Mladima starost ne živi u Srbiji

Srpski student ne razmišlja o starosti i penziji. Želi da što pre završi fakultet, pronađe posao i u sve većem broju slučajeva - pobegne iz Srbije. O radio otkriva da odliv mozgova još nije krenuo punom silinom. 

Studenti u evropskim zemljama su među prvima kada treba da se izađe na ulicu i protestuje u ime socijalnih beneficija za stare, penzija i starosnih granica za sticanje prava na nju. Novosadski student ombudsman Lazar Ćosić međutim kaže da većina studenata kod nas uopšte ne razmišlja o starosti i penzijama. Štaviše, on smatra da velika većina studenata razmišlja šta će posle fakulteta, da li će pronaći posao, a ne malo njih se nada da će napustiti ovu zemlju. Vlada nezainteresovanost za celokupnu situaciju i to nije problem samo s ovom temom - studenti su uopšte nezainteresovani i slabo informisani.

"Svi mi živimo od danas do sutra, kako ide jedan ispit, hajde da položim naredni, kako ko skupi neki dinar - hajde da ga potrošim i skupim novi… Studenti nemaju snage i moguće da je to posledica kućnog vaspitanja, 'gledaj svoja posla i radi šta je ispred tebe'. Nemaju snage da troše vreme u surovom trenutku gde svi gledamo da što pre završimo fakultet, čak i da otaljamo ispite, kako bi se što pre zaposlili ili otišli odavde. Ljudi koji imaju ambicije imaju okupirane dane i niko ne želi da troši vreme na nešto što ih možda neće dotaći u skorijem periodu", ističe Lazar.

Lazar Ćosić

Naš gost kaže da je vreme ideala nestalo i da su danas preovladali novac i materijalno. Nikog više ne zanima drugi pored sebe, nego se pravi svoja sreća. Ćosić podseća da su mladi svi na neki način deca, braća i sestre generacije 5. oktobra, koja je razočarana jer ništa nije uradila.

"Svi mi u kući možemo čuti nekog bliskog ko kaže 'radi svoje, u se i u svoje kljuse i možda ćeš nešto napraviti u životu'. Ne vidim klimu među mladima koja bi vodila buntu ili borbi za nešto. Niko neće da se bori s vetrenjačama, ljudi su probali nešto da urade, ali slaba je vajda" govori nam Ćosić i dodaje da ukoliko neko hoće nešto da promeni, on neće čekati da mu neko kaže "hajde", bilo da su u pitanju penzije ili ispitni rokovi, to mora krenuti od samih studenata.

"Kada živite u uređenoj zemlji, u kojoj znaš šta te sutra čeka i znaš da ćeš biti penzioner jednom, onda se trudiš nešto da promeniš. A mi ne znamo koliko će puta biti promenjen taj zakon, ko će biti na vlasti tada, koliko puta će biti najavljene reforme, da li ćemo dočekati i doživeti penziju. Razumem ljude koji su pasivni", kazuje nam Lazar, koji je ipak zabrinut zbog optše nezainteresovanosti studenata, čak i najboljih, za informisanje, politiku i život.

"Lično, puno pričam sa drugovima o politici i društvu, ali verujte da penzije nikada ni ne dotaknemo. To je pozadinska tema, svi gledamo šta ćemo kada završimo studije i šta ćemo tokom studija, a do penzije ima vremena. Pitanje je ko će doživeti penziju sa 65 godina. Solidarnost je mala, danas je čak pitanje da li bi, i u kojem broju, studenti protestvovali zbog školarina i ispitnih rokova. A što se tiče većih i ozbiljnijih stvari, kao što mi upiremo prstom u nekoga na vrhu u politici, tako i studenti upiru prst u studentske predstavnike. Pitanje je koliko oni mogu da povuku studenata za sobom, ne znam šta treba da se dogodi da bi studenti u većem broju izašli na ulicu. Studenstke organizacije su nekada imale daleko veću moć nego sada i prvenstveno je na njima da motivišu kolege. Ograničeni smo, a koliko su ljudi spremni na solidarnost, mislim da se stapamo u što manje krugove, provodimo vreme s istim ljudima, gledamo kako ćemo s njima dočekati sutrašnjicu", zaključuje Ćosić i poentira da smo lenja nacija koja ni na izbore ne izlazi kao svet, te da bi čovek u Srbiji uradio nešto mora unapred da zna šta ima od toga.

Predsednica Studentske asocijacije Univerziteta u Novom Sadu Marijana Topo bi volela da njena penzija bude mirno doba u kom će uživati bez oslanjanja na decu, uz zdravstvenu i materijalnu sigurnost. Pošto je to gotovo nemoguća misija, pitali smo je zašto se mladi ne aktiviraju tim povodom.

