Osamostaljivanje je važno za mentalno zdravlje

Napuštanje roditeljskog gnezda na Balkanu i u zemljama Mediterana, sa kojima delimo naš prepoznatljivi mentalitet, mnogo je dugotrajniji proces nego što je to slučaj u skandinavskim zemljama. Čini se da je kod nas ljubav prema maminoj kuhinji i opeglanom vešu mnogo veća, ali možda ne bi bila tolika kada bi postojale dobre prilike za pristojnu zaradu, uz koju bi osamostaljivanje oko dvadeset pete bila svakodnevna pojava.

Odlazak u veće mesto zbog školovanja prvi je korak ka osamostaljivanju. Iako je u većini slučajeva novčana pomoć mame i tate prisutna, ipak učimo da se staramo sami o sebi i da raspoređujemo džeparac za neizostavne troškove. Manjak novca često motiviše mlade da počnu da zarađuju, a kada osete "svoj dinar" teško se vraćaju na staro – zavisnost od mame i tate.

Aleksandra Pap napustila je roditeljsku kuću u Padini sa 15 godina, zbog sportske karijere koja ju je odvela u drugo mesto.

"Nije mi bilo teško da se odvojim od svojih jer sam navikla da stalno negde putujem i to je za mene bilo samo još jedno putovanje, ali malo duže", kaže Aleksandra.

Počela je da radi na raspustu između srednje škole i fakulteta, kada joj se ukazala prilika da radi u šanku na jednom festivalu. Iako nije imala problem sa manjkom novca, nastavila je da radi honorarno na raznim festivalima i događajima. Godinu dana kasnije našla je stalan posao u šanku jednog kafića, iako je bila tek na početku studija.

"Zaposlila sam se kada sam imala 20 godina, jer sam želela da se osamostalim. Shvatila sam da je lepo kada imaš svoj dinar i da drugačije gledaš te pare koje sam zaradiš od onih koje dobijaš. Nisam počela da radim zato što roditelji nisu mogli da finansiraju moj život u Novom Sadu, već zato što sam htela da imam svoje pare. Ipak, to je i teško, jer moram da razmišljam i da raspoređujem pare za ispite i račune, a trudim se da mi nešto i ostane kada platim sve troškove, da mogu negde i da odem."

 Izvor: Eurostat

S druge strane, mladi koji ne moraju da odu od kuće zbog studija, jer se željeni fakultet nalazi u njihov rodnom gradu, mnogo duže ostaju vezani za roditeljsko gnezdo. Izuzetak su, eventualno, oni čiji roditelji imaju i drugi stan u gradu, pa se odluče da zamene svoju dečiju sobu tim stanom, ali neretko su roditelji ti koji i dalje plaćaju račune, daju džeparac i dostavljaju kuvana jela.

Nikola Panić iz Novog Sada ima trideset godina, radi već tri i po godine kao programer, ali tek sada planira da se odseli iz roditeljskog doma u njhov drugi stan u gradu. Kaže da mu je sigurnost na poslu bila prepreka da se preseli čim je našao posao i da je čekao neku garanciju da će na tom poslu ostati duže.

"Tek posle tri godine sam stekao tu sigurnost i finansijski sam napredovao toliko da sada mogu da se preselim. Studirao sam do dvadeset pete, šeste, tako da pre zaista nisam imao finansijsku priliku za preseljenje. S druge strane ima i toga da sam navikao na mamu, mada mi ne bi bilo prvi put da se odvajam od roditelja, jer sam zbog košarke bio dve i po godine u drugom gradu i van zemlje. Nije mi nepoznat taj način života i apsolutno sam spreman na to, ali čekao sam finansijsku sigurnost na poslu koja će mi obezbediti samostalan život i potkrepiti sve moje mesečne troškove", objašnjava Nikola.

Koliko je novca nekome dovoljno za samostalan život svakako je subjektivna stvar. Neki od nas sigurno su razmaženiji po tom pitanju i ne žele da odu od kuće dok ne omoguće sebi isti životni standard kakav su imali kod roditelja. Koliko je jednima taj standard važan, drugima je na poslednjem mestu, što potvrđuje i priča Kjare Aneli (Chiara Anelli) iz Italije, koja je otišla iz porodične kuće kada je imala 18 godina.

"Majka mog najboljeg druga je umrla, on je ostao sam u kući, a u to vreme je malo zarađivao i ja sam rešila da mu pomognem i da dođem da živim sa njim, da zajedno plaćamo račune. Počela sam da radim u piceriji kada sam imala 13 godina, što je u Italiji normalna pojava, tako da sam sa 18 već dobro znala kako izgleda ta odgovornost prema poslu i prema novcu. Išla sam u umetničku školu preko dana, a uveče sam radila kao konobarica. Najviše sam radila vikendom."

