Za sve će biti vremena kasnije

Period samoizolacije je za neke ljude postao inspiracija. Pesnikinja Nađa Đoković je ovu situaciju opisala u pesmi koja govori o tome kako nam je svaki dan isti. Otpevala ju je uz "Turski marš", Volfganga Amadesusa Mocarta i za dva dana (od kada je video postavljen), Nađina obrada je dostigla više od 20.000 deljenja. Sa nama je podelila svoja razmišljanja o karantinu, umetnosti, izolaciji i budućnosti.

Foto: privatna arhiva

Kako si došla na ideju "Karantinskog Turskog marša" i koliko je zapravo trebalo vremena da se snimi sve to?

"Karantinski Turski marš" nastao je u velu dokolice, višku slobodnog vremena i trenutku savršene inspiracije. Spojiti dve kontrastne strane, klasičnu muziku sa poezijom, na način da u međusobnoj korelaciji ne naruše sklad ove druge, bio je sjajan izazov. Reči sam napisala kroz desetak minuta, nakon čega je usledila kratka vežba i onda, nakon trećeg puta snimanja i uspešna izvedba.

Neki je nazivaju i himnom karantina, koliko si ti ličnog unela u celu priču?

Da, nije ni čudo što su je tako nazvali, jer čim jesu, znači da sam opisala ne samo svoju, već globalnu situaciju svakog pojedinca. Istina je, opisala sam do detalja svoju monotoniju, svaki dan koji kao da je "proživljavanje jučerašnjeg". Hajde opet skuvaj sebi tu kaficu i zapali cigaricu. A kako drugačije u ovakvim okolnostima?

Kako na tebe utiče cela ova situacija? Šta su tvoji izlazi i begovi?

Kažu da umetnik stvara najbolja dela u najtežim okolnostima. Sad, nakon što je ovaj snimak oduševio toliko ljudi, slobodno mogu da ga nazovem malim umetničkim delom. Na mene utiče podsticajno, iako ja, zaista još uvek ne mogu da doživim sebe kao nekoga čije je "delo" zadivilo i nasmejalo ne samo Srbiju, već ceo svet. Moj izlaz je upravo ovo: stvaranje nečega iz ničeg. Pisanje, pevanje, sviranje, čitanje, komponovanje, umetnost uopšte - to je moj beg.

Baviš se raznim vrstama umetnosti, gde se najviše pronalaziš?

Najviše se pronalazim u poeziji. To je samo "moje mesto". Tu odlazim kad sam povređena, tužna, nezadovoljna, kad imam potrebu da me čuju. Poezija je najtiši način da se iskaže ono što je u nama najglasnije. Izdala sam tri zbirke poezije, najnovija čeka svoj trenutak promocije, nakon svega ovoga.

Šta misliš, kako će se ljudi, pogotovo nezavisni umetnici i ljudi iz kulture snaći posle svega? Kako tebi ide?

Umetnici su oni koji će se najbolje snaći, jer će oni od ove situacije stvoriti opipljivo, umetničko delo. Verujem da ovo na sve nas ostavlja naizgled nevidljive psihičke posledice. Prednost umetnosti je što te posledice čini vidljivim na najlepši mogući način - kao produkt svog rada. Nadam se da će nakon svega ovoga ljudi biti žedni umetnosti i lepote, kako oni koji je stvaraju, tako i oni koji stvaranju svedoče.

Foto: privatna arhiva

Rodom si iz Užica, kakva je tamo situacija?

Situacija u Užicu je baš kao i situacija u ostalim gradovima, naročito manjim: sve se zaustavilo, grad je pust, nekako tužan i više siv. Ja sam prva napustila grad prvom prilikom i otišla na planinu, gde se trenutno i nalazim. U ovim situacijama priroda i njene prednosti jesu ono što nam je najpotrebnije. Od prirode je sve poteklo, njoj će se sve i vratiti.

Neki saveti za kvalitetnije provođenje vremena u karantinu?

Za sve za šta nikad niste imali vremena, a tiče se ličnog usavršavanja, imate vremena sad. Radite na sebi, čitajte, stvarajte, sigurna sam da postoji toliko stvari za koje je nedostatak slobodnog vremena bio razlog da ostanu neostvarene ili nedovršene. Ovo je prilika da se sve završi, a da se mnogo toga i započne. Čuvajmo sebe jer ćemo samo tako sačuvati druge. Za sve će biti vremena kasnije, samo je za zdravlje vreme upravo sad.

Možemo li da očekujemo još neku zbirku? Na čemu ćeš u budućnosti raditi?

Neću da žurim sa novim zbirkama, materijala imam, ali pre svega želim da promovišem trenutnu, "I zapeva slavuj, Doba Svitanja". Nakon svega ovoga doći će doba Svitanja, kako i za moju zbirku, tako i za čovečanstvo.

J.Božić