"Možda je jedan od razloga taj što mi nismo u situaciji da toliko daleko razmišljamo. Sama bliska budućnost je neizvesna, većina mladih razmišlja da li će za par godina biti u zemlji, da li će biti posla za njih, da li će raditi u struci i verovatno iz toga razloga, pre nego što se zaposle, ni ne razmišljaju o penziji."

Po Marijaninim rečima, da bi mladi uopšte došli u poziciju da se bore za svoju sutrašnjicu državni sistem mora biti daleko stabilniji. Mladi treba da budu svesni prvo svojih prava te da shvate da se ponekad moraju i boriti za njih. Kad postanu svesni onoga što mogu i svesni svoje moći, kaže Topo, onda će im biti lakše.

"Ne mislim da smo pasivni. Možda smo trenutno u periodu zatišja i svakako mislim da ćemo se pre ili kasnije izboriti za ono što je u našem interesu."

A šta o svemu misle njihovi profesori? Docent na Filozofskom fakultetu i komunikolog dr Jelena Kleut navela nam je nekoliko razloga zašto mladi ne misle o budućnosti i svi su jednako obeshrabrujući.

"Puno mladih želi da ode. Uopšte ne pomišljaju o ostanku i zaposlenju, kamoli penziji. Budućnost im deluje kao nešto potpuno strano i ne žele da ulože svoje vreme na to. Drugo, mladi prate trendove, ne možemo očekivati da razmišljaju o penzijma ako ljudi od 30, 35 godina ne razmišljaju o tome", govori Kleut, koja naglašava da su mladi u Zapadnoj Evropi društveno svesniji zato što imaju bolju podlogu i sistem.

"Italija ima izraženu levicu, francuska ima socijaldemokratsku stranku i one uspevaju da privuku mlade u svoje redove po pitanju socijalnih davanja. O tome brinu sindikati, političke stranke, pa onda i mladi koji pripadaju tim krugovima. Kod nas su mladi potpuno otuđeni od politike i stranaka, sasvim sigurno ne artikulišu stavove i probleme na način koji će biti primamljiv mladima. Kod nas ne postoje društveno-političke strukture koje će okupiti mlade da se bore za bolju budućnost."

Jelena Kleut

Kleut smatra da srpske stranke snose ogromnu odgovornost za "ubijanje mladih u pojam" i opštu apatiju. One se ne obraćaju mladima i to ostavlja posledice na njihov društveno-politički život. Izbegavajući generalizaciju, Jelena tvrdi da trenutno vlada kompletna otuđenost između građana i stranaka i da mladi nisu izuzetak.

"Zanimljivo je da ih još samo školarine, rokovi i bodovi mogu izvesti napolje, doduše ne toliko masovno kao pre. Reč je o nizu faktora. Mladi su umreženi i artikulišu bunt u virtuelnom prostoru. On se nekada prelije na ulicu, a nekada ostane na internetu. Tu je i pitanje učinka, koliki su efekti akcija mladih i starih? Strašno su mali, u smislu odgovora javne vlasti koja će reći da je građanska inicijativa pokrenula nešto smisleno i oni sada odgovaraju na to. Odnos vlasti i građanske inicijative je vrlo rudimentaran i iz perspektive ne samo mlade osobe u Srbiji - sve deluje besmisleno. Onda uđemo u začarano kolo, kada vidimo da se oko nas ništa ne dešava i gubimo motivaciju."

Naša gošća veruje da živi u svetu u kom ljudi koji neće da se angažuju ne misle da se radi o glupim i bespotrebnim idejama, već ne žele usamljeno da učestvuju u tome. Nastavnici na univerzitetu moraju pružiti veću podršku studentima koji se dodatno angažuju, daju inicijative i na formalnom planu im vrednovati dodatno zalaganje.

"Porebno je da smislimo zajedničku strategiju kako da ih uključimo. Poslednje, potrebna nam je najšira slika. Politička klima, jačanje građanskog društva, pravna država, sve što treba mladom čoveku koji želi da se zaposli i zato nam odlaze najbolji ljudi. Dobri ostaju ali nemaju širu društvenu podršku. Moguće da su dodatno demotivisani razočarenjem naše, starije generacije. U krugu generacije ljudi između 30 i 50 godina, većina je na različite načine bila uključena u studentske proteste i antiratne akcije. Celokupan građanski pokret nije iznedrio atraktivne, hrizmatične mlade intelektualce koji će se obraćati i mladoj populaciji. Deo ljudi je otišao u politiku, drugi se povukao u svoje poslove i nema nosioca ideja. Kada pogledaš koji ljudi progresivno artikulišu društvene probleme, to je i dalje starija generacija" kaže Jelena Kleut i zaključuje:

"Kada bi dobri ljudi ulazili u politiku, možda bi i ona bila drugačija. Nažalost, kod nas se to ne dešava. Ako su i  bili dobri, posle su odstupili od osnovnih ideja i ušli u matricu kartelizovane partijske scene."

Igor Mihaljević