Remi: U redu je da kažeš "nisam dobro"

Vreme pandemije je nešto na šta ne možemo da utičemo, ali nas to ne sprečava da se izrazimo, budemo kreativni i u suštini živimo neki novi život. Zagrebački bend Elemental je novi album "Ilica" završio u martu, tik pred dešavanja sa koronavirusom. Na promociju i život albuma tokom korone nisu mogli da utiču, ali, dovitljivi kakvi jesu, fanovima su ipak uspeli da približe nove pesme.

Očekivali smo da ćemo ih gledati ove godine na Exitu, ali taj nastup je i dalje veoma neizvestan, kao i brojni drugi koncerti, festivali i dešavanja u regionu. Zoom intervju sa Mirelom Priselac Remi počeli smo pitanjem zbog čega su Elementalu bile potrebne četiri godine da se pojavi novi album.

Radili smo mnogo pesama, sve vreme smo bili u prostoriji za probe i nije da smo džabalebarili, fakat smo radili. Jednostavno smo hteli da pesme koje će se naći na albumu budu u potpunosti promišljene, završene i dorađene. Dali smo sebi malo oduška i prostora, da malo prodišemo. Osim toga, shvatili smo da je album, kao vest, bitan isključivo bendu, nešto malo kritičarima i šačici obožavatelja koji ga čekaju (smeh).

Na sreću, album ste završili pre pandemije, ali kako je ona u stvari uticala i utiče na dalje planove i promociju albuma?

Ova situacija sa pandemijom je zapravo osakatila muzičku i kuturnu scenu, bar u tom izvođačkom delu. Niti ima predstava, koncerata, bilo kakva okupljanja su bila zabranjena i u tom svetlu smo mi odlučili da izdamo album onlajn. Jer ne postoji uobičajeni način promocije, a to znači da sednemo u kombi i promovišemo album na binama. Nije tajna da se na koncertima plaća ulaznica i da bend od toga zarađuje (smeh). Izvinite ako sam sad nekom uzdrmala sistem (smeh). Pošto nema koncerata, onda nema ni te zarade, tako da smo se odlučili za platformu Bandcamp. Oni imaju dobar odnos prema artistima, jer jednog petka u mesecu ukupan prihod od kupovine albuma pripada bendu. Tako smo mi prvo jednog petka tamo objavili album, a narednog je bio na svim ostalim mrežama, ne bi smo li pokušali bar nešto zaraditi (smeh).

prvi Oradio zoom intervju: Remi

Da li uopšte postoje neki planovi za bend tokom leta?

Bilo je planova, čak i kada je krenulo popuštanje mera pojavio se tračak nade i bila su bukirana dva koncerta u sedmom mesecu. Mi smo se jako obradovali, napokon se sve vraća u normalu, međutim nakon ovih nekoliko sportskih okupljanja na kojima se korona proširila kao dobra vest, sve nam je otkazano. Ima još nešto koncerata koji su bukirani za sredinu i kraj avgusta i sad živimo iz dana u dan i gledamo kada će se situacija normalizovati.

Meni se jako dopada što si ti prisutna i na društvenim mrežama. Kako je došlo do toga da pustiš glas i mimo Elementala, što je na kraju rezultiralo i prvom zbirkom poezije?

Ja sam piskaralo. Dajte mi medij i ja ću nešto pisati. Što se tiče poezije, nekako sam je pisala samo za sebe i to još 2013. godine. U nekom trenutku sam shvatila da je besmisleno pisati a da to nikome ne pokažeš i da uopšte nemaš nikakve ambicije to da izdaš unutar nekih korica. Kada sam otvorila stranicu Remi na internetima počela sam sramežljivo da objavljujem pesmu po pesmu, međutim, desilo se nešto što nisam mogla da očekujem, a to je da su ljudi dobro reagovali na poeziju. Zamisli! Marginalni književni žanr, uvek nečije trinaesto prase, dobijalo je više lajkova nego kad okačim novi spot Elementala. Potpuno mi je to bilo suludo, ali sam se u tom trenutku ohrabrila. Zapravo, na nagovor ljudi u komentarima "voleli bismo da sve ovo imamo na jednom mestu" odlučila sam na kraju prošle godine da to i uradim.

Vrlo si svestrana, između ostalog si i ambasadorka kampanje za osnaživanje žena "Sofija". Kako to funkcioniše?

Toje kampanja koja traje dve godine i unutar toga ćemo ostvarivati niz akcija koje će raditi na osnaživanju žena. Devojke na terenu organizuju radionice i to je, doduše, ograničeno sada samo na teritoriju Hrvatske. Te radionice ženama nude učenje novih veština, na primer pisanje CV-ja, razgovaraju o njihovim pravim potencijalima… Naravno tu su radionice koje osnažuju žene i omogućuju im da čuju svoj unutrašnji glas. To sad možda zvuči jako ludo, ali stvar je u tome da smo mi žene nekako zaboravile da slušamo čudo koje imamo u sebi, a to je ženska intuicija. To je jedna naša supermoć koju redovno zanemarujemo zbog sve buke i života.

Audio intervju sa Remi možete da poslušate u plejeru.

Ako se ova situcija sa pandemijom zadrži, da li su radionice planirane da se presele u onlajn svet, pa samim tim da izađu i izvan granica Hrvatske?

