Društvo / Intervju
Zona komfora je mesto gde snovi umiru
Milana Janjičić mlada je pesnikinja iz Srbobrana. Poezijom se bavi od malih nogu, a svoju prvu zbirku pesama pod nazivom "Talisman" objavila je ove godine. Pored književnosti, Milana se bavi i ne toliko uobičajenim sportom kod nas – padobranstvom. Članica je nedavno otvorenog padobranskog centra u Novom Sadu, a pored knjige, ovu godinu obeležio joj je i prvi skok.
Ove godine si objavila prvu zbirku pesama. Šta ta knjiga i te pesme znače za tebe?
Talisman je reč arapskog porekla koja predstavlja bilo koji predmet koji štiti svog vlasnika od nesreće. Svaka pesma je moj talisman. Zato sam tako i nazvala zbirku, jer svaka predstavlja deo mene i svaka je treptaj moje duše. Nastala je u trenutku kada sam imala inspiraciju. Nisam imala određene teme, nego, kako sam imala inspiraciju i kako sam se u tom trenutku osećala, tako sam pesme i napisala.
Dosta mladih u poslednje vreme objavljuje zbirke poezije. Šta za tebe kao mladu autorku predstavlja poezija?
Poezija je za mene, što se tiče kulture, poen u korist svetlosti. Ako smo na korak od uništenja, na korak smo i od spasenja, pa neka moje pisanje bude taj jedan poen.
Ko su ti uzori u svetu poezije?
Od osnovne škole volim Lazu Kostića i onda mi je on centralna ličnost poezije, pogotovo naše srpske. Čitajući njega sam se i zaljubila u poeziju. On i Lenka, koja je kao i ja, iz Srbobrana. Kada slušaš priče o njima ne možeš da se ne zaljubiš u poeziju. Pišem od osnovne škole, ove godine sam odlučila da izdam prvu zbirku i odlično je prošla.
Pored pisanja, članica si padobranskog centra u Novom Sadu. Šta te je privuklo tom sportu?
Momak mi se bavi padobranstvom i uz njega sam počela da se bavim time. Ove godine sam napravila prvi skok. Napisala sam i pesmu o tome - "Oda neustrašivima", koja je bila najčitanija na portalu Poezija suštine. Mislim da je padobranstvo divan sport, gde ne postoje granice što se tiče adrenalina. Potrebno je mnogo hrabrosti i strasti da to voliš. Kada posmatraš jednog padobranca i kako izgleda njegov dan, to je od jutra do mraka razmišljanje o skokovima - da li je skok dobar, da li ga treba drugačije isplanirati. To me je inspirisalo da napišem tu pesmu.
Upravo sam to i hteo da te pitam, da li je inspiracija usledila nakon skoka?
Prvo me je inspirisalo ovo, a posle i taj moj skok. Više me inspiriše kada vidim da je neko stvarno zaljubljen u to. Ja sam išla amaterski da probam i sad sam jedan od zagrejanijih učenika da nastavim skakanje.
Kakav je osećaj biti u vazduhu? Da li je skok s padobranom strašan kao što izgleda i šta bi savetovala nekome ko se razmišlja da li da proba to ili ne?
Kako kažu, zona komfora je mesto gde snovi umiru. A Čenej je mesto gde se snovi ostvaruju. Ko god ima taj san da skoči, da se bavi time, zaista nije strašno. Mislim, strah nam je urođen, moramo da se plašimo, ali prevaziđe se to i osećaj je zaista neopisiv. Kada osetiš tu slobodu i vazduh koji te poziva da iskočiš i uploviš u to, zaista je neopisivo.
Kakvi su dalji planovi i ciljevi u tvojoj karijeri što se tiče književnosti i padobranstva?
Uskoro će biti poslate moje četiri pesme koje je preuzela ruska škola da komponuje. Nadam se da ću to zajedno sa njima da izbacim u javnost. Uskoro će moja zbirka da krene u doštampavanje i prevod u Rusiji. Biće poslata za Kanadu i SAD, tako da i to čekam. Pišem već i drugu knjigu koja će se zvati "Kad pročitaš spali". S obzirom na to da i ova zbirka nosi duboku simboliku, nosi je i sledeća, koja će biti knjiga kratkih priča. Po legendama, kažu da, ako spalimo sve ono što napišemo, dolazi do onih sa kojima više nismo. Da li nisu tu sa nama ili smo jednostavno izgubili kontakt, ponovo se povezujemo. I sve što je ostalo nedorečeno, ponovo nas spaja. Što se tiče padobranstva, nastavljam da skačem. Otvorili smo taj padobranski centar i želim da pozovem sve mlade ljude koji žele da dođu, da nam se pridruže i da kroz sport upoznaju druge ljude i da uživamo zajedno.
Intervju sa Milanom poslušajte u novom izdanju emisije Pop up:
S. Rudakijević
foto: privatna arhiva
