Požari na deponijama - gorući problem

Požari na deponijama u Srbiji predstavljaju ozbiljan ekološki i javnozdravstveni problem. Svake godine sve ih je više. U prethodnih 10 godina broj požara je uvećan dva i po puta, tako da je 2025. godine na teritoriji Srbije registrovano 2.217 požara na deponijama. U proseku, to znači da u zemlji svakog dana imamo šest požara. 

Foto: Pexels

Klimatske promene, visoke temperature, suše i nedostatak padavina svakako utiču na pojavu požara, ne samo na deponijama već uopšteno. Ali deponije i kad nema tih uslova predstavljaju pogodno mesto za izbijanje požara. 

“Neadekvatan sistem upravljanja otpadom koji se u Srbiji praktikuje svodi se na jednostavno bacanje mešanog komunalnog otpada na određenom mestu, bez primarne selekcije. Kada pogledamo strukturu našeg komunalnog otpada, polovinu predstavlja organska materija. U anaerobnim uslovima  ona počinje da se razlaže i stvara se deponijski gas, a taj deponijski gas u dobrom procentu sadrži i metan koji je lako zapaljiv.

Taj lako zapaljivi metan postaje idealno gorivo za pokretanje požara koje može da pokrene bilo koja varnica ili iskra”, objašnjava Igor Jezdimirović iz udruženja Inženjeri zaštite životne sredine. 

Jezdimirović dodaje da kada požar počne na deponiji, on stalno ima goriva u sebi i oko sebe i polusagoreva sve ono što smo bacili. Vrlo često mi ne znamo šta se nalazi na deponij, pa ne znamo tačno ni šta može da da toliku energiju i onda se on širi. Da bi se požar ugasio, moramo da ga ugušimo, jer je pored goriva neophodan i vazduh. 

Najčešće taj požar nastavlja da tinja u samom središtu deponije i pri prvom dolasku u kontakt sa vazduhom ponovo nastaje otvoreni plamen. Zbog toga se na pojedinim deponijama požari ponavljaju, ponekad u kraćim vremenskim intervalima. 

“Ponavljanje požara na deponijama pokazuje da onaj ko upravlja deponijom ne razume način upravljanja deponijom, da to ne radi na adekvatan način i da ne nanosi dovoljne slojeve inertnog materijala preko sloja otpada koji je nabacio. Komunalni otpad je u direktnoj nadležnosti lokalne samouprave, a lokalnoj samoupravi to najčešće ne da nije prioritet, nego je nešto što stavlja sa strane i nije tema koju želi da otvori i sredi”, ističe Jezdimirović za Oradio i dodaje “Opasnost po stanovništvo se povećava tamo gde se požari ponavljaju. Jedno je kada ste jednom izloženi zagađenju, a druga stvar je kada vam se često ponavlja isto zagađenje. Kod zagađenja koje dolazi sa deponija nemamo trenutnu smrtnu dozu, ali imamo “doziranu smrt”. Što se više doza primi, veće su šanse da oni koji su izloženi dobiju hronična oboljenja.”

Inženjeri zaštite životne sredine sproveli su istraživanje o uticaju požara na deponijama na zagađenje vazduha i zdravlje ljudi. 

“Rezultati koje smo dobili pokazuju da su prvi na udaru kardiovaskularni i pulmonalni sistem. Zagađujuće materije koje se vežu najčešće za PM 2,5 čestice ulaze u organizam i direktno mogu biti kancerogene, teratogene i mutagene. Najpoznatiji su dioksini i furani, ali nastaje cela lepeza zagađujućih materija usled polusagorevanja plastike i drugog materijala, pa čak i opasnog otpada. Dim pada na zemljište, ulazi u lanac ishrane kroz vodu, zemlju i proizvode i na kraju se akumulira u nama”, kaže Igor.