Mislim da će to biti jedini način, moraće se adaptirati novonastaloj situaciji. Ja verujem u našu sposobnost adaptacije, da to nismo znali već bi nas odavno rastrgla neka divlja životinja. Verujem i da, ako se situacija zaoštri, da ćemo naći način kako da se spojimo.

Kako su prolazili tvoji karantinski dani? Pisala si o situacijama koje su nam se dešavale, a i dalje se dešavaju, pa smo tako dobili i "Pismo". Koliko se ti lakše boriš sa izazovom tako što ga pretačeš u reči?

Znaš ono kad ti psiholozi savetuju da možda treba da čitaš self help knjige. Uvek se preporučuje da emocije i procese koje prolaziš izbacuješ negde kroz neki medij ili neki drugi način. Da li će to biti trčanje, rolanje, meditiranje, teretana, seks, pisanje, ono što volimo... Šta god da te navede da izbaciš iz sebe. Ono što je najgore što možeš da uradiš jeste da sve držiš u sebi, pod tepihom, da ćutiš i tripiš govoriš da je sve u redu. Nastojim svojim primerom da pozovem ljude da imaju hrabrosti i slobode da kažu kada nisu dobro. I ta moja pesma "Pismo", koju sam napisala tog dana kada je bio zemljotres u Zagrebu, počinje stihovima "Danas nekako nisam dobro". To sam uradila jer sam mislila da ću izludeti, zato što sam u tom momentu bila u Beogradu. Pisala sam, jer je to način na koji se suočavam sa stvarima. I u redu je osećati se loše, nervozno, umorno, iscrpljeno... I to reći. To nije sramota. Nas žene obično uvek uče da moramo da budemo večno nasmejane, drage i mile. I da ne smemo da priznamo da nas nešto žulja.

Tokom karantinskih dana kao da je postojao pritisak da iz cele te situacije izađemo bolji, jači, kao viša bića. Kako komentarišeš taj pritisak, koji se nametao možda i nekome ko se nije dobro nosio sa tom situacijom? Nije bio dobro.

Moram da ti priznam da sam i ja pala na tu podvalu. Kada je krenulo to sa karantinom, a u Beogradu i sa policijskim časom, onda su svi sa svih strana krenuli da govore o tome kako je sada to vreme koje ćemo iskoristiti za učenje jezika, čitanje knjiga.. Međutim, mi smo zaista bili u jednom povišenom stadijumu vibracije i napetosti. Mogu da kažem da mi je bilo jako teško da prodrem u onaj deo mene koji piše i koji stvara, za te dve stvari je potrebna opuštenost i posmatranje. Nisam mogla ništa drugo, nego, eventualno, da sednem na terasu i posmatram prolaznike. A to mi nije bilo dovoljno za impuls i iskru koja budi moju kreativnu energiju. Nisam ništa previše pametno i revolucionarno napisala i napravila tokom karantina, jer sam se osećala kao da je oko mene neka opna koju nikako ne mogu da probijem.

Kako si reagovala na povratak u "normalu"?

Dosta bojažljivo, moram priznati. Prvih nekoliko dana sam odlazila kući u petnaest do šest, sama od sebe (smeh). Kada sam se vratila u Zagreb, tu dugo nije bilo zaraženih i nekako su ljudi bili jako opušteni. Tako da sam i ja, kao i svi ostali, izlazila napolje, grlila se, ljubila i slavila povratak u normalan život. Međutim, dogodilo se to da mi je jedna prijateljica javila da je bila u dodiru sa zaraženom osobom i da je ona u saomizolaciji, a nas dve smo se grille. To je bio trenutak koji me ozbiljno potresao i uzdrmao, pa sam odlučila da stanem na loptu. Sada je lakat postao novi zagrljaj, nosim masku u prodavnicama i javnom prevozu. I malo sam više kod kuće nego što sam napolju.

Koliko su nam društvene mreže u ovom vremenu dobro došle? Da budemo pored nekoga i prepoznamo ukoliko nije dobro?

Odlično su odradile što se tiče povezivanja ljudi i održavanja kontakata. S obzirom na to da sam bila u Beogradu, meni su zapravo društvene mreže i telefon bile jedini način na koji sam komunicirala sa roditeljima, prijateljima i bendom. Ali ono što je bilo potencijalno kritično i rizično, jeste ta količina informacija koje smo svakodnevno primali. Ne samo kroz portale, koji su nam gurali u grlo informacije, hteli ili ne to da čitamo ili prihvatiti. Kod nekih ljudi je to moglo da stvori dozu anksioznosti, ako se konzumiraju u prevelikoj dozi.

Koje je tvoje mišljenje o budućnosti kulture, muzike, filma, imajući u vidu sve što se danas dešava?

Čini mi se da je sve zamrlo od marta, ne da mi se čini, nego jeste. Baš sam razmišljala o tome kako nema velikih letnjih festivala i kako sam prošle godine pred sobom imala tri otvorene stranice i onda je bilo "En ten tini" na koji ću ići. Situacija je takva da su koncerti i događanja prvi otkazani, a poslednji će se vratiti na listu. Naša kultura je na kolenima i nemam ništa previše optimistično da kažem, mogu samo realno. Nadam se da ćemo se u avgustu svi vratiti nekom normalnijem umetničkom životu. A do tada, ne znam, pisaćemo pesme, svirati gitaru, pokušati da organizujemo manje probe. Malo mi je tugica, teško mi je uopšte i da pričam o tome, ali mogu samo da se nadam najboljem. Sirota naša kultura.

J.M.