Kultura / Film
Celuloidni plafon: Nejednake šanse za muškarce i žene u filmskoj industriji
Žene zaposlene u filmskoj industriji izložene su različitim oblicima rodne diskriminacije i nasilja, bez obzira na to da li se nalaze ispred ili iza kamere, saglasne su sagovornice pete epizode Rodnopravnosti.
Foto: pexels.com / Martin Lopez
Prethodnih nekoliko godina u filmskoj industriji u svetu i kod nas obeležili su izlasci u javnost glumica koje su progovorile o seksualnom nasilju koje su doživele. Nakon optužbi za seksualno nasilje protiv producenta Harvija Vajnstajna nastao je čitav #MeToo pokret. U Srbiji je trenutno aktuelan slučaj Milene Radulović, koja je zajedno sa drugim glumicama podnela tužbu protiv Miroslava Aleksića. Međutim, istraživanja pokazuju da su nasilje prema ženama i rodna diskriminacija daleko rasprostranjeniji u odnosu na broj slučajeva koji dospe u javnost.
Jelena Stevanović je pre više od dvadeset godina završila studije glume. Kako kaže, odrasla je gledajući mjuzikle i od malena je nekako intuitivno znala da je to poziv za nju.
"Što se tiče studiranja i samog posla, stvarnost se u tom smislu nije mnogo razlikovala. To zaista jeste jedan posao u kome se stvara iz radosti. Ne kažem da je lak, apsolutno nije, zato što je intiman, to je pre svega rad sa samim sobom. To nekom prija, nekome ne, meni definitivno prija, ali se razlikovalo viđenje okruženja, odnosno ta sredina u trenutku kada sam završila fakultet nije bila nešto što je meni prijalo. Nisam bila emotivno spremna za izazove koje je nosilo okruženje u kome se nalazi jedna glumica”, priča Jelena.
Nakon loših iskustava koje je kao mlada glumica doživela, Jelena je odlučila da napusti glumački poziv. Danas radi kao kasting direktorka i ima svoju izdavačku kuću.
"Jako je prisutna mizoginija. Seksualno uznemiravanje je bilo prisutno i tada, a prisutno je, nažalost i sada. I to je nešto sa čime ja nisam umela da se nosim. Meni je tada bilo prihvatljivije da napustim poziv koji mnogo volim nego da se prilagodim takvom okruženju, to prosto nije bila opcija", ističe Jelena.
Jelena Stevanović, foto: lična arhiva
Naša sagovornica nam je ispričala i nekoliko neprijatnih situacija sa kojima se susrela tokom svoje glumačke karijere. Prva od njih se dogodila i pre upisa fakulteta.
"Tokom priprema za prijemni ispit mentor je od mene tražio da na sceni izvedem doživljavanje orgazma. Moj ceo organizam se bunio protiv toga, to je cela reakcija jezive neprijatnosti, a sa druge strane stoji čovek koji, tako ćemo to nazvati - pomaže da stignem do svog cilja. To je jeziva situacija u kojoj ti sa 19 godina nemaš pojma da treba da ustaneš i da kažeš: 'Ja neću ovo da radim, to nije deo mog ispita, zašto ja ovo treba da uradim, odakle vam pravo da zahtevate tako nešto od mene…'. To su situacije koje predatori jako lepo znaju da postave, tako da se ti osećaš krivom ukoliko ne pristaneš na ono što se od tebe zahteva. Ne samo što se osećaš krivom, nego misliš da grešiš. Odvratno je na svim nivoima”, kaže Jelena.
Ona priča i da je, pored samog suočavanja sa takvom vrstom uznemiravanja, posebno potresna i činjenica da okolina ne reaguje onda kada se ono događa.
"Na snimanju mog prvog i jedinog filma bila je jedna situacija u kojoj sam se osećala jako neprijatno, zbog komunikacije jednog od članova ekipe koji je bio značajno stariji od mene i dobacivao mi je seksualno konotirane komentare uvek kada bih bila u kadru ili bih prolazila setom. Ono što je bilo iznenađujuće i jako neprijatno, pored toga kako se on odnosio, jeste to što niko nije reagovao da me zaštiti. Ne postoji dovoljno jaka reč koja može da opiše to stanje samoće u trenutku kad te neko javno seksualno targetira, a niko oko tebe ne reaguje, kao da se apsolutno ništa ne dešava”, priča Jelena.
Ona dodaje i da je posebno zabrinjava činjenica da se seksualno nasilje u filmskoj industriji i dalje događa.
