Važno je pomeranje od žarišta panike

U našoj državi je već nedeljama vanredno stanje. Situacija nije nikome laka, ali određenih razlika u životu na selu, prigradskim naseljima i u gradu, ima. U provođenju vremena, u poštovanju propisanih mera i u prilagođavanju ovakvom načinu života. Neki su mogli da biraju gde će provoditi karantinske dane, a neki su morali da se snalaze tu gde jesu. Najviše zaraženih koronavirusom ima u Beogradu, Nišu, Ćupriji i Valjevu, dok je u manjim mestima i selima ovaj broj znatno manji.

foto: Oradio

Književnica i scenaristkinja Maša Seničić (29) je upravo iz najvećeg "žarišta", a to je Beograd otišla, u selo Draževac, u vikendicu. Ona ističe da je bila posebno srećna što ima ovakvu mogućnost, zbog dvoje saputnika koji su krenuli s njom.

"Sa mnom je krenula i moja baka, kojoj je zbog njenih godina i zdravlja, kretanje bilo u potpunosti onemogućeno. Poveli smo i psa kome je takođe kretanje bilo drastično smanjeno. To jeste geografsko pomeranje od zaraze, ali je mnogo važnije što je to pomeranje od žarišta panike, loših vesti i straha. Bivanje ovde mi omogućava da mnogo bolje kontrolišem sopstvenu dinamiku. Čak i kad idem u prodavnicu, redovi su manji, veoma je drugačija atmosfera među ljudima. Pažljivi su i drže se mera, ali ne postoji ta vrsta netrepeljivosti koja se oseća u gradu", ističe Maša.

Kako ona kaže, ovaj trenutak je doneo i tu "nezgodnu stvar", odnosno, osećaj da ste stalno dostupni jer svi znaju da ste kod kuće.

"Meni lično to ne prija, zbog obavza koje imam i zbog istraživanja na kome radim. Ovaj odlazak je doneo i to da me ljudi manje zovu, ne javljaju se ako nema preke potrebe, a to mi olakšava da postignem neku vrstu psihičkog mira", kaže Maša.

foto: privatna arhiva

Iako je Novi Sad jedan od najvećih gradova u Srbiji, procenat zaraženih u njemu je niži u odnosu na neke druge, manje gradove. Pedagogica Ana Jovanovski (24) je rođena u Boru, ali je karantinsko vreme i vanrednu situaciju dočekala u Novom Sadu, gde je i provodi. Situacija u ova dva grada je, prema njenim rečima, slična.

"Što se tiče Novog Sada, mogu reći da je napolju pusto. Vreme provodim što produktivnije, gledam da završavam stvari koje sam odlagala dok nije bila ova situacija. Treniram, učim nove stvari koje su me ranije interesovale. Moji su u Boru. Majka je u Makedoniji. Otišla je pre vanrednog stanja i sada je tamo, jer ovo nismo očekivali. U Boru su otac i baba, oni maltene slično provode vreme. Otac radi, ima dozvolu, baka sedi kod kuće i na neki način nam je slična situacija, samo sam ja malo više aktivnija", kaže Ana.

Niš, kao jedno od žarišta ovog virusa, kako kaže naša sagovornica, srednjoškolka Anđelija Stanimirović (18) ne liči na onaj grad koji je to bio pre pandemije. Pogled sa njenog prozora je pogled na puste ulice.

"Baš je mirno. Jug Srbije je inače veoma živ. U gradu je mrtvo. Nema nikoga na ulicama. Izlazim samo kada treba da prošetam psa. Što se tiče policijskog časa - ljude ne viđam uopšte. Živim u zgradi koja gleda na glavnu ulicu u gradu i ne viđam ljude, osim kada bacaju đubre ili tako nešto. Baš mi je tužno i jezivo kada pogledam tu ulicu, kada vidim da je sve prazno, ali mislim da tako treba da bude, da bi se ovo što pre rešilo. I mislim da je konačno došlo do mozga ljudima da ne treba da se izlazi, jer je jedno od žarišta u Nišu. Baš u delu grada gde ja živim su novi i stari klinički centar, vojna bolnica i gerontološki centar u koji je ušao virus, tako da u ovom delu uopšte nema ljudi", ističe Anđelija.

Novinarka Bosiljka Đikanović (26) koja inače živi u Novom Sadu, je prve dve nedelje provela u gradu. Taj period je iskoristila za sve ono što je htela da uradi ranije, ali joj je nedostajalo vremena. Nakon toga je, kako ona kaže, osetila da joj fali sunca, inspiracije i prirode, te ostatak karantina provodi u Suseku, pored Dunava.

