Opasnost ne prestaje kada dim nestane

Treće uzastopno sušno leto na teritoriji Srbije stvorilo je uslove za brojne požare. Više od mesec dana gorela je i još uvek tinja Deliblatska peščara, goreli su Stolovi i Goč, gori Suva planina, bilo je manjih, brže saniranih, šumskih požara, a gorele su i deponije. Za sve to vreme, niko nije pričao o kvalitetu vazduha u mestima u okruženju opožarenih područja.

"Ono što dolazi u vazduh iz šuma i sa deponija je slično, u smislu načina na koji se to kreće. Dakle, to je požar na otvorenom prostoru čije kretanje u mnogome zavisi od meteoroloških uslova, vazdušnog pritiska, pravca i brzine vetra. Ali su zato zagađujuće materije koje se nalaze u dimu sa deponija, odnosno iz šuma, dosta drugačije. Iz šuma to su uglavnom ugljen-monoksid, azotni oksidi, takođe su i suspendovane čestice koje nastaju pri sagorevanju. Ali oni najopasniji materijali, kao što su teški metali i druge veoma zagađujuće materije i veoma otrovne materije, nema ih toliko ili ih nema uopšte pri požarima u šumama”, kaže za Oradio Dejan Lekić, jedan od osnivača Nacionalne ekološke asocijacije. 

Prema njegovim rečima, kod deponija ta stvar je mnogo lošija jer gori nehomogeni otpad na niskim temperaturama.

"Ono što mi vidimo kada gori na deponiji to je površinski plamen. Tu je viša temperatura, međutim, to se prostire u dubinu i to gorenje se dešava na nižim temperaturama, kada se oslobađaju vrhunski toksične materije. Sem toga, u samoj deponiji se nalaze materije različitog porekla. Tako u emisijama zagađujućih materija sa deponija imamo teške metale i vrlo često pomenute dioksine i furane, koji spadaju u neke veće grupe hemijskih jedinjenja koji imaju veoma loše kratkotrajno i dugotrajno dejstvo na ljudsko zdravlje", objašnjava sagovornik Oradija.

Tokom požara u Deliblatskoj peščari naletela sam na prilog rumunske televizije u kome su se meštani Temišvara žalili na to da teško dišu, da im smeta dim. U tom istom prilogu, njihove zvanične službe upozoravale su građane da zatvaraju prozore, da ne izlaze na ulicu ukoliko su hronični bolesnici, da bi trebalo da nose maske. Kod nas su sva ta upozorenja, koliko sam uspela da ispratim, izostala. Koliko je zapravo opasno za naše stanovništvo to što nismo na vreme upozoreni?

"To je ozbiljan problem kod nas. Kod nas se doživljava da onaj koji upozorava snosi odgovornost za neki događaj, što je naravno besmisleno. Ta vrsta upozorenja bi trebalo da dođe iz sistema javnog zdravlja. Dakle, iz Instituta za javno zdravlje, čak i iz nižih organizacija kao što su domovi zdravlja, bolnice i tako dalje. Zašto? Pa zato što se zna da dim koji nastaje emitovanjem i od šumskih požara, a mnogo više i od požara na deponijama, ima loš uticaj na ljudsko zdravlje. Posebno ima loš uticaj na zdravlje ugroženih grupa. Dakle, to su starije osobe, osobe koje su hronični bolesnici, deca, trudnice i tako dalje. To bi trebalo da se radi po automatizmu", kaže Lekić.

Prema njegovim rečima, zbog straha da će taj koji je upozorio biti prepoznat kao uzrok problema, odnosno neko ko je odgovoran za to što se dogodio požar, kod nas je takvo upozorenje izostalo, što je "potpuno besmisleno".

"Druga stvar koja takođe nije korektna to je što se kod nas pokušava da se podaci iz redovnog monitoringa kvaliteta vazduha, koji služe zapravo za izračunavanje srednjih vrednosti, koriste za procenu stanja kvaliteta vazduha u okruženju deponija, odnosno šuma koje gore. Što nije korektno, jer, ako sa jedne strane tog požara imate stanicu, a vetar duva na drugu stranu, vi nemate metodološki pravilan način da ocenite kvalitet vazduha. To se desilo u Užicu kada je gorela deponija Duboko. Dakle, kada se na stanici u Užicu pojavilo to prekoračenje, onda je izdato upozorenje. Ali sve vreme je gorelo i sve vreme je emitovalo zagađujuće materije koje su loše za ljudsko zdravlje" navodi Lekić.

On dodaje da bi taj sistem trebalo unaprediti i u njega integrisati informacije koje idu iz Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno Sektora za vanredne situacije, potom podatke kojima raspolaže Agencija za zaštitu životne sredine koji bi trebalo da uđu u računicu ali ne bi trebalo da budu presudni i podatke sistema iz javnog zdravlja, kao što su instituti za javno zdravlje i druge zdravstvene institucije.

"Dakle, ta informacija mora da teče mnogo brže i mora da se zasniva ne samo na podacima koji ne moraju da budu u tom trenutku validni, već i na bukvalno vizuelnom prepoznavanju. Ako je vama dim ušao u stan, naravno da ćete zatvoriti prozor. Naravno da taj dim nije dobar, ne može da bude dobar. Stavite sebe u situaciju da ste izloženi bilo kakvom dimu nekoliko sati, vama posle toga neće biti dobro. To je to! Mi stvari za koje znamo od malena da nisu dobre za nas, ne procenjujemo kao loše. To je na neki način i smešno", smatra sagovornik Oradija.