Imajući sve to u vidu, moramo da se zapitamo kako se meri zagađenje tokom požara i da li građani mogu nekom da se obrate za informacije? Srbija je nekada imala tri mobilne ekotoksikološke jedinice, od kojih je ostala samo jedna koja funkcioniše u Beogradu. Redovno merenje ambijentalnog vazduha svodi se na osnovne parametre (azotne i sumporne okside, PM 2,5 i PM 10) na stacionarnim stanicama koje su često daleko od samog požara. U Smederevu i Novom Sadu građani su dobijali SMS poruke preko MUP-ovog sistema informisanja da ne izlaze napolje i da zatvore prozore, što pokazuje da je sistem svestan opasnosti, ali i dalje nemamo tačne i validne podatke koje vrste zagađenja i u kojim količinama nastaju.

Foto: Pixabay

“To je ozbiljan problem. Kod nas se doživljava da onaj ko upozorava snosi odgovornost za događaj, što je besmisleno. Ta upozorenja bi morala da dolaze iz sistema javnog zdravlja: iz instituta za javno zdravlje, domova zdravlja i bolnica. Dim od požara na deponijama izuzetno loše utiče na zdravlje, posebno ugroženih grupa: starijih osoba, hroničnih bolesnika, dece i trudnica. To bi trebalo da se radi po automatizmu, ali upozorenja izostaju zbog straha da će onaj ko je upozorio biti prepoznat kao uzrok problema. Podaci iz redovnog godišnjeg monitoringa ambijentalnog vazduha ne mogu se koristiti za procenu akcidentnih požara. Ako je merna stanica na jednoj strani, a vetar duva na drugu, nemate metodološki pravilan način da ocenite zagađenje. To se desilo u Užicu kada je gorela deponija Duboko: tek kada se na stanici u gradu pojavilo prekoračenje, izdato je upozorenje, iako je deponija sve vreme gorela. Sistem mora da se unapredi i integriše podatke MUP-a, Agencije za zaštitu životne sredine i zdravstvenih institucija, te da se upozorenja izdaju brže i na osnovu vizuelnog prepoznavanja dima”, smatra Dejan Lekić iz Nacionalne ekološke asocijacije.

Kada gori deponija, uvek se pitamo ko je odgovoran. Igor Jezdimirović objašnjava da je upravljanje komunalnim otpadom dužnost lokalne samouprave. Svaki put kada gori deponija, prvi odgovoran je gradonačelnik ili predsednik opštine, a drugi odgovoran je direktor javnog komunalnog preduzeća. Vatrogasci i dobrovoljna vatrogasna društva ulaze u oblake opasnih materija i rizikuju zdravlje da ugase požar. Nakon toga, instituti za javno zdravlje bi trebalo da izmere zagađenje i informišu javnost, a podaci bi trebalo da se slivaju u Batut kako bi se apelovalo na donosioce odluka da se sistem promeni.

Što se tiče inspekcijskog nadzora, kontrolu vodi Inspekcija za zaštitu životne sredine. 

“Jedna trećina lokalnih samouprava u Srbiji uporno ne poštuje Zakon o upravljanju otpadom čak ni u osnovnoj formi — ne šalju podatke o tome koliko su otpada sakupili. Nikakve posledice nemaju jer vlada mišljenje da ne treba kažnjavati lokalne samouprave. Još nisam čuo da je neka lokalna samouprava kažnjena zbog neadekvatnog upravljanja otpadom i izbijanja požara na deponiji”, kaže Jezdimirović.

Deponija Duboko (Youtube screenshot)

Austrija je još 2008. godine zabranila odlaganje netretiranog otpada na deponije i od tada nemaju požare. Hijerarhija upravljanja otpadom je jasna: prevencija nastajanja otpada, ponovna upotreba i popravka, materijalna reciklaža, korišćenje energije iz otpada. Tek nakon ta četiri koraka preostali inertni materijal se odlaže na deponiju, čime se u potpunosti onemogućava nastanak požara. Kod nas se otpad samo pokupi i baci na najbližu lokaciju. 

Vreme je da stanemo i razmislimo šta to udišemo i koliko nam nestručno upravljanje otpadom skraćuje životni vek. Tražimo ostvarenje svojih prava, a pravo da dišemo čist vazduh imamo svi. Zato duboko udahnite i krenite u akciju. Prva karika smo svi mi.

Emisiju Eko linija u kojoj smo razgovarali o požarima na deponijama poslušajte u plejeru ispod ili na podkastu Oradija

Alma Kovčić