Društvo / Zdravlje
Tri dana u porodilištu, moguće posledice za čitav život
Proživljeno akušersko nasilje ostavlja trajne posledice po ženu, utiče na njenu odluku da ponovo postane majka, na odnos sa partnerom, odnos prema majčinstvu i sopstvenom telu.
Foto: Pexels
U prethodne dve nedelje javnost u Srbiji ispratila je slučaj Marice Mihajlović, žene iz Sremske Mitrovice koja je odlučila da progovori o akušerskom nasilju koje je proživela u porodilištu. Njena beba je preminula, a obdukcioni nalaz pokazao je da je uzrok smrti nasilan porođaj.
Nažalost, ovaj slučaj nije usamljen. Prethodnih godina na društvenim mrežama, a posebno u Fejsbuk grupi “Stop nasilju u porodilištima”, brojne žene iznosile su svoja traumatična iskustva sa porođaja i psihičko i fizičko zlostavljanje koje su doživele.
Istraživali smo kako na mlade žene i njihovu odluku da postanu majke utiče sve ono što smo saznali iz medija zahvaljujući Marici Mihajlović i drugim ženama koje su odlučile da javno podele svoja iskustva.
Kako kaže Divna, dvadesetosmogodišnja Novosađanka, strašno je slušati šta sve žene proživljavaju u trenucima kada su najranjivije.
“Svi mi imamo rođaku, majku, drugaricu ili poznanicu koja je prošla kroz akušersko nasilje. U mojoj porodici smo pričali o tim stvarima i desilo se nešto vrlo slično onome o čemu se priča u medijima ovih dana. Srećom, rezultat nije bio poguban, ali mi je svakako sve to strašno. Verujem da ovakve stvari demorališu veliki broj žena da postanu majke, jer zašto bi iko želeo da prođe kroz ono kroz šta su prolazile generacije žena pre nas”.
Da ih rasprostranjenost akušerskog nasilja veoma zabrinjava, potvrđuju i Sanja i Iva, mlade žene iz Novog Sada i Beograda.
“Na mene kao na mladu ženu koja će možda jednog dana planirati da ima decu priča o akušerskom nasilju jako utiče, zbog toga što percipiram da se to stalno i svuda dešava i da to može da se desi i meni u trenutku kada sam najosetljivija. Stoga imam strah da uopšte razmišljam o tome da se porađam i da imam decu”, kaže Sanja.
“Mislim da se svaka žena uznemirila i uplašila kada je čula o slučaju koji se desio u Sremskoj Mitrovici. Mislim da nam to samo govori da nije sigurno rađati u Srbiji. Nije sigurno da ćeš imati neki normalan i ljudski tretman u trenutku kad si najranjivija”, ističe Iva.
Nažalost, u Srbiji ne postoji veliki broj istraživanja koja se bave iskustvom žena u porodilištima. Jedno takvo istraživanje sproveo je Centar za mame pre devet godina. Kako kaže Jovana Ružičić iz ove organizacije, rezultati su pokazali da su iskustva žena na porođaju u Srbiji uglavnom loša i ostavljaju dugoročne posledice.
“To istraživanje nam je pokazalo da svaka deseta žena u Srbiji nikada više ne želi da bude mama, samo zbog iskustva koje je imala u porodilištu. Dakle, to nisu žene koje su dobile otkaze kada su ostale u drugom stanju, što se takođe dešava, to nisu žene koje nisu mogle da upišu dete u vrtić, to nisu žene koje su žrtve nasilja. Dakle, samo tih tri dana u porodilištu je toliko jako iskustvo za ženu, da zbog njega odustaju od ponovnog rađanja” kaže Ružičić.
Jovana Ružičić, foto: Srđan Plavšić
Da je odnos prema ženama u porodilištima neprihvatljiv pokazuje i izveštaj o tretmanu žena u ginekološko-akušerskim ustanovama koji su pretprošle godine obavile advokatice Marina Mijatović, Jelena Stanković i Ivana Soković Krsmanović. Najzastupljeniji oblik zlostavljanja je verbalno nasilje, ali i pojedine medicinske procedure koje se sprovode bez informisanog pristanka pacijentkinje, kao što su Kristelerov zahvat, epiziotomija, nasilno bušenje vodenjaka, porođaj bez anestezije, uključivanje indukcije ili uskraćivanje vode i hrane tokom porođaja.
Advokatica Marina Mijatović navodi da je važno da žene i pre porođaja budu informisane o tome šta sve podrazumeva akušersko nasilje.Međutim, neke oblike akušerskog nasilja žene često ne mogu odmah da prepoznaju.
“To često bude slučaj sa vikanjem ili situacijama kada žene ne dobiju čašu vode po 10 ili 12 sati, gde im se govori da to treba da bude neki prihvatljiv tretman u zdravstvenoj ustanovi. Međutim, sada kada smo pokrenuli ovo pitanje u medijima, žene su se dosta osvestile i shvatile su da ništa od toga ne treba da prećute i ne treba da prihvate. Uvek imaju pravo da pitaju, da traže informaciju i da reaguju kada smatraju da su im prava narušena”, kaže Marina Mijatović.
