu ostalom. Neki ovako, neki onako. U toj priči o podeljenosti u našem društvu jedna od stamenih podeljenosti jeste na one ljude kojih se tiče i one kojih se ne tiče, a to nisu samo žrtve propagande. Imaš one koji su čuli, obavestili su se, ali ih nije to uzbudilo. Misle da to nije njihova stvar. Postoji ta priča koja se pravda lažnim alibijem "mene politika ne zanima, ja sam apolitičan" i tako dalje, ali ovo se odavno izlilo iz korita politike. Ne možemo mi Mariju Lukić da stavljamo u striktno politički kontekst, niti ženu sa naplatne rampe, a ni novinara Jovanovića. To je ljudsko dostojanstvo, ili bezbednost ili život čak u pitanju. I ti na to kažeš "mene ne zanima politika". Pa gde ti živiš ako te to ne zanima? Tu sad treba paziti da se ti ljudi ne odbiju grubom retorikom, gde ćemo ih kinjiti na užasan način, ali treba ih izgrditi. Pogotovo te javne ličnosti koje su po godinama bliske studentima. Tu ima dosta poznatih pevača, pevačica, glumaca, glumica... Njihova reč bi nešto značila generaciji. Ako se oni ponašaju tako da je u stvari filozofija snađi se, filozofija uklopi se, ako smo se sad već sa 19, 20 ili 25 godina tobože umorili od nekih borbi, nešto smo razočarani, to ne može biti njihova razočaranost. Ja shvatam da na to utiče ako stalno slušaš da su se neki stariji razočarali, ali voleo bih da ljudi skupe snage za sopstveni pokušaj. Onda, ne daj Bože, ako to ne uspe, mogu iz prvog lica da govore o apatiji i sopstvenom razočaranju. Ako nisi ni udario glavom o zid, nemaš baš prava da pričaš o zidu s nekim naročitim jedom.

Kada si se tek pojavio, bio si glas svoje generacije, međutim kako je prolazilo vreme, postao si i glas mnogo mlađih od tebe. Koliko si morao da promeniš pristup u svom obraćanju?

To mene uopšte ne interesuje. Ne želim da ovaj odgovor zvuči nadmeno, ali to je prosto percepcija jednog nezrelog društva, da je to nešto namenjeno mlađima, da je školski program ili nešto samo po sebi edukativno. Ja, da imam takve želje, pokušavao bih da napišem nekakve udžbenike. Ovo je prosto naše viđenje sveta koje možda nekome može biti od koristi, jer se neke poruke tu emituju. To nisu nikakva gotova upustva ili zapovesti. Na ulicama su ljudi svih generacija i savršeno razumeju i moje obraćanje i svakog drugog. Mislim da je to jedna veštačka podela. Okej, muzika živi kroz mlađe, uvek je mlađa publika na koncertu, jer oni prosto više idu na koncerte nego ovi malo stariji. To više ima veze sa koncertnim navikama nego sa time da li neko svoju muziku namenjuje konkretno ovima ili onima. Nikad nisam o tome razmišljao. Pišem onako kako se u tom trenutku osećam i nadam se, svaki put, sve bolje i zrelije. Ako jeste - jeste, ako nije - nije, ali nemam ciljnu grupu. Mislim da je ciljna grupa jedna tržišna kategorija kojom se bave ekonomisti a ne stvaraoci.

foto: Luka Šotra

Na protestima vidimo nezadovoljstvo, međutim, ono što malo manje vidimo je alternativa. Gde je ti vidiš?