"Verovala sam da se kod nas stvari menjaju, nakon što je u svetu krenulo da se glasno o tome priča i nakon što je Milena Radulović javno istupila, zajedno sa ostalim glumicama. Mislila sam da su agresori možda shvatili da više ne mogu da se odnose na način na koji su se ranije odnosili. Međutim, koliko čujem iz iskustva mladih glumica, to je i dalje i te kako prisutno i to mi je apsolutno frapantno. Mislim da tim mladim ženama mora da se pruži podrška, ne samo nakon što dožive tako nešto, nego i neka vrsta edukacije da ne bi to doživele”, ističe Jelena Stevanović.
OBRATI PAŽNJU
Istraživanja pokazuju da diskriminacija i nasilje prema ženama u filmskoj industriji nisu ograničeni samo na glumice. Njima su podložne i one radnice na filmu koje su verovatno još manje vidljive jer se nalaze - iza kamere. One su rediteljke, montažerke, snimateljke, direktorke fotografije… Mlade Novosađanke i Novosađani sa kojima smo razgovarali podeljenog su mišljenje oko pitanja važnosti rodne perspektive u filmovima.
"Mislim da žene mogu zaista mnogo da doprinesu u raznim sferama našeg društva, a samim tim i u filmskoj industriji - one mogu doneti neku drugu perspektivu ili neki finiji detalj”, kaže Milan.
"Kada gledam filmove, ne obraćam baš pažnju na to da li je muški ili ženski režiser. Više obraćam pažnju na to koliko mi se svideo film, pa ako mi se baš svideo, zapamtiću ime režisera ili režiserke. Ono što je meni zanimljivo jeste da se ne priča toliko o ženskim montažerima, a ima ih mnogo, i zaista postoji mnogo žena koje su sjajne montažerke. Recimo, baš Tarantino, koji je neverovatno poznat, imao je montažerku koja mu je radila sedam njegovih filmova - Sali Menke", ističe Sanja.
"Smatram da su žene neophodne u filmskoj industriji, kao i u svakom drugom poslu. Sa druge strane, mislim da ne treba da postoji neka striktna kvota, nego to jednostavno treba da ide po nekoj zasluzi, ali pravednoj zasluzi, pravednim normama, a ne po polnim razlikama. U svakom slučaju, ta različitost u bilo kojoj radnoj grupi može da doprinese boljoj produktivnosti, u smislu da žene mogu da privuku drugu ciljnu grupu i prenesu neke emocije koje muškarci ne mogu ni da osete", smatra Tamara.
"Nisam siguran koliko ekspanzija žena na toj poziciji može da dovede do novih tema, perspektiva i drugačijih načina pripovedanja, jer već postoje žene na tim pozicijama. Nema mnogo žena u Holivudu, ali ih ima u manjima filmovima. Ja samo želim da najbolji scenario pobedi, ajde tako da kažemo, ali da se svima da jednaka šansa i da vidimo ko ima najbolju priču", kaže Stefan.
Foto: pexels.com
Međutim, istraživanja pokazuju da šanse za muškarce i žene u filmskoj industriji ipak nisu jednake. Evropska audiovizuelna obzervatorija svake godine objavljuje istraživanje "Female Professionals in European Film Production", kojim obuhvata zastupljenost žena na ključnim pozicijama u filmskoj industriji.
Rezultati istraživanja iz 2023, kojim su posmatrani filmovi proizvedeni od 2018. do 2022. godine pokazuju da žene i dalje predstavljaju manjinu filmskih profesionalaca koji rade u ključnim ulogama iza kamere. Konkretno, "između 2018. i 2022. žene su činile samo 26 odsto svih režisera evropskih dugometražnih filmova", a "rodna razlika je najizraženija među kinematografima i kompozitorima, gde su žene predstavljale samo 11, odnosno 10 odsto radne snage".
Udeo žena je veći među producentima (35%) i scenaristima (29%). Odnos polova je najuravnoteženiji "na ekranu", pri čemu glumice čine 41 odsto svih glumačkih profesionalaca koji glume u najmanje jednoj glavnoj ulozi u igranom filmu. Žanrovski posmatrano, žene su najviše prisutne u dokumentarnim filmovima (31 odsto).
Situacija je slična i u Holivudu. Centar za istraživanje žena na televiziji i filmu Univerziteta u San Dijegu objavljuje godišnje istraživanje o zastupljenosti žena u filmskoj industriji pod naslovom "Celluloid Ceiling". Ovim istraživanjem obuhvaćeno je 250 filmova koji su u određenoj godini ostvarili najveću zaradu. Prošle godine žene su činile 24 odsto reditelja, scenarista, producenata, montažera i snimatelja koji su radili na tim filmovima, što je za jedan procenat manje u odnosu na 2021.
Ovakva razlika između broja reditelja i rediteljki svakako se ne može objasniti razlikom u talentima ili interesovanjima, jer istraživanja pokazuju da filmovi sa ženskim rediteljima dobijaju isto priznanje i ocene kritike kao i oni sa muškim rediteljima.
