Poslodavci radije plaćaju kazne nego što zapošljavaju osobe sa invaliditetom

Da li znate da je 3. decembra Međunarodni dan osoba sa invaliditetom? Tog dana se pokreću razne teme u vezi sa svakodnevnim životom osoba sa hendikepom. I tako jednom godišnje, svakog trećeg decembra. U emisiji "O tome se priča" govorili smo o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Ukratko, one se zapošljavaju pod opštim (bez prilagođavanja poslova i radnog mesta) ili pod posebnim uslovima. 

Za početak, važno je da razumemo osnovne pojmove. Prema prvom članu Zakona, osoba sa invaliditetom je lice sa trajnim posledicama telesnog, senzornog, mentalnog ili duševnog oštećenja ili bolesti koje se ne mogu ukloniti lečenjem. To je osoba koja se suočava sa socijalnim i drugim ograničenjima koje utiču na radnu sposobnost i mogućnost zaposlenja, kao i održanja zaposlenja. Osobe sa invaliditetom nemaju mogućnosti da se pod ravnopravnim uslovima uključe na tržište rada i da konkurišu za zapošljavanje kao druge osobe.

Najveći značaj i promenu doneo je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji je donet 2009. godine. Od implementacije ovog zakona, zaposleno je otprilike 28 hiljada osoba sa invaliditetom, od čega samo 4.846 čine žene. Žene sa invaliditetom su još uvek nedovoljno zastupljene na tržištu rada i one čine polovinu neregistrovanih nezaposlenih.

Prema članu 24. ovog Zakona, poslodavac koji ima između 20 i 49 zaposlenih dužan je da ima u radnom odnosu minimum jednu osobu sa invaliditetom. Svaki poslodavac koji ima 50 ili više zaposlenih dužan je da ima u radnom odnosu najmanje dve osobe sa invaliditetom. Takođe, na svakih sledećih 50 zaposlenih barem još jednu osobu sa invaliditetom. Izuzetak ovom pravilu su novoosnovani poslodavci tokom prve dve godine rada.
 

Slađana Lević projekt menadžer u Forumu mladih sa invaliditetom kaže da taj forum poseduje bazu podataka još od 2009. godine. Kandidati u tu bazu mogu da se prijave popunjavanjem prijavnog formulara koji se nalazi na sajtu ili dostavljanjem biografije mejlom. Tu su sadržani svi podaci o osobi, počevši od obrazovanja, radnog iskustva i sadrže deo o statusu osobe sa invaliditetom, odnosno, dokumentaciju koju osoba poseduje i koju propisuje Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Kada se njima poslodavci obrate i pošalju koje profile kandidata traže od obrazovanja i radnog iskustva, pristupa se pre-selekciji kandidata iz baze.

"Baza sadrži biografije kandidata iz cele Srbije, ali najveći broj je iz Beograda. Naše sedište je ovde i iskreno najveći broj kompanije koje nam se obraćaju jeste iz Beograda. Van Beograda se sporadično javljaju poslodavci ali se ipak javljaju. Upravo smo nedavno imali jedan konkurs, koji se odnosio na rad od kuće tako da su i oni van Beograda mogli da konkurišu", kaže Slađana i objašnjava da nema pravila kada je javljanje poslodavaca u pitanju.

"Prosto se dešava da se mesec dana ne javi niko, dok se u recimo poslednja dva meseca desilo da se javi njih četvoro, petoro. Interesovanja ima, ali su iskustva različita. Negde možda i ne dođe do realizacije zapošljavanja ali postoji inicijativa. Mada, ono što statistike kažu jeste da se i dalje veliki broj poslodavaca odlučuje na plaćanje penala umesto zapošljavanja osoba sa invaliditetom", kaže Slađana.

Prema njenim rečima, ohrabrujuće je da je sve veći broj "dobrih primera" onih poslodavaca koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom, ne samo u kvoti koju propisuje zakon nego i preko toga.

"Ima i onih koji daju posao, iako nemaju tu obavezu. Postoje i poslodavci koji se odlučuju na plaćanje penala, iako su u obavezi da zaposle pet a možda i deset osoba sa invaliditetom. To malo zavisi od sektora, a malo i od angažovanja poslodavca. Kada, recimo, neko krene u taj proces i ima pozitivna iskustva to onda i nastavi da radi, čini se da je najteži taj prvi korak u zapošljavanju. Tu je veoma značajna podrška organizacija kao što je naša, koja pruža sve konstruktivno savetodavne usluge poslodavcima u procesu zapošljavanje osoba sa invaliditetom. To se ne odnosi samo na segment selekcije kandidata, već i kasnije u prilagođavanju radnog mesta ili radnih zadataka", rekla je naša sagovornica.  

"Kada dođe do momenta saradnje, onda su zaista utisci pozitivni. Nedavno smo imali program radne prakse gde je petnaestoro mladih sa invaliditetom bilo raspoređeno u deset kompanija i utisci i jedne i druge strane su pozitivni. Poslodavci su rekli da su praktikanti prevazišli njihova očekivanja, a sa druge stane mladi su rekli su im svi izašli u susret što u prilagođavanju radnog vremena tako i u radnim zadacima, bili su posvećeni i doživeli su ih kao članove tima", navodi Slađana Lević

Upozoravajuće je, po njenim rečima, to što predrasude i dalje postoje.

"Dok vi nekog ne upoznate, mišljenja ste da je nešto veoma teško realizovati. Zbog toga su upravo ovakvi programi odlični, jer poslodavci koji, recimo, nemaju iskustva u radu sa mladom osobom sa invaliditetom vide da nema prepreke u radu. Suština jeste da se fokus stavi na mogućnosti i sposobnosti, a ne na invaliditet", zaključuje Slađana.

