Umetnost u blokadi: Glas studenata kroz zajednički umetnički izraz

Teška vremena nikada u istoriji nisu zaustavila umetnike u njihom stvaranju, zapravo su čak podstakla nastanak nekih najznačajnijih ideja, bez obzira na to da li je to u pitanju likovna umetnost, književnost, muzika ili bilo koja druga vrsta umetnosti. Da smo slušali umetnike kroz sve ovo vreme, gotovo je sigurno da do sadašnjih teških vremena ne bismo ni došli. Studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu, teško vreme u kojem se društvo nalazi iskoristili su da se na svoj, umetnički način izraze, a sve to i objave kroz zajedničku izložbu, koja je, pod nazivom "Blokhaus", nedavno održana u Galeriji SULUV, Šok zadruzi i Galeriji Akademije umetnosti. Prema rečima jedne od studentkinja Akademije umetnosti, to je tek početak njihovog umetničkog, zajedničkog rada.