Istovremeno, iako su žene statistički manje zastupljene na pozicijama iza kamere, i dalje su veoma podložne različitim oblicima diskriminacije. Komisija za jednake mogućnosti zapošljavanja američke vlade 2017. godine istraživala je navode o sistemskoj diskriminaciji i seksističkim praksama prilikom zapošljavanja reditelja.
Da je rodna diskriminacija u ovim zanimanjima prisutna i kod nas potvrđuje i dramaturškinja Divna Stojanov.
"Položaj žene u filmskoj industriji u Srbiji ocenila bih kao mnogo lošiji nego položaj muškaraca, zato što poznajem koleginice koje su, recimo, direktorke fotografije, snimateljke, montažerke, koje su trpele ili dalje trpe određene oblike diskriminacije na filmskom setu. Znam za jedan primer gde je direktorka fotografije izuzetna mlada devojka, ali joj se dogodilo da nije dobila angažman zbog toga što su joj rekli da se film snima četiri nedelje i da će ona sigurno imati menstruaciju tokom tih mesec dana, te da to njima unosi neke komplikacije. Na primer, da li će ona moći da podigne kameru koja je teška u toj nedelji dana kada ima menstruaciju. To su neke stvari koje se ne dešavaju muškim kolegama", kaže Divna Stojanov.
Divna Stojanov
Jedan od načina za poboljšanje položaja žena u filmskoj industriji jeste promocija ženskog filmskog stvaralaštva kroz različite festivale i inicijative. Jedan od takvih primera je Festival filmskih autorki održan krajem novembra u Novom Sadu. Ovo je ujedno treća godina ovog festivala koji promoviše angažovanu autorsku i alternativnu umetnost. Kako kaže Tamara Trninić iz organizacije festivala, filmski festivali posvećeni promociji ženskih filmskih umetnica važni su iz nekoliko razloga.
"Oni pre svega pružaju prostor za žene u filmskoj industriji, da pokažu svoje talente i perspektive, podstičući rodnu raznolikost. Čini mi se da ovakvi festivali izazivaju ustaljene industrijske norme i postiču inkluzivni i narativni pristup. Osim toga, služe i za umrežavanje i saradnju, stvarajući jednu zajednicu podrške i osnažujući žene da se izraze i puste svoj glas u industriju kojom su često dominirali muškarci. Međutim, ovakvi festivali ne slave samo dostignuća žena u filmskom stvaralaštvu, već i inspirišu buduće generacije, pomažući da se razbiju barijere i svakako doprinose, možemo reći, uravnoteženijem i raznovrsnijem filmskom pejzažu", smatra Tamara.
Ona navodi da je položaj žena u filmskoj industriji u Srbiji trenutno loš, ali da se primete određeni pozitivni pomaci.
"Negde sam pročitala podatak da od svih direktora fotografije u Srbiji žene čine svega sedam procenata. Međutim, svakako je poslednjih godina postignut napredak u povećanju vidljivosti žena u filmskoj industriji, one dobijaju priznanja za svoj rad i publika sve više podržava različite glasove. Ranije su i ženski likovi na ekranu bili često prikazivani stereotipno, ali to se polako menja, zato što filmski stvaraoci sve više pričaju priče koje dovode u pitanje tradicionalne rodne uloge i istražuju različite perspektive. Kada je u pitanju položaj žena u filmskoj industriji, još bih samo dodala da ono što bi svakako trebalo da se promeni, jeste broj žena na ekranu i na odlučujućim pozicijama, jer ih sada nema dovoljno”, zaključuje Tamara Trninić.
Festival filmskih autorki, foto: Jovana Berar
Mlade Novosađanke i Novosađane pitali smo i da nam preporuče filmove koji su na njih ostavili poseban utisak, a za koje znaju da su njihove autorke žene. Najviše preporuka dobio je "Lost in Translation" Sofije Kopole, koju ujedno izdvajaju kao najpoznatiju rediteljku čije su filmove gledali. Tu je svakako i film "Barbie" rediteljke Grete Gervig koji je ove godine privukao veliku pažnju publike i "American Psycho" Meri Heron. Od domaćih filmova mladi su izdvojili "Aidu" Jasmile Žbanić.
*Celuloidni plafon (celluloid ceiling) je metafora koja se koristi za nedovoljnu zastupljenost žena u zapošljavanju u Holivudu. Termin je nastao kao parafraza izraza "stakleni plafon" (glass ceiling), koji opisuje nevidljivu barijeru koja sprečava demografsku grupu (najčešće žene) da se podigne iznad određenog stepena u hijerarhiji. Celuloid se odnosi na materijal koji se koristi za pravljenje filmova.
Petu epizodu Rodnopravnosti možete poslušati u plejeru:
Irena Čučković