Sigurno znate bar jednu firmu koja ima više od 20 ili 50 zaposlenih, ali ni jednu osobu sa invaliditetom. To se događa zato što se poslodavci pre odlučuju na plaćanje penala državi, nego da zaposle osobu sa invaliditetom. Takav poslodavac, u skladu sa članom 24, dužan je da uplati iznos od 50 odsto prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlio.

Novčane kazne za kršenje ovog Zakona se kreću od deset hiljada do million dinara u zavisnosti od toga koji zakonski član je prekršen. Minimalne kazne, od deset do pedeset hiljada dinara, odnose se na pravna lica koja ne obavljaju poslove podsticanja zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Najveće kazne se odnose na pravna lica koja ne ispune obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom ili prijave da je zaposlena osoba koja se prema ovom zakonu ne može smatrati osobom sa invaliditetom.

Udruženje Centar za IT edukaciju je neprofitno udruženje građana, osnovano 2013. godine i bavi se promocijom informacionih tehnologija u cilju informatičkog opismenjavanja ljudi. Njegov osnivač je programer Svetislav Simić, koji je kao profesor radio u Elektrotehničkoj školi "Nikola Tesla" u Beogradu.

"Jedan naš učenik je imao nezgodu sa traktorom i želeli smo da mu pomognemo tako što bismo mu kupili laptop, a ja bih ga naučio programiranje. Došli smo do Ministarstva omladine i sporta, ali su nam oni rekli da ne mogu da pomognu pojedincima, već treba da osnujemo udruženje", objašnjava Simić kako je nastao Centar za IT edukaciju, sa ciljem da pomogne ljudima sa hendikepom da postanu programeri.

On ističe da je u čitavu priču ušao inženjerski, po principu hajde da rešimo problem, ali je problem mnogo dublji.

"I zato smatram da moraju da postoje udruženja i forumi mladih sa invaliditetom, jer oni generišu politike i pomažu u učenju kako da se postupa sa osobama sa hendikepom. To je ono što sam ja naučio 'daj mi iste uslove i nemoj da me gledaš kao da sam manje vredan. Ako mi je potrebna rampa da dođem na posao postavi je, a ja ću da se trudim i da radim i budem efikasan isto kao ti'. Shvatio sam da je IT odlično tlo jer nije potrebna fizička sprema, prosto je potreban neko ko može da sedne za računar. Postoje i firme u kojima se fiktivno zapošljavaju osobe sa hendikepom, zbog kojih mi koji zaista želimo da pomognemo nailazimo na otpor, jer su ljudi više puta prevareni i zbog toga su logično i nepoverljivi. Na primer, dobiju posao a ne rade, prijavljeni su na godinu dana dok traju državne subvencije i tako dalje. Recimo, od mojih polaznika na svakih mesec dva dana dobijem fidbek da su se odlično snašli. Država bi trebalo da osnaži osobe sa hendikepom da mogu da budu jednako efikasni, jer je poslodavcu manje-više bitan profit. Ako mu dođe neko ko zna da programira, ništa drugo nije bitno", tvrdi Svetislav Simić.

Milan Janković iz Udruženja studenata sa hendikepom kaže da su mogućnosti za zapošljavanje znatno sužene, pre svega od strane poslodavaca, jer nisu prepoznati kao ljudski resurs koji može da bude angažovan. Takođe i u procesu karijernog razvoja značajan je uticaj svakakvih barijera, pre svega društvenih a zatim i infrasturkturnih. Mali broj firmi je spreman da na stažiranje ili stručne prakse prihvati osobu sa hendikepom.

"Mnogo im je jednostavnije da plate kaznu, a to je posledica činjenice da nisu dovoljno informisani o tome da kada jednom prilagode neko radno mesto, to im je maltene trajno prilagođavanje. Dodatno nisu svesni da to mogu da urade kroz ostvarivanje subvencija u zapošljavanju osoba sa hendikapom i da zapravno te osobe imaju skoro jednaku produktivnost u odnosu na sve ostale zaposlene. Naravno, u slučaju kada su uslovi prilagođeni, odnosno, kada su svi vidovi podrške obezbeđeni. Čak neka istraživanja u razvijenijim društvima pokazuju da osobe sa hendikepom imaju nadprosečnu efektivnost i efikasnost", rekao je Milan gostujući u emisiji "O tome se priča".

Kako kaže najveći problem je nedovoljna informisanost donosilaca odluka, pre svega na nivou privrednog sektora. Značajan faktor koji takođe utiče na nepovoljan položaj osoba sa hendikepom na tržištu rada jeste da steknu sve kompetencije koje zahteva neki posao.

"To svakako može da olakša pronalazak posla, ali to ne može da bude ultimativni način rešavanja problema zapošljavanja osoba sa hendikapom. Rešenje ne može da bude univerzalno ali ono što je osnova u svakom pogledu jeste dodatna edukacija poslodavaca o tome koliko zapravo oni gube time što ne zapošljavaju osobe sa hendikepom. Ja nisam imao loša iskustva, jer sam odmah nakon fakulteta imao razna angažovanja. Ali iskustva drugih govore da je najveći broj njih eventualno uspeo da bude angažovan kroz programe praksi, a da je značajno manji broj njih našao posao nakon toga", objasnio je naš sagovornik.

Emisiju "O tome se priča" možete da poslušate na našem podkastu.

Jelena Mijatović