Može li novi zakon povećati broj transplantacija?

Svaki građanin Srbije biće potencijalni davalac organa ukoliko se tome izričito ne usprotivi tokom života. Ovo rešenje stupiće na snagu ukoliko bude usvojen Predlog zakona o presađivanju ljudskih organa, koji je stigao u Skupštinu. Ljudski organi umrlog lica mogu se uzeti radi presađivanja, ukoliko se punoletni poslovno sposobni davalac tome nije usmeno ili u pismenom obliku za života usprotivio, odnosno, ako se tome nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog. To se predviđa predlogom zakona koji je u parlament stigao 11. maja.

Pretpostavljena saglasnost, za čije se uvođenje zalagao dobar deo stručne javnosti, svakako je najvažnija izmena koju predviđa ovaj predlog zakona.

Profesor Miljko Ristić, koordinator Ministarstva zdravlja zadužen za transplantaciju srca, izjavio je da je reč o odličnom predlogu, barem kada je u pitanju pretpostavljena saglasnost.

U obrazloženju ovog predloga zakona navedeno je da je postupak davanja pristanka za presađivanje organa pojednostavljen i na taj način su izbegnuti nepotrebni finansijski troškovi vođenja registra.

Radoslav Jovičić, sekretar Saveza bubrežnih bolesnika Vojvodine, rekao je u našoj emisiji "Za i protiv" da je zadovoljan time što se Zakon kreće ka boljem, ali i da mu nije jasno hoće li on dovesti do većeg broja transplantacija.

"Napredak je sama promena zakona, ali sve ostalo ostaje slično kao ranije, jer se i dalje na kraju pita rodbina. U slučaju onih koji su se izjasnili da ne žele stvar je gotova. Sa druge strane kod ljudi koji nisu rekli da ne žele da budu donori, poslednju reč ima rodbina. Tu nema pomaka", kaže Radoslav.

Prema njegovim rečima očigledno je da se zakonodavac pribojava nagle promene i reakcije stanovništva, koje i dalje donorstvo posmatra na veoma pogrešan način.

"Ljudi u našem okruženju ne shvataju šta je donor, boje se toga i mislim da zbog toga zakonodavac nije imao hrabrosti da donese pravo rešenje", kaže Radoslav.

Transplantaciju bubrega u Srbiji čeka oko 3.500 pacijenata, transplantaciju jetre oko 200, a novo srce oko 30 pacijenata. Na transplataciju bubrega u Vojvodini trenutno čeka više od 1.000 ljudi, a ne postoji tačan broj onih koji čekaju na transplantaciju jetre.

Srbija je do sada zabeležila najveći pomak na polju transplatacije organa. To potvrđuju i podaci Hemofarm fondacije, prema kojima Srbija trenutno ima 4,2 donora na milion stanovnika, dok je prošle godine bilo dva donora na milion stanovnika. Međutim, to je i dalje manje od deset odsto onih koji čekaju nov organ.

Radoslav Jovičić kaže da je 27 puta veća verovatnoća da će nam zatrebati organ, nego da ćemo zaista na kraju biti donori, ali da malo ljudi misli o tome na takav način.

"Mnogo ljudi je zavisno od toga kako funkcioniše transplantacija. Ja sam bubrežni bolesnik na hemodijalizi, što je 'gospodska bolest' u odnosu na srčane bolesnike i one kojima je bolesna jetra. Ja mogu da živim na dijalizi dugo, a njima je transplantacija neophodna sada, dok ja ipak mogu godinama da čekam na organ", objašnjava Jovičić.

Deo građana Srbije ipak nema poverenja u zdravstveni sistem. Strahovi se kreću od onog da će lekari namerno da "guraju" potencijalne donore u smrt kako bi mogli da uzmu organe, do različitih vrsta zloupotreba.

Radoslav Jovičić kaže da razume strahove ljudi.

"Neko se plaši mraka, neko visine, a neko zazire od ovakvih stvari. Šalu na stranu, ja se lečim više od 20 godina i nisam stekao utisak da lekari žele bilo šta drugo osim da nas leče. Razumem da se neko plaši malverzacija, ali za transplantaciju bio kog organa potrebno je da se poklopi obilje različitih faktora i lekari sigurno neće ići od pacijenta do pacijenta, raditi skupe analize kako bi im oduzimali život. Organi se uzimaju od pacijenata koji su doživeli moždanu smrt, što je tačka sa koje nema povratka", kaže Radoslav.

Govoreći o svojoj bolesti, sagovornik Oradjija je istakao da je život na dijalizi težak, ali da se na njega može navići.

"Kao i sve u našoj državi, hemodijaliza se menjala od lošeg na bolje. Bio sam vezan za taj aparat i u vreme krize i bombardovanja, a sada ona već prati evropske standarde. Ja idem u sedam ujutro i isključuju me u 11. Uključenje i isključenje podrazumevaju ubode iglama u arteriju i venu, jer se kroz njih preko aparata filtrira krv. Hemodijaliza izbacuje sve loše materije, ali i one dobre zbog čega posle tretmana nadoknađujemo dosta jedinjenja veštačkim putem. Ljudi različito reaguju na dijalizu, mora ozbiljno da se vodi računa o ishrani, ali na sve to čovek može da se navikne", kaže Jovičić.

Radoslav je posle skoro 20 godina dočekao šansu da dobije novi bubreg, ali to od početka nije išlo kako treba.

"Informacija me stigla u Mađarskoj, pa sam odmah krenuo za Novi Sad jer u transplantaciji nema čekanja. Došao sam do gužve na granici i zamolio carinike i policajce da me propuste preko reda i reše mi prevoz do Novog Sada, a oni su me oterali. Moram reći da se to negde u inostranstvu nikada ne bi desilo. Ipak, nekako sam stigao na vreme do bolnice taksijem gde mi je presađen bubreg. Problem je posle bio što se ispostavilo da sam dobio organ lošeg kvaliteta, te sam naredne tri godine proveo na teškim mukama. Sada sam se vratio na dijalizu, ali i dalje tvrdim da su donorstvo i transplantacija najbolja rešenja za sve nas, jer znam mnogo više ljudi kojima se život promenio posle operacije", kaže Radoslav.

Kompletnu emisiju "Za i protiv" posvećenu donorstvu poslušajte na našem podkastu.

P. K.