O doniranju organa i dalje odlučuje porodica, a ne donor

Nerazvijena svest o važnosti zaveštanja organa i nepoverenje građana u zdravstveni sistem i državne institucije najvažniji su razlozi zbog kojih je u Srbiji ove godine svega 14 pacijenata dobilo nove organe, u poređenju sa 95 iz 2013. 

Srbija ima svega oko 135.000 potencijalnih donora sa urednim donorskim karticama, koje ne nose nikakvu pravnu težinu, a kada novi zakon o transplantaciji organa bude usvojen porodica preminule osobe i dalje će odlučivati da li će organi pokojnika biti zaveštani ili ne.

Nas je posebno zanimalo koliko je osoba mlađih od 30 godina zaveštalo i primilo organe, međutim v.d. direktor Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja dr Nenad Milojičić rekao nam je da su te informacije poverljive.

- Donatorska kartica je trenutno samo vidi promocije, nema nikakvu zakonsku težinu. U Srbiji ima oko 135.000 donora. To pomnožite sa tri do četiri, sa članovima porodice, jer se računa da je osoba koja je potpisala karticu obavestila bližnje i o tome su razgovarali. To je vid promocije transplantacije. Po zakonu, porodica mora da potpiše da bi se donacija prihvatila. Sadašnji zakon je usvojen 2009. i mi ga menjamo ne zbog pretpostavljene saglasnosti (o zaveštanju organa, prim.aut) već da bi bili usaglašeni sa direktivama o standardu bezbednosti i kvalitetu sa EU, to je obaveza svake pristupajuće članice i to je donešeno 2010. i 2012.

foto: dijalizawordpress.com

Milojičić objašnjava da postoje dve vrste saglasnosti – informisana koja važi sada i pretpostavljena ka kojoj se ide. Zakon koji je imao u sebi model pretpostavljene saglasnosti je bio na snazi do 2009. ali naš gost smatra da zakoni nisu ti koji će doneti veći broj donora već promena stanja svesti i bolja informisanost.

Bivši šef ekipe za transplantaciju u Dečijoj klinici u Tiršovoj i član prvog tima za transplantaciju bubrega kod dece u SFRJ dr Dušan Šćepanović je pre tri i po godine sa svojim timom predao njihovu verziju nacrta novog zakona tadašnjoj ministarski zdravlja, direktoru Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja i predsedniku Odbora za zdravlje i porodicu Skupštine Srbije, pa je inicijativa obnovljna 2014. i 2015. On se ne slaže sa idejom da se u slučaju registrovanog donora porodica i dalje pita da li će organi biti zaveštani.

- Mi nudimo tri varijante, prva je "želim da se izjasnim kao donor". Druga je "ni pod kakvim okolnostima ne želim da budem donor i upisujem se u registar non-donora". Treća, nijedno ni drugo. Ljudi su ili lenji ili nezainteresovani i onda odlučuje porodica. Po novom zakonu smo predložili da donorske kartice imaju pravnu snagu. Ukoliko porodica promeni moju inicijalnu volju to je flagrantno kršenje mojih osnovnih ljudskih prava, govori nam Šćepanović, kome je pre deset godina Austrijanac presadio srce iz Nemačke.

Srpska javnost je po ovom pitanju praktično nepodeljena i dominantna većina građana izražava bojazan da im organi ne završe ina crnom tržištu ili, što je srpski specifikum, u telima političara, tajkuna i kriminalaca.

- Praktično je nemoguće to o čemu govore. Svi pacijenti koji dobijaju organ se nalaze na republičkoj listi čekanja. To su obični ljudi koji žive među nama. 700 ljudi čeka bubreg, još oko 90 zajedno srce i jetru. Drugo, kako može političar da dobije organ kada se porodica pita za saglasnot. Pacijent mora da bude na listi čekanja, to je vrlo zvanično i transparentno i kada se pojavi donor obaveštavaju se transplantacioni centri i traži se podudaran pacijent sa zvanične liste. To je više od 100 ljudi u različtim timovima, nema nikakvih tajni i misterija, ničega što bi dovelo u sumnju bilo kakvu intervenciju. Ljudi su u zabludi ako misle da će im se nešto desiti kada potpišu karticu, rekao je Milojičić.