Kjara kaže da joj nije bilo teško da tako živi jer je bila mlada i puna energije i taj period pamti kao jedan od lepših u životu. Imala je motivaciju da postane nezavisna i svaki novi problem predstavljao je izazov za nju. Iako je morala da postane odgovornija i da pored posla, slikanja i škole odvaja i vreme za čišćenje kuće, htela je da stekne nova iskustva.

"Mislim da preseljenje u tom periodu pruža priliku za sazrevanje i upoznavanje sveta oko sebe. Ostvaruješ nove kontakte zbog posla i izgrađuješ ličnost bez uticaja roditelja. Uvek sam imala dobar odnos sa njima, dobro smo živeli, nikad nismo imali problema i imala sam potpunu slobodu. Kada sam rešila da se osamostalim, bili su zabrinuti i imali su potrebu da me zaštite, ali ipak sam rešila da steknem nova iskustva. Sad imam 30 godina i mislim da mi je to iskustvo mnogo pomoglo u životu, pre svega da naučim da se prilagodim raznim situacijama u životu."

Kjara nam je rekla da u Italiji mladi inače odlaze od kuće između dvadeset sedme i tridesete. "Imamo i izraz 'mammone' za tipičnog Italijana koji odlazi od mame tek oko četrdesete. Imam nekoliko prijatelja koji su se odselili otprilike u istim godinama kad i ja, ali mi smo izuzeci."

Psihološkinja Stanislava Popov objašnjava da negativnih strana napuštanja doma oko 18. godine gotovo i da nema.

"Negativna strana može biti jedino to što je osoba možda još uvek suviše mlada da se suoči sa nekim teškoćama u životu koje mogu da se dese u kontaktu sa drugim ljudima i što je možda rano za preuzimanje potpune odgovornosti. Međutim, sve to mogu biti i pozitivne strane, poput toga da se rano naučimo da postavimo zdrave granice između sebe i drugih ljudi, da već tad naučimo da se snalazimo i borimo u životu i zauzimamo za sebe. Pre bih rekla da su to prednosti nego mane, u zavisnosti od životnih okolnosti, onoga što smo poneli iz kuće i osobina ličnosti. Mnogo mladih koji dolaze iz provincije i seoskih sredina, a koji odlaze u veće gradove da studiraju već sa 18 godina, u nekoj su vrsti prednosti u odnosu na one koji studiraju od kuće."

Stanislava kaže da je period u kom se očekuje da osoba napusti roditeljski dom završetak školovanja ili ranije, kada se steknu finansijski uslovi za samostalan život. Ona dodaje da je zvanična granica za izlazak iz adolescentskog perioda i ulazak u odraslo doba dvadeset peta godina i da bi tada trebalo živeti samostalno.

"Ostanak u roditeljskoj kući do tridesete godine ili kasnije ima mnogo negativnih strana, jer ne samo da utiče na razvoj ličnosti odnosno na zrelost osobe, već i na njeno mentalno zdravlje. Ako imamo priliku da izađemo iz roditeljskog doma, a to ne činimo, najverovatnije ne želimo da izađemo iz zone komfora ili nismo spremni da preuzmemo odgovornost odrasle osobe. Mogu tu da postoje i emocionalni problemi."

Naša sagovornica dodaje da ponekad roditelji nesvesno, zbog svojih potreba, zadržavaju decu u kući posle tridesete godine, zbog toga što bi njihov odlazak značio prazno gnezdo i nedostatak svrhe u sopstvenom životu.

"Roditelji nekad ne mogu da vide smisao života ukoliko ne brinu o nekome, pa zadržavaju svoje tinejdžere od 30 godina u kući", navodi Stanislava.

Opravdanje tridesetogodišnjaka koji imaju mogućnosti da odu a to ne čine, ponekad je to da svoju platu žele da zadrže za neka putovanja i komforniji život, koji možda nisu mogli da omoguće sebi u ranoj mladosti. To ne treba da traje suviše dugo, jer što smo duže u toj poziciji da živimo sa roditeljima, to smo duže zavisni od njihovog uticaja, istakla je psihološkinja.

"Biti zreo znači biti nezavistan, ne samo u materijalnom, već i u emocionalnom smislu. Teško da se može govoriti o emocionalnoj nezavisnosti ukoliko delimo isti prostor sa roditeljima." 

U seoskim sredinama i dalje je uobičajeno da se sagradi kuća u istom dvorištu za sinove. Očekuje se da oni ostaju u porodičnoj kući gde će stvarati svoju porodicu, ali da će u isto vreme brinuti o starim roditeljima.

Stanislava zaključuje da je u našoj sredini suviše prisutan momenat da roditelj živi zbog dece i da samim tim misli da dete treba što duže da ostane sa njim. Roditelji na taj način potpomažu nesamostalnost mladih ljudi i sprečavaju proces odrastanja.

Jovana Golubović