Koliko su naše merne stanice uopšte funkcionalne?

Te merne stanice kojima upravljaju Agencija za zaštitu životne sredine i Zavod za javno zdravlje grada Beograda i grad Pančevo, to su stanice vrhunskog kvaliteta koje pružaju veoma pouzdanu sliku onih parametara koje prate. Problem je u ažuriranju tih podataka. Naš zakonski okvir ne prepoznaje te situacije, poput  požara na deponijama i u šumama, kao nešto što bi moglo da se, pod znacima navoda, uhvati sa tim graničnim vrednostima koje mi imamo u zakonu. Zato što su te granične vrednosti prenete iz evropskih direktiva i namenjene su godišnjoj oceni vazduha. 

S druge strane, vi bi trebalo da imate drugi sistem koji se bavi tim situacijama. Mi smo nekada imali u Beogradu takozvane ekotoksikološke jedinice koje su imale opremu da deluju u ovakvim situacijama.  Zašto su se zvale ekotoksikološke? Zato što u životnoj sredini imamo neku toksičnu situaciju, oni su tada izlazili na teren i vršili takozvani akcedentni indikativni monitoring onoga što se zaista dešava na mestima gde to ima smisla. 

Da li je i pepeo koji je ostao nakon požara i koji vetar naravno može da raznese, takođe faktor koji zagađuje vazduh?

Tako je, to je sastavni deo. Pepeo i dim koji padaju sa deponija na poljoprivredno zemljište su posebno negativan faktor. O tome se vrlo malo govori. Ali zapravo te sitne čestice koje mi vidimo kao pepeo u vazduhu... Zapravo, tu ima mnogo više sitnih čestica koje ne vidimo, a koje udišemo i koje padaju na poljoprivredno zemljište. Te čestice prvo ulaze u samo zemljište, a zatim i u biljni svet. Zatim ulaze u lanac ishrane. To su supstance koje su nerazgradive decenijama.

Nije to sad nešto što sam ja, ne znam kakvim istraživanjem, otkrio. To je poznato decenijama, kao i poznati pogubni uticaj svega toga na ljudsko zdravlje. Međutim, kod nas to na neki način nije tema u fokusu i smatra se da će nam samo merenje, koje je napravljeno u nekom okruženju, reći da li je to loša ili manje ili više loša situacija. A to jednostavno nije tako.

Lekić ističe da bi ljude trebalo upozoravati da je to sve loše za njihovo zdravlje i na taj način ih motivisati da svi zajedno probamo da rešavamo te probleme. 

"Ne možemo mi to rešiti tako što će, ne znam, samo neko doneti odluku i zatvoriti sve deponije. Đubre se proizvodi i onda mora negde da se ostavi. Ili bi bilo bolje da se nešto drugo s njim uradi. Recimo da se spali, naravno, u odgovarajućim postrojenjima koja za to služe, a pre toga mora da se razdvoji. A u tom razdvajanju moramo svi da učestvujemo", tvrdi Dejan Lekić.

Kada možemo reći da je zapravo posledica požara na kvalitet vazduha zaista prošla? Kada je kraj i da li postoji kraj?

Kada bismo imali te ekotoksikološke jedinice koje bi imale dovoljno finansijskih sredstava da postave mrežu mernih mesta u okruženju, onda bismo to mogli da izmerimo i da kažemo ovo što ste me pitali. Međutim, mi nećemo uskoro imati takav sistem koji bi mogao da prati okruženje nekakvog akcedentnog događaja. Ali prvo, čak i kad bismo imali jedan, vidite šta se sve dešavalo paralelno na nekoliko mesta, ili nekoliko desetina mesta.

Trebalo bi onda bar pratiti te najveće slučajeve. Stvar je praktično vrlo u skladu sa logikom koju bi i laik primenio. Kada požar prestane, ljudima bi trebalo dati trajnije upozorenje da dobro peru voće i povrće i tako dalje, eventualno smanjiti izlazak stoke na ispašu dok ne padne neka kiša, dok se to malo ne spere, jer mi to više ne možemo da uklonimo.

Ali svakako, kada je akutno, kada se dim vidi, treba ljude upozoriti. Čim dim nestane, vetar počne da duva i taj dim odnese na neko drugo mesto, akutna opasnost je prošla. Međutim, hronična opasnost ostaje. Tu hroničnu opasnost ne možemo otkloniti tako što ćemo reći: "Evo, opasnost je prošla". Tu opasnost moramo otkloniti tako što ćemo sprečiti nastanak. Moramo smanjiti verovatnoću da do toga dođe. A ta verovatnoća će kroz vreme, imajući sad opet u vidu klimatske promene, rasti. A mi moramo našim radom i merama da tu verovatnoću smanjimo. 

Kompletan razgovor sa Dejanom Lekićem poslušajte na podkastu Oradija ili u plejeru ispod:

Alma Kovčić

Foto/ilustracija: Pixabay