Šćepanović pak kaže da je takav stav javnosti zastrašujući, te da je i lično osetio negativne reakcije kada je objavljivao relevantne članke u medijima. Pitali smo ga da li zna za slučajeve u kojima je porodica osporila želju preminule osobe da zavešta organe?

foto: nadlanu.com

- Kako da ne. Jedan deo porodice je dozvolio doniranje bubrega, u međuvremenu je došao drugi deo porodice i došlo je do fizičkog obračuna. Bubrezi su već bili izvađeni i zamislite taj stres za porodicu primaoca, kada im kažu da je stigao bubreg i sada dolazi do rasprave, dežurni lekar zove policiju, dolazi interventna brigada i doktorima naređuje, kao istražni sudija, da se bubrezi koji su eksplantirani iz preminulog u moždanoj smrti vrate u njegovo telo i prebace na Institut za sudsku medicinu. Ništa kao taj zastrašujući slučaj ne daje definiciju o nama i našim predrasudama. S druge strane, moram da priznam da građani tako iskazuju nepoverenje i revolt u vezi sa zdravstvenim sistemom i državom u celini.

Naš sagovornik dodaje da Vojvodina ima najveći broj donora i da je narazvijenija u tom smislu. Šćepanović i njegov tim su marta 2013. predložili novi informacioni sistem koji se u Evrotransplantu zove ENIS. 

- Kod nas ne postoje precizne liste čekanja. Na hemodijalizi imamo više od 5.000 građana, nemoguće je da samo njih 600 čekaju na transplatnaciju bubrega, kako se navodi. Na polovini godine imali smo 0,87 donora na milion stanovnika, zemlja sa tako malo donora ne postoji u Evropi.

Napominjući da je razgovor sa porodicom preminule osobe, tokom kog je lekari bukvalno mole da se organi zaveštaju, izuzetno delikatna situacija, Milojičić podvlači da se porodica pita čak i u slučaju pretpostavljenog donorstva i to nije sprečilo Španiju i Hrvatsku, vrlo religozne zemlje, da imaju uspeha u ovoj oblasti.

- Ni Španija ni Hrvatska nisu veći katolici od Italijana i Poljaka, to nije pitanje vere, već sistema i poverenja u zdravstveni sistem i udruženja pacijenata koji shvataju da im jedino to može doneti dobro i to propagiraju. U tim trenucima ljudi su u šoku, ne znaju gde su. Dajete im određeno vreme da se izjasne i to je jako teško, stavljate im teret. A vreme je faktor, mora se reagovati u roku do 24 do 48 sati. Zakon predivđa i da vi nikada ne primoravate porodicu, vi ukazujete na takvu mogućnost i praktično ih molite da razmisle o donaciji, nemate prava da vršite bilo kakav pritisak na porodicu da donira organe.

Naredna "nejasnoća" koja muči građane Srbije su pojmovi srčane i moždane smrti. Neki ljudi veruju da se organi uzimaju iz živih ljudi, što je za Šćepanovića neprihvatljivo.

- Upravo zato smo tražili da se uvedu dve vrste donorskih kartivca. Pošto su vernici SPC daleko najbroniji, bez da ikoga diskriminišem, SPC podržava transplantaciju ali ne u punoj meri koncept moždane, već srčane smrti. Ako nemate poverenje u koncept moždane smrti morate znati da i vi i ja - naš mozak, nismo ništa bez njega. To je vaša ličnost. Kada je vaš mozak mrtav i telo umire, preminuli u moždanoj smrti živi još sedam do deset dana i važno je ljudima objasniti da moždana smrt i koma nisu isto. Moždana smrt je dijagnoza smrti, a koma reverzibilno stanje. Pitali su me šta će biti ako me neko namerno zgazi automobilom jer je saznao da sam donor. Opet se spominje famozna Žuta kuća za koju podvlačim: to je bila vrhunska obaveštajna i specijalna operacija sa najboljom logistikom. Srce ne može da izdrži više od četiri sata, jetra negde oko osam do devet, a bubreg može i do dva dana pod posebnim uslovima.

Naš sagovornik dodaje da u Srbiji trenutno nedostaje 210 jetri i najmanje 420 bubrega, a do cifre od milion donora doći ćemo ne pre 2023. Podsećamo, Hrvatska je to postigla još 2010.

A šta osim moralne dobiti imaju potencijalni i stvarni donori organa? Da li uživaju eventualne benefite u slučaju da njima zatreba organ? Trenutno donori sa karticama mogu izbeći plaćanje participacije kod lekara, ali doktor Milojičić kaže da se takve stvari ne praktikuju.

- Nema benefita, jer bi se to smatralo nekom vrstom komercijalizacije. Doniranje organa bi trebalo da bude kao davanje krvi, dobrovoljno, anonimno i neplaćeno. Neplaćanje participacije vam daje možda malu moralnu satisfakciju i jedino što je 100 posto nekomercijalno je da država može da plati troškove transporta i sahrane donora. To se u svim državama ne smatra ustupkom ili komercijalizacijom, već zahvalnosti porodici donora. Bez korupcije i dodatnih benefita.

Deo razgovora sa Šćepanovićem i Milojičićem poslušajte u plejeru ispod:

Igor Mihaljević