Odgovornost društva je da reaguje na nasilje

Postvoje neke stvari o kojima se, kaže se, ćuti. Nasilje nije jedna od njih. Osobe koje doživaljavaju bilo koji oblik nasilja ili dikriminacije često vrlo teško pričaju o tome, a kada progovore, nailaze na različite reakcije. I one prijatne i one neprijatne. "Neću da ćutim" je humanitarni projekat koji ima za cilj rušenje tabua i predrasuda u našem društvu. To je platforma za deljenje teških, pobedničkih životnih priča ljudi iz Srbije. Svaka od njih je priča o borbi sa stereotipima, predrasudama, diskriminacijom i različitim oblicima nasilja.

Jednu od priča o odrastanju u kome je nasilje bilo svakodnevnica za Oradio je ispričala Mila (24). Sa diskriminacijom se prvi put susrela kada je saznala da ima cerebralnu paralizu.

"Moji roditelji o tome sa mnom nisu razgovarali. Uvek su se ponašali prezaštićeno i gledali su me sa puno ljubavi, u njihovom pogledu nisam mogla da vidim ništa drugo osim toga, tako da sam taj pogled jedino i poznavala. Kada sam prvog dana došla u vrtić, jedino što sam mogla da zaključim je da pogledi koje sam dobijala u toj prostoriji nisu bili isti i uopšte mi nije bilo prijatno. To vršnjačko nasilje se nastavilo i u osnovnoj školi. Smenjivali su se psihičko, verbalno i fizičko nasilje. Nisam htela to mojima da kažem. Ocu nisam htela ništa da govorim jer je uvek minimizirao ono što ja osećam. Dok nije došao period na kraju četvrtog razreda, kada sam 'pukla' i rekla da me verbalno maltretiraju drugari. Tu je otac intervenisao", kaže Mila.

Prema njenim rečima, očeva reakcija nije bila adekvatna.

"Gurala sam do osmog razreda, pomišljala sam i na suicid u tom periodu, jer sam sve gutala i ćutala, ali sam odustala jer sam verovala da će to proći i da će doći bolji dani u srednjoj školi. Imala sam jednog dobrog prijatelja, čija me je dobrota u tom periodu držala da ne dignem ruku na sebe. Onda sam odlučila da mi srednja škola bude neka u kojoj ću biti u istom rangu sa svom ostalom decom, da prosto budem među svojima. I čula sam za školu Milan Petrović. Obratila sam se profesoru istorije sa predlogom da organizujemo neke tribine koje se tiču nasilja. On je prepoznao moju ideju i uključio me je u projekat. Mislim da sam pobedila sebe i svoj bes koji se ticao vršnjačkog nasilja, time što sam kroz edukaciju pokušala da decu usmerim i da im obajsnim posledice koji ostavlja vršnjačko nasilje", ističe Mila. 

Mila svim mladima koji možda prolaze kroz nešto slično poručuje da nisu sami.

"Potpuno razumem sve ono što vam se dešava u glavi i uvek možete da se obratite za podršku. I ukoliko pomislite na suicid znajte da niste sami. Podrška je jako važna i nadam se da nećete odustati od sebe", kaže naša sagovornica.

Maja Jelisić Cooper ispred inicijative "Neću da ćutim" za Oradio kaže da su ljudi oduvek želeli da govore o svojim problemima i "isprazne dušu".

"Mi smo im pružili platformu za to, gde mogu da se osećaju prijatno, jer su tu sa ljudima koji dele slične i iste probleme. Svi ti ljudi su veoma hrabri i želieli su da pokažu i ukažu na diskriminacije koje vladaju. Mislim i da ih je podstakla i ideja da će tako pomoći i drugim ljudima koji nemaju istu hrabrost", kaže Maja.

Prema njenim rečima, o ovoj temi treba više da se priča i u obrazovnim institucijama.

"One imaju prilike da edukuju decu o tome da postoje različitosti u društvu kojih se ne treba plašiti i koje ne treba odabcivati. Različitosti su bogatstvo svakog društva, treba ih prihvatiti. Postoji čitav niz drugih institucija koje mogu pomoći, naravno tu su i mediji koji će o ovome da govore i ljudima približe nešto što im je strano, što ne razumeju, pa samim tim i odbacuju", navodi Maja.

Još jedna hrabra devojka, Milka (21) podelila je svoju priču sa nama. Zbog toga što je Romkinja trpela je psihičko nasilje. U obrazovanju nije našla podršku, ali u porodici jeste.

"U detinjstvu i u obrazovnom sistemu doživljavala sam razne vrtse diskriminacije. Od profesora, do učenika, pa do čistačica, ali eto izborila sam se nekako. Ono što me je pokretalo je majčinska ljubav. Nasilje sam trpela samo zbog moje boje kože. Jedan dečak mi je rekao da sam mnogo lepa, ali da mu je žao što sam crna. Ja nikada nisam krivila decu za to. Uvek sam znala da je to stvar roditelja i vaspitanja. Ja sam odrasla i učena sam da svima pružim ljubav i podršku, da svakog gosta dočekam raširenih ruku", kaže Milka i dodaje da moramo i sami da se borimo protiv nasilja.

Psiholškinja Nataša Oparnica Vračar objašnjava razloge zbog kojih žrtve ćute i podseća na sva osećanja koje oni mogu da doživaljavaju, ali i na podršku društva koje je neophodno.

"Prvi problem u našem društvu je to što nasilje nije prepoznato kao nasilje. Postoji mnogo oblika nasilja koji se ne prepoznaju, a koji su društveno prihvatljivi. Većina ljudi potpuno zanemaruje psihičko nasilje koje je najčešće. Nešto se smatra normalnim vaspitanjem, normalnim funkcionisanjem. Mnoge stvari ne prepoznaju ni žrtve, ni okolina koja to čuje ili vidi. Svako nasilje je jedna trauma i osoba je blokirana i paralisana da odmah reaguje. Javlja se strah od osude, da li će to okolina razumeti, tako da postoji mnogo faktora koji žrtvu zaustavljaju da ona odreaguje", ističe Nataša i dodaje da je važno da svaka žrtva bude svesna da nije kriva.

"Bilo koji napad na nas i uvreda kao na ljudska bića, bilo koji oblik nasilja, bilo ekonomsko, fizičko ili psihičko nije krivica žrtve. Teško je jer je to trauma, a mi u stanju traume nismo sposobni da racionalno razmišljamo. Uruši im se samopouzdanje i samopoštovanje. Uruši im se cela slika o sebi. Potreban je neko racionalan da priča sa njima, a tu je odgovornost društva, da prepozna nasilje i reaguje na njega", kaže Nataša.

Na sajtu "Neću da ćutim" nalazi se 31 priča koje je moguće pogledati. Svi oni koji su pričali o nasilju koje su preživeli su heroji. Svi oni koji su doživeli nasilje i nisu pričali o njemu su heroji. Zato je najmanje što možemo da o ovome ne ćutimo i našim glasom pomognemo u borbi protiv nasilja.

SOS linija za žrtve nasilja – 0800 222 003

Jedinstveni SOS telefon za Vojvodinu – 0800 101010

Takođe, svaki oblik nasilja se može prijaviti i policiji na broj 192

Celu emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim?", poslušajte u plejeru:

J. Božić

Foto: Canva.com