"Inače sam veliki ljubitelj prirode. Momak i ja smo imali sreće da on ima vikendicu u Suseku, okruženu šumom i izolovanu divljinom. I u suštini, sloboda kretanja nije ograničena, ali nema ni potrebe za tim, jer nema puno ljudi u naselju. Distanca je nekako oduvek bila takva. Boravak ovde mi je pomogao da povratim samopouzdanje i da obnovim svoju rutinu. Prestala sam da razmišljam o tome koliko će sve ovo da traje ili neće da traje. Ljudi koji žive u stanu imaju skroz drugačiji osećaj karantina od ljudi koji imaju dvorište ili vikendicu. Ovde, nekako, kao da ljudi nemaju doživljaj da se sve ovo dešava. Opušteni su. Neki sede zajedno na večerama, druže se. Ja i ovde držim distancu, ali mnogo okrepljuje kada je to uz prirodu", kaže Bosiljka.

Ona dodaje i da prija manje gledanje maski i rukavica koji izazivaju negativne osećaje i preveliku svesnost da nešto vlada i da može da nas zarazi. Kako ona kaže, "što se psihe tiče priroda je najblji lek".

foto: privatna arhiva

Ekološkinja Katarina Jakovljević (25) koja živi u Lunovom selu, smatra da je velika razlika između grada i sela u ovakvim situacijama upravo zbog ritma i odnosa koje ljudi inače imaju u ovim sredinama, a odnose se na veču bliskost među njima.

"Imaš svoje dvorište, možeš da izađeš, da odeš do komšiluka, da se prošetaš. Možeš čak i da zamoliš vlasnika prodavnice da ti, iako je policijski čas, otključa prodavnicu, proda namirnice. To tako u selima funkcioniše. U gradovima je već drugačije. Teško je ljudima u stanovima, pogotovo deci, teško im je objasniti da ne smeju napolje, pri tom kreće i lepo vreme. Smatram da je mnogo lakše biti na selu u ovoj situaciji, naravno, ko može da pobegne. Što se tiče poštovanja mera, ne poštuju se u potpunosti, ljudi ih poštuju do one granice dokle smatraju da treba. I dalje se okupljaju. Ne možeš zabraniti ljudima da odu do komšije. Da je opasno, u neku ruku jeste, ali mislim i da ima dosta politike i iskorišćavanja situacije", ističe Katarina.

Valjevo je takođe jedno od žarišta ovog virusa, a studentkinja Milica Kovačević (24) kaže da se Valjevčani ponašaju odgovorno i da poštuju mere. Prema njenim rečima, oni napuštaju domove samo ukoliko je to neophodno.

"Naravno, poneko se i nađe na ulici, ali pretpostvaljam da su to ljudi koji imaju dozvolu jer idu ili se vraćaju sa posla, što je slučaj i sa jednim od članova moje porodice. U tom periodu, kada je dozvoljeno kretanje, ljudi su uglavnom u bankama, prodavnicama, apotekama i završavaju neke neodložne obaveze. U manjoj meri ima onih koji izlaze samo da bi prošetali", ističe Milica.

Nekim ljudima koji žive na selu vanredna situacija i nije teško pala, jer nisu znatno promenili ritam življenja. Medijski analitičar Nenad Pejak (25) koji živi u Novom Sadu, ali je odrastao u Silbašu, kaže da ima sličnosti i razlika u ponašanju ljudi u gradu i u selu, ali i da postoje neke bitne razlike.

"Ljudi na selu imaju više prostora, imaju dvorišta, bašte, njive i slično, pa im onda i ne pada toliko strašno, jer uvek imaju nešto da rade ili da ne rade, zavisi od raspoloženja. Na selu nema toliko gužve u prodavnicama, nisu toliki redovi. Ljudi sami uzgajaju voće, povrće, živinu i onda te stvari ni ne kupuju, pogotova sada kada stiže povrće. U Silbašu su ljudi jednostavno navikli, bez obzira na policijski čas, da kada padne mrak dođu kući i posle toga se ne može niko videti na ulicama, sve je pusto, svakako", kaže Nenad.

Ovih dana nekako je sve usporilo. I gradovi i sela. Razlikuje se samo u tome koliko se u kom mestu oseća to usporavanje i kako to utiče na društvo, ali i pojedince. Za one koji su imali izbor gde će da provode ove vanredne dane situacija je malo lakša. Ostali su morali da se prilagođavaju i izvuku maksimum do policijskog časa. Jedno je svima zajedničko - želja za redovnim stanjem, bezbednim i slobodnim kretanjem, bez obzira da li je to na selu ili u gradu. 

Više o ovoj temi poslušajte u našoj emsiji "U kakvoj zemlji želim da živim?"

J. Božić