Kultura / Film
Živi Elvis u Lurmanovom luna parku
Moj omiljeni film koji, na ovaj ili onaj način, tretira Elvisa Preslija je, u stvari, "Finding Graceland“. Mali film iz 1998. godine u kojem lutalica (Harvi Kajtel) uverava mladića kojeg je ustopirao, da je ostareli Elvis. U pitanju je zabavan, emotivan i nepretenciozan film koji govori o opsednutosti veličinom zvezde kakva je Elvis bio, ali ponajviše o uticaju koji je na čovečanstvo ostavio.
Sada se pojavio "Elvis“ Baza Lurmana, poznatog po tome što klasike (Romeo i Julija, Mulen Ruž, Veliki Getsbi) snima u mešavini kempa i MTV muzičkih spotova, uz opsednutost spektaklom. Novi Lurmanogv film ne odstupa od mtrice koju je davno sebi izgradio.
Ali, idemo redom.
Ime Elvis vrišti iz svake priče o rokenrolu. Počnite da se ložite na neki bend, potražite muzičare koji su direktno uticali na njega, pratite taj trag i on će vas odvesti do Kralja. Tu nema greške. Stoga, a i zbog činjenice da je američko društvo opsednuto njegovim životom i muzikom, bilo je skoro nemoguće snimiti pristojan biografski film.
Lurman je u tu priču ušao pažljivim kastingom. Angažovanje Toma Henksa za ulogu Pukovnika Toma Parkera, prevaranta koji je Elvisa svakim svojim potezom ujedno i stvarao i uništavao, već je polovina uspešno snimljenog filma. Jer Tom je ovde bilijantan, koliko god se povremeno trudio da zlog Pukovnika prikaže malkice i kao karikaturu.
Mnogo važnija, uloga Elvisa, posle brižljivog razmatranja otišla je mladom Ostinu Batleru, glumcu iz televizijskih serija i nosiocu jedne manje uloge u Tarantinovom "Bilo jednom u Holivudu“. Dakle, relativno nepoznat talentovan glumac.
OBRATI PAŽNJU
Batlerov "Elvis" je biser. Nije lako glumiti čoveka iza kojeg su su ostale desetine hiljada imitatora, toliko sveprisutnih da ovog pevača više pamtimo po kojekakvim imitacijama nego po izvornim snimcima. Batler je izbegao sve te zamke. Njegov Elvis je svež, zabavan, prepun emotivnih nijansi, uverljiv i upečatljiv do te mere da u scenama kada se arhivski snimak pevača preklapa sa filmskim, gledaoci imaju problem da razluče koji je koji.
Ove dve sjajne uloge dominiraju biografijom koju je Lurman snimao kao Romea i Juliju na steroidima. Film traje dva i po sata, a veseli Baz nema kadar duži od tri sekunde. Slike se smenjuju kao priča koju želite da ispričate u tri minuta muzičkog spota, akteri izgovaraju istorijske rečenice i dijaloge koje svet pamti, od Elvisovog uspona do smrti i ta brza smena raskošnih slika i scena koja se nikako ne zaustavlja, posle izvesnog vremena počinje malo da zamara.
Ali, Baz ne želi da stane (možda i ne ume) i priču u tom ritmu gura do konačnog ekspozea u kojem nam dozvoljava da odmorimo.
Nije ovako rezan film loš. Naprotiv. Postoje scene i sekvence koje će se vrteti po nekim budućim špicama filmskih emisija. Ipak, režiserska ljubav prema spektaklu, stilu iznad forme i šljokicama na kofe, dobrano nadilaze sentimente koji glumci nesebično odašilju. Publika se poveže sa glavnim likovima, ali utiska sam da ta povezanost nije ni izbliza kakva bi mogla i morala biti.
Sve to, naravno, nije smetalo publici da masovno izađe u bioskope i podrži novi Lurmanov film, podarivši mu ubrzo i najviše ocene koje je režiser u karijeri dobio.
Petar Klaić