Uh. Kad se govori o alternativi, najčešće se govori o političkoj alternativi. Ja mislim da to nije glavna stvar. Iako se prosto čini da jeste, jer se na kraju to mora politički artikulisati. Za mene smo suština svega mi. Naše odsustvo solidarnosti koje se dogodilo. Da bismo mogli da menjamo društvo, prvo moramo da postanemo društvo. Da shvatimo da mi nismo skup pojedinaca koji žive zasebne živote, a slučajno na istoj geografskoj širini i dužini. To nije društvo. Društvo podrazumeva kolektivitet, podrazumeva duh koji shvata da mi osim građanskih prava, imamo i građanske dužnosti. Ono što se nama dogodilo, ukratko rečeno, jeste to da smo mi zaboravili da imamo dužnosti, a onda su nam oduzeta i prava. To je zakon spojenih sudova. I u duhu ovoga što tebi sada govorim, to je srž svega. Ako shvatimo da svi moramo da reagujemo, bar na ove slučajeve koje sam pomenuo: Hercegovačka, helikopter, Brus, Grocka, naplatna rampa... Ako tu ne reagujemo, postajemo ljudi koji su sposobni da gledaju silovanje ispod svog prozora i da ne urade ništa. To je glavna stvar, a onda dolazimo i do toga da se ljudi malo nisu dogovorili sami sa sobom šta hoće. Odmah ćeš čuti priču "treba novih lica". Prvo mi ta nova lica uopšte ne dočekujemo na lep način, nego komentarom "e, sad on", "otkud sad on ovde", "ko je on". Mi još sanjamo o nekom Mesiji i ne razumemo da je to mnogo više iz registra religije, nego iz registra društveno-političkih dešavanja. Istina, istorija pamti pojedince koji su nadahnuli druge u borbi i sve to, ali sada bi mnogo više trebalo da bude i tu vreme za kolektiv. Zašto ne grupa ljudi, nego pojedinac?

Nama se sve ovo dešava jer nemamo institucije. Ne bih nas ni kinjio previše, jer mi smo navikli previše dugo da imamo tu jednu figuru i sad nas je teško odvići od toga, ali je svejedno žalosno što smo mi u 2019. godini jedno pretpolitičko društvo, sa tendencijom da se vrati još više u nazad, ako može do prvobitne ljudske zajednice. Tu negde 2020. da se skinemo goli i da igramo oko totema, a slutim i čiji će lik biti na totemu. I da to bude povratak pravim korenima. Moramo u tom smislu da menjamo sebe, da utičemo jedni na druge i na ljude koje znamo, a koji ne vide šta se dešava i da se nadamo da će to onda da iskristališe i izdvoji neke ljude napred. Narodne pobune, makar one bile u formi mirnih građanskih protesta, i dalje mirnih, u principu iznedre neka lica napred. Čak i ako to budu opozicioni lideri, ako uspeju da ubede ljude, okej, ali i njima mora biti jasno da se ovo ne može ponoviti, da se ne može ponoviti ni ono što je bilo za njihovih mandata. I da ćemo ovog puta mnogo više da se bavimo monitoringom ljudi na vlasti. Onda očigledno niko nije verovao, 2000. godine, da je moguće stići ponovo dovde. Zato smo i stigli dovde. To je ono što ne sme da se desi opet.

Nedavno si na fejsbuku okačio sliku iz vremena kad si bio klinac i sliku sa svog poslednjeg rođendana, uz opis da za 30 godina mnogo toga ostane isto. Na šta si mislio?

Znam na šta nisam mislio. Napisao sam za jednu frizuru iz vremena kada ti ne odlučuješ o svom šišanju, nego ćale i keva. Stvarno je bila neka užasna frizura. Ono što je ostalo isto jeste mikrofon, zato što je to bila jedna fotka sa neke detinje priredbe, ja kazujem neke stihove, a evo imam 36 i opet ću neke stihove da kazujem.

U zbivanjima kod nas nema neke razlike u odnosu na ono što se dešava u regionu. Šta je to što nas spaja i što nam je svima isto, s obzirom na mišljenje da države bivše Jugoslavije imaju isti mentalitet i vuku iste probleme?

