Komšije nas uče da je svaki sport za ljude

Atomsko sklonište, ušuškano između zgrada na novosadskom Novom naselju, pokriveno je travom. Pored stvari koje privlače najmlađe i nas malo starije, u jednom od atomaca nalazi se i Victory gym, klub borilačkih veština. Bez obzira na druge klubove tog tipa u Srbiji i popularnost borilačkih sportova, ovaj klub mi je posebno drag. Iskreno, drag je i komšiluku, iz jednostavnog razloga - komšije su. A komšiju ceniš i voliš, zar ne?

"Sledeće nedelje biće jedanaest godina od kako smo ovde. Strast je još tu, tinja, nekad se zapali... Rođen sam dvesta metara odavde, živeo sam i u drugim delovima grada, zbog sporta sam proputovao pola sveta i uvek sam jedva čekao da se vratim na svoj Satelit. To je ono što mi daje energiju. I pored silnih ponuda da se preselimo negde u grad, u nešto veće i lepše, odlučio sam da ostanemo ovde i radimo na lokalu. Većina mojih takmičara živi u okolini", kaže Bogdan Stojčić, glavni trener kluba i vlasnik. 

A da bi dramaturgija ovog teksta imala pun smisao, pobrinuo se upravo Bogdan. Pre par godina Victory gym je postao deo organizacije "Fate" koja se bavi socijalnom inkluzijom osoba sa invaliditetom u borilačkim sportovima. Odavde potiče taj odnos prema komšiluku i komšijama i zašto je bitno biti aktivan na lokalu. Prvi komšija je Udruženje Daun, a malo dalje je i škola "Milan Petrović".

"Moji drugari iz Slovenije pokrenuli su 'Fate fight' sa željom da napravimo neku balkansku priču, druženja, zajedničke treninge, u koje bismo uključili osobe sa invaliditetom. Kasnije se to raširilo. Uključili smo Italijane, Slovake,sa namerom da napravimo posebnu ligu i krenuli smo sa turnirima. Malo sam razočaran time kako je prošlo kod nas. Ali oni su presrećni. Imali smo nekoliko takmičenja", priča Bogdan.

"Prva reakcija je bila konfuzija. Nama zbog njih, njima zbog nas. Mi smo mislili da su oni od šećera, da ćemo nekome polomiti ruku. Oni su mislili da smo mi siledžije koje se samo tuku. Već posle drugog treninga shvatili smo da i mi i oni grešimo. Volonteri koji rade sa njima su nas ohrabrivali da budemo što opušteniji, da ih manje 'pazimo'. Njih stalno vode na kolektivne sportove, tamo gde ima lopte. Prvi put su krenuli da se bave borilačkim sportom. Bili su oduševljeni", nastavlja Bogdan kroz osmeh.

Mi kojimo smo rođeni u ovom kvartu odrasli smo uz osobe sa invaliditetom. Ja sam dobar deo života posvetio basketu. A na terenu je bilo normalno videti da ekipa iz škole "Milan Petrović" čeka svoj red za basket. Nisam siguran, ali mogu reći da nije bilo zadirkivanja sa strane. Igralo se sportski, kao i sa svakom drugom osobom. Pre nekoliko godina Bogdan me je pozvao na Spens da ih gledam u ringu. Koliko god da su mi komšije i da ih poznajem, u ovakvom svetlu ih nisam video. Bio sam najglasniji na tribinama.

"Prvi put se nešto ovako dešava u Srbiji. Postaje normalno i u Evropi. Novo je i sve u hodu izmišljamo, pokušaćemo da napravimo ligu. Treninzi sa njima su isti kao i sa ostalim borcima, samo im uvek naglašavamo da to što su naučili ovde, ostaje u ringu. Nije za ulicu. Postali smo vremenom i drugari, idemo na njihove tematske večeri, karaoke, pantomime... Imali smo fudbalski turnir, bilo je tesno. Pomaže i našim borcima da rade sa njima, skida se stigma. Drugačije počinju da ih gledaju, nemaju tu neku odbojnost koja je možda postojala", konstatuje Bogdan. 

Kovid godina poremetila je čitav svet, tako i ovu priču. Osobe sa invaliditetom spadaju u rizične grupe. Sala je sada malo prazna bez njih. Ušao sam zbog ovog intervjua i ostao čitav trening. Oseti se da nešto nedostaje, to uzajamno zezanje.

"Poremetio nas je kovid. Nismo ušli u treninge sa njima. Nadam se da će se i to uskoro desiti. Trebalo bi da i ostali klubovi u Srbiji krenu ovim putem. Da svi mi zajedno budemo malo otvoreniji. Tek kada se normalzuije ova situacija sa virusom, moći ćemo da krenemo sa treninzima i da uključimo druge klubove i druga udruženja po Srbiji. Bitno je i borcima da vide da su to ljudi sa kojima se može raditi i trenirati. Specifičan je ovo sport, nismo se navikli da vidimo osobe sa invaliditetom u ringu, nadam se da će se i to uskoro promeniti", zaključuje Bogdan Stojičić.

Biti komšija je jedna od lepših stvari u životu. Do tada tebi nepoznatoj osobi postaneš rod. Tebi će se prvom obratiti ako je u problemu ili ako joj treba pomoć. Priča iz Victory Gym-a pokazuje nam i kako smo puni predrasuda, uključujući i mene, o tome da neki sportovi nisu za neke ljude. I pravi primer kako treba da radimo na lokalu.

Vojin Ivkov

fotografije: arhiva kluba Victory gym