Milica Alavanja: Ako radimo pravedno, zašto bi nas bio strah?

Milica Alavanja najbolja je mlada novosadska novinarka po mišljenju Novosadske novinarske škole, koja joj je i dodelila nagradu. Milica Alavanja radi emisiju "Zelena patrola na delu" i bavi se istraživačkim novinarstvom u oblasti zaštite životne sredine. Razgovarali smo o njenom radu, preusmerenju karijere, uticaju na društvo, ali i pretnjama.

Dobila si nagradu Novosadske novinarske škole za najboljeg mladog novinara 2015. Šta za tebe znači ta nagrada?

Mnogo mi znači, jer nisam novinar po obrazovanju, već po opredeljenju, tako da ukoliko prizanje stigne od tako uvaženog žirija, onda je to znak da sam na pravom putu i treba da nastavim time da se bavim.

Koja je za tebe najvažnija priča na kojoj si radila?

Ima dosta priča i sve su posebne na svoj način. Ne mogu samo jednu da izdvojim, pa bih nekoliko navela. Recimo, emisija koju smo prijavili za nagradu je bila odlična – radi se o nelegalnoj seči drveća u centru Srbobrana. Takođe, tema koja me je mnogo potresla je Zajača. Tamo ljudi imaju problem sa rudnikom, pa deca imaju povišenu koncentraciju olova u krvi, tri puta veću od dozvoljene i zaista je to strašan prizor, jer se vidi da su ta deca bolesna. To mi je zaista bila potresna i strašna priča. Sada firma Farmakom više ne radi, međutim ostao je problem sa deponijom koja još uvek stoji u Zajači i nadamo se da će je uskoro ukloniti. Ono što smo saznali je da se čovek sa kojim smo snimali i čije je dete bolesno, preselio u Nemačku. Tamo je zaposlen, odveo je decu koja se sada leče, što nam je jako drago. Svima je u Nemačkoj bilo čudno što ta deca nisu lečena u Srbiji, ali sada će im neko konačno pomoći.

Nisi studirala novinarstvo, već zaštitu životne sredine. Šta te je navelo da svoju karijeru ipak preusmeriš u medije?

Sticaj okolnosti. Prvo sam se aktivirala u nevladinom sektoru, upoznala sam Ružu Helać koja je autorka i urednica dokumentarnog tv serijala "Zelena patrola na delu". Započele smo saradnju 2012. i na naše obostrano zadovoljstvo ta saradnja i dalje traje.

To je bio sticaj okolnosti tada, a šta te i dalje gura da baviš novinarstvom?

Vetar u leđa daju činjenice da smo neke probleme rešili i da mediji zaista imaju moć da utiču na povećanje zaštite životne sredine. I mislim da sam radom u Zelenoj patroli možda više doprinela nego neke moje kolege u struci.

Rekla si da su se zbog vašeg rada neke stvari i promenile, pa je zatvorena livnica u Kragujevcu, koja se nalazila pored vrtića, parka i naseljeneog mesta, zaustavljena je eksploatacija kamena iz Ledinačkog jezera i slično. Koliko i kako jedna mlada osoba može da menja svoje okruženje?

Svi smo bitni, a posebno mladi ljudi. Nekako, na nama ostaje budućnost, je l' tako? Možda nemamo iskustvo kao naše starije kolege i toliki uticaj, ali mislim da imamo mnogo veći entuzijazam i želju da se dokažemo i nešto promenimo u Srbiji. Mali koraci vode do velikih rešenja.

S obzirom na to da je kvalitet medija u Srbiji na niskom nivou, ti si ipak odlučila da uđeš u tu sferu. Koji je recept za kvalitetno bavljenje novinarstvom?

Nažalost, mislim da istraživačko novinarstvo u Srbiji polako izumire, a potrebno je. Mi smo dokaz da zaista može da se radi. Često nam ljudi govore – pa kako vas nije strah, da li vam prete... Nije nas strah zato što radimo pravu stvar. Ako radite pravedno, zašto bi vas bio strah? Tako treba prići svakoj priči.

Koliko je danas u poslovnom svetu bitna interdisciplinarnost?

Danas je situacija takva da morate sve znati da radite. Dakle, ili ćete da učite svaki dan i radite sve moguće ili vas prosto nema. Ja sam u nevladinoj organizaciji Vojvođanska zelena inicijativa toliko toga naučila, nisam ni bila svesna da ću sve to da radim u životu – da budem koordinator, radim novinarski posao, montiram, radim računovodstvo kada treba... Mislila sam kad završim fakultet to je moja struka, to ću da radim i ništa drugo. Međutim, danas je situacija takva da morate sve da znate, da učite i to je to.

Radiš u nevladinoj organizaciji, pa se finansirate preko fondova. Da li takvo finansiranje dovodi do objektivnijeg i istraživačkog novinarstva, do manjeg straha kod novinara?

Sigurno. Trenutno nas finansira Agencija za borbu protiv korupcije i tačno možemo da vidimo kada dođemo na teren i razgovaramo sa zagađivačima, kada se spomene Agencija za borbu protiv korupcije, svi imaju određenu dozu straha, jer zna se šta je ta institucija. Takođe nas je finansiralo i Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, Pokrajinski sekretarijat za urbanizam, graditeljstvo i zaštittu životne sredine, tako da mislim da je bitno da nas takve institucije podržavaju.

Malopre smo pričale o pretnjama. Da li ti je nekad neko pretio?

Meni lično ne.

A vašoj organizaciji?

Pa dobro... Bilo je možda nekih pretnji, ali sve se završilo na tome.

Šta bi rekla drugoj mladoj osobi koja želi da se bavi poslom u kojem nema novca, ali je važan?

Što pre shvatimo da novac nije najbitnija stvar u životu, mislim da ćemo lepše živeti. Mnogo mi je bitnije da ujutru kada ustanem ne mrzim sebe zato što idem da radim neki posao koji ne volim. Važno mi je da idem srećna i nasmejana i da nisam neraspoložena zato što ću čitav dan raditi nešto što ne volim, pa doći kući takva. Možemo mi da zarađujemo i da imamo veliku platu, ali šta nam to vredi ako smo nezadovoljni.

Koji je ključ uspeha?

(smeh) Rad, rad, rad i samo rad. Ne treba da imamo strah od nekih nepoznatih stvari. Recimo, meni je bilo čudno – kako ću ja sad da naučim montažu, taj program Premier u kome montiram, nikad ga nisam videla ni otvorila i sad jednog dana treba da počnem da montiram i radim novinarski posao. Pritom, imala sam strašnu tremu kada treba da govorim pred većim brojem ljudi i pred kamerama. Ali sve se to uči vremenom, prođe i ta trema i naučite da radite, tako da mislim da je važno da mladi ljudi budu uporni i da se ne plaše da uče nove stvari.

Ovo je emisija na osnovu koje je Milica dobila nagradu.

Poslušajte i intervju u audio obliku!

Jasna Žugić