Paradoksalno – spaja nas nacionalizam. Spaja nas baš ono što nas razdvaja. Ono što služi da nas razdvoji u stvari ispada naša dominantna zajednička tačka. Mada, prosto, to desničarenje je problem čitavog globusa u poslednjih godina, ali kod nas je to onako naročito zabrinjavajuća pojava, da se dvadesetak godina posle mi ponašamo k’o da to i nije bilo baš tako strašno, k'o da nije bilo dosta, nego ajmo još. Takve zapaljive izjave se čuju od lidera kad god im zagusti za rejting i to je nažalost nešto što na Google earth-u, kad se napravi zoom, to se vidi kad pogledaš naše zemlje. Male zemlje, ljudi koji su nekada umeli da budu dobre komšije, sada imaju zasebne zemlje, ali i dalje se priča o nekom nacionalizmu. Na kraju dana, iako je tačno da desne struje bujaju u celom svetu, kod nas to stvarno ima veze sa onim o čemu govori Rambo Amadeus. To je u direktnoj vezi sa niskim standardom. Mnogo lakše prodaš ljudima tu vrstu zapaljivog nacionalizma kad su sirotninja.

Zašto nam je usađeno da se ne volimo, odakle to polazi? Ko te barijere pravi i zašto i dalje ima dosta ljudi koji nisu sposobni da ih preskoče?

Stvarno ne znam. Ja možda nisam pravi sagovornik za to, jer mene nisu učili tako. Devedesetih je moj ćale psovao televizor, svu trojicu predsednika. Ja sam za tu pojavu čuo još kao dete, van kuće, a ne u kući. Ogroman deo onoga što radm kroz svoje pisanje, bez obzira da li je reč o prozi ili o muzici, tiče se upravo toga. To je posao za čitavo društvo. Neverovatno je da u vremenu kada je sve hiperpovezano, društvene mreže i sve, kako sada opstaje ta ideja da su preko granice ljudi rogati i da nam žele zlo? Neko nam i želi zlo, neki među nama nekom tamo žele zlo, ali ta ideja da su ovde, tamo ili bilo gde na svetu svi takvi, potpuno je neverovatna u vremenu ovakve povezanosti i ovakvog protoka informacija.

Da li si razmišljao o odlasku iz zemlje? Koji su razlozi da mladi ljudi ostanu ili odu iz Srbije?

Nema tu nikakvog demagogisanja. Ja molim i mlađe od sebe i svoje vršnjake i one starije od mene, da u ovoj borbi sada istraju do kraja, jer mislim da je ovo poslednje uporište. Ako ovo ne uspe, nikome ne govorim da ostane ovde. Baš nikome. Ni svojim roditeljima, koji ove godine slave sedamdeseti rođendan, oboje. Ni njima ne bih rekao da ostanu ovde, ako ovo ne uspe. Jednostavno, ovo na kraju krajeva može i da mi dokaže da ja jesam izdajnik, kao što oni pričaju. Ako nas nekolicina ovde drma kavez većini ljudi koja nema razlog da se pobuni, jer im je super, što bih ja proveo život sa takvom odvratnom etiketom. Ja ću onda da odem bez ikakvog plana, nemam pojma kud, al' svojevremeno je izvesni Džoni Štulić tako ušao u bus ne pitajuči uopšte kuda ide, samo ga je zanimalo je l' ide odavde. Ostaviš neko oproštajno pismo tipa "želim vam da budete i dalje srećni kao sad, želim vam da puknete od sreće". Ja u zemlji gde žene izlaze na skup podrške seksualnom manijaku nemam namere da sedim dalje od ovoga što se dešava sada. U ovome što se dešava sada, treba ostati do kraja i onda odlučiti u skladu sa tim šta se desi.

Poslednji album koji si objavio je "Napet šou" iz 2014. godine. Kada možemo očekivati neki novi materijal?

I proza i muzika. U laboratoriji smo, radimo koliko god možemo u okolnostima kakve jesu, a u kojima takođe učestvujemo kao građani. Godina je vrlo napeta i uzbudljiva.

U svakom smislu?

U svakom smislu.

Miljana Milekić