Obrazovanje osoba sa invaliditetom nije lako

Inkluzivno obrazovanje se odnosi na mogućnost škole da obezbedi kvalitetno obrazovanje svoj deci, bez obzira na njihove različitosti. Inkluzija se definiše kao proces prepoznavanja i odgovaranja na različite potrebe dece kroz povećavanje učešća u učenju, kulturnom životu i životu zajednice, kao i kroz smanjivanje isključivanja iz školovanja.

U teoriji, škola treba da bude otvorena za sve učenike, uz posebno usmeravanje pažnje na one sa smetnjama u razvoju ili iz marginalizovanih grupa. Sva deca treba da budu deo školske zajednice bez obzira na njihove snage i slabosti u pojedinim oblastima. Prava svakog deteta moraju da budu uvažena i poštovana, a na državama je da obezbede jednake uslove za svu decu da se obrazuju.

Osnovno obrazovanje dece je univerzalno pravo za čiju je zaštitu i ostvarenje odgovorna država. Ključni problem je kako izgraditi obrazovni sistem koji će uvažavati individualne razlike učenika sa teškoćama u razvoju ili invaliditetom, a istovremeno obezbediti što je moguće više njihovu inkluziju u skladu sa uslovima i mogućnostima. Sonja Paripović, učiteljica u Osnovnoj školi Sonja Marinković i koordinatorka mreže podrške inkluzivnom obrazovanju kaže da naše školstvo predviđa inkluzivnu vrstu školovanja.

"Što se tiče zakonskih normi potpuno je sve na strani deteta, ali koliko je to u praksi stvarno prihvaćeno zavisi od škole do škole, i sredine. Što se Novog Sada tiče tu su prilično dobra iskustva. Mnogo je dece koja pre desetak godina ne bi bila u redovnom sistemu obrazovanja a sada su već srednjoškolci. To sve ide nekako svojim tokom i mislim da su za sada iskustva uglavnom pozitivna", kaže Sonja i navodi najveće zamerke u praksi.

"Zamerke su individualne. Svako na ovo gleda iz svog ugla, roditelji, deca pa i nastavnici. Svako ima svoje zamerke na ono što se radi i dešava. Ali ako bismo bili objektivni i realni, zamerke su najviše što su ljudi prethodno radili sa decom koja su slična po sposobnostima i mogućnostima. Naravno, prostor je neprilagođen jer su zgrade uglavnom građene pre pedesetak i više godina. Nema univerzalnog dizajna i nije dostupno deci sa različitim smetnjama, odnosno, onoj koja ne mogu da funkcionišu u takvim prostorima. Kada se dete upiše u školu pokušava se na neke druge načine da se nađe rešenje, na primer da bude u učionici u prizemlju, da ne ide na spratove, da se na neke druge načine obezbede uslovi za boravak deteta na nastavi", rekla je Sonja Paripović gostujući u emisiji "O tome se priča".

Individualni obrazovni plan (IOP) je osnovni instrument i dokument kojim se reguliše i obezbeđuje prilagođavanje škole i nastave obrazovnim potrebama dece i učenika, koji iz bilo kog razloga nisu mogli da se uklope u postojeći vaspitno-obrazovni proces ili školski program. Upis osobe sa invaliditetom u osnovnu ili redovnu srednju školu, gotovo po pravilu, u Srbiji je moguć samo ako škola učestvuje u pilot projektima inkluzivnog obrazovanja. Druga varijanta je široka akcija nevladinog sektora.

Što se fakulteta i ostalih visokoškolskih ustanova tiče, u većini slučajeva su arhitektonski nedostupni. Kada se pod pritiskom nevladinog sektora i javnosti nešto i poradi na tom problemu, uglavnom dobijemo svečano otvaranje rampe za osobe sa invaliditetom na ulazu u zgradu škole, ali unutrašnjost zgrade je i dalje nedostupna, kao i prilaz kabinetima i toaletima. Milica Knežević je studentkinja Tehničkog fakulteta "Mihajlo Pupin" u Zrenjaninu koja je pre dve godine skrenula pažnju javnosti činjenicom da koristi invalidska kolica na fakultetu, koji je za nju bio nepristupačan. Nakon četiri godine obezbeđena je infrastruktura. Milica je u kolicima od prvog razreda srednje škole.

"Tek nakon toga sam se susrela sa problemima, jer je škola bila apsolutno nepristupačna i nisam imala mogućnosti da prisustvujem nastavi i budem redovan učenik, pa sam išla vanredno. Ispite sam učila i spremala od kuće i tek onda polagala i tada sam videla, u stvari, koliko gubim. Nisam imala mogućnost da učestvujem na takmičenjima, da naučim onoliko koliko bih da sam imala mogućnost da prisustvujem časovima, niti da se družim sa prijateljima. Kada sam upisivala fakultet dočekalo me bukvalno isto, jer ni on nije bio apsolutno pristupačan, ali tada sam videla da je to moje pravo i da ne treba da dozvolim da opet budem uskraćena. Bilo je, naravno, nastavnika i profesora koji su se prema meni odnosili kao i prema ostalim učenicima. Na žalost bilo je i onih koji su smatrali da ja ne znam ništa, niti da mogu da naučim samo iz razloga što koristim invalidska kolica", kaže Milica.

Ona objašnjava da naše školstvo apsolutno ne pruža iste mogućnosti za sve, i kako kaže, najviše nedostaje arhitektonske pristupačnosti.

"Ne samo pristupačnost koja se tiče korisnika kolica već svih osoba koje imaju potrebu za time. Sve to bi trebalo da bude usaglašeno, a sa druge strane naravno i stručnost osoblja koje bi trebalo da zna da ne tretiraju osobe sa invaliditetom drugačije od drugih", kaže Milica.

Mnoge obrazovne istitucije ne žele da upišu osobe sa invaliditetom pod izgovorom da postoje posebne škole za njih. Ima i onih škola koje ne žele da svoje prijemne ispite prilagode osobama sa invaliditetom, pa tako pripadnici ove manjinske grupe ne mogu da ostvare svoje ustavno pravo na obrazovanje. I mnoge porodice dece sa invaliditetom često biraju da decu upišu u specijalne škole, iako je broj tih škola mali i locirane su samo u velikim urbanim centrima kao što su Beograd i Novi Sad. Tako deca sa invaliditetom bivaju prisiljena da se odvajaju od porodice ili da putuju svaki dan do škole.

Mladi pijanista Uglješa Brkljač, koji je nedavno završio Muzičku akademiju u Novom Sadu, na odseku klavira, oduševaljava kako posetioce svojih nastupa tako i stručnu javnost iz ove oblasti. Činjenica da je od rođenja slep nije mu smetala da svoje obrazovanje, od osnovnog u Apatinu, preko srednjeg u Somboru nastavi na Akademiji u Novom Sadu. On kaže da prvenstveno nedostaje literatura, odnosno Brajevo pismo koje koriste kao jedini način da čitaju i pišu.

"Problem je u tome što te knjige kod nas ne postoje u dovoljnoj meri i broju koje su neophodne za školovanje. Moje iskustvo je pokazalo da se mnoge knjige ne poklapaju sa programom po kome se inače radi u školama. Tako da se čini da školstvo ne pruža iste mogućnosti za sve, bar što se ovog dela tiče. Mnogo veći angažman mora da se uloži od strane slepog učenika, njegove porodice i Saveza slepih, ali se vrlo često ne pronađe rešenje koje bi moglo da omogući jednako obrazovanje", kaže Uglješa

On rešenje vidi prvenstveno u prilagođavanju knjiga, kako bi slepi učenici što više mogli da se samostalno obrazuju.

"Isto tako, vrlo značajna stvar su audio knjige, koje su odlična alternativa za one koje ne postoje na Brajevom pismu. Takođe i audio knjige se veoma malo kod nas snimaju, sve u zavisnosti od uslova koje savezi imaju. Mi nemamo nekih specijalnih zahteva što se infrastrukture tiče, ali postoje problemi sa knjigama i notnim materijalima, problemi sa orijentacijom, pošto nemamo stručne ljude koji se bave tim pitanjem i nedostatak najbazičnijih svakodnevih pomagala. To su osnovni problemi", kaže Uglješa.

Prema njegovim rečima, razvoj tehnologije izuzetno pomaže pri učenju i dolasku do informacija koje su slepim osobama neophodne.

Emisiju "O tome se priča", u kojoj možete čuti šta o ovoj temi kažu naši sugrađani i stalni gost-saradnik Vragolaž, poslušajte na podkastu Oradija.

Jelena Mijatović