Kako kaže Tamara, još jedna mlada Novosađanka sa kojom smo razgovarali o ovoj temi, ona je u svojoj okolini u pričama žena o iskustvu porođaja primetila da su one i same uvidele da neki aspekti odnosa prema njima nisu bili dobri i da su doživele neku vrstu akušerskog nasilja.
“Ipak, nakon porođaja one to nekako ostavljaju po strani, jer, kako kažu, bitno je da smo živi i zdravi, samo kada je sve prošlo”, priča Tamara.
Međutim, kako ističe Jovana Ružičić iz Centra za mame, psihološke posledice traumatičnog porođaja mogu biti veoma dugoročne.
“O tome se gotovo uopšte ne priča. Pričamo o porođaju kao da je to jedno trodnevno iskustvo koje prođe kada mama i beba odu kući, a to apsolutno nije tačno. Iskustvo porođaja je nešto što se pamti za čitav život. Mi naučimo da živimo sa njim ako je bilo neprijatno, ali to je iskustvo koje se nikada ne zaboravi”, naglašava Ružičić.
OBRATI PAŽNJU
Proživljeno akušersko nasilje može uticati kako na odluku žene o ponovnom rađanju, tako i na način na koji će žena doživljavati svoje telo i svoju majčinsku ulogu.
“Saznali smo da je iskustvo porođaja negativno uticalo na doživljaj sebe, na osećanja prema detetu i na partnerski odnos kod oko 20 do 40 posto mama. Zato je veoma važno da to iskustvo bude dobro, da se ženi stavi do znanja da je ona sposobna da to iznese, zato što će taj njen osećaj uticati dalje na njeno doživljavanje sopstvenih veština i kompetencija, na odnos prema bebi, na odnos prema partneru. Moramo da joj pokažemo da ona to može, jer ona to stvarno može”, zaključuje naša sagovornica.
Međutim, onda kada dođe do narušavanja prava pacijentkinja, važno je znati kome se obratiti. Kako objašnjava advokatica Marina Mijatović, prva adresa je Savetnik za zaštitu prava pacijenata.
“Savetnici svoj rad obavljaju uglavnom u prostorijama gde se nalazi uprava određene opštine ili određenog grada. Dakle, svaka opština ili svaki grad moraju da imenuju svog Savetnika. Ono što bi bila obaveza zdravstvenih ustanova jeste da nas informišu o tome. Na primer, ako mi pitamo u ginekološko-akušerskoj ustanovi kome možemo da se obratimo jer nismo zadovoljne ostvarivanjem svojih prava ili pruženim uslugama, oni moraju da nam daju tačne informacije, kao što su kontakt telefon, imejl adresa i adresa kancelarije”, kaže Mijatović.
Marina Mijatović
Takođe, savetuje se da se prigovor Savetniku podnese pisanim putem, odnosno mejlom ili poštom a ne telefonom, kako bismo bili sigurniji da je naš predmet zaveden. Drugi mehanizam jeste unutrašnja i spoljna kontrola stručnog rada, gde se proverava da li je dobro urađen stručni deo posla. Pacijentkinje takođe mogu da se obrate i sudu časti određene lekarske komore, u zavisnosti od grada u kom se nalazi zdravstvena ustanova.
Na kraju, dolazimo do sudskog procesa, odnosno krivičnog i parničnog postupka. Žrtve se najčešće obraćaju tužilaštvu kako bi ono pokrenulo krivični postupak. Međutim, mali je broj presuda u kojima je utvrđena odgovornost lekara. Advokatica Marina Mijatović dodaje da, kada govorimo o parničnom i krivičnom postupku, najveći problemi javljaju se sa veštačenjem i edukacijom sudija u pogledu medicinskog prava.
Kada je reč o prevenciji akušerskog nasilja, Jovana Ružičić iz Centra za mame ističe da je važno o tome razgovarati sa svim zdravstvenim radnicima koji rade u porodilištima.
“Mi imamo iskustva mama, ali nemamo iskustva zaposlenih u porodilištu. Ja sam uverena da niko ne upisuje medicinski fakultet ili srednju medicinsku školu uz ideju da muči nekoga. Ljudi upisuju takve smerove jer žele da pomognu. Moramo da saznamo šta se desi da od toga dođemo do uvreda i nasilja u porodilištima. Ja sam sigurna da ljudi koji rade u porodilištima i te kako mogu da nam sami daju ideje šta treba da se promeni, ali, nažalost, veliki broj njih ćuti. Dakle, prva stvar koju treba da uradimo jeste da njih čujemo”, ističe Ružičić.
Ona naglašava i da je važno povećati stepen rodne ravnopravnosti u društvu generalno, jer, ono što je karakteristično za porodilišta jeste da u njima borave isključivo žene. Imajući to u vidu, moramo drugačije da tretiramo žene u društvu, jer ćemo ih onda drugačije tretirati i u porođajnim salama.
Celu priču o akušerskom nasilju poslušajte u novoj epizodi Rodnopravnosti u plejeru:
Irena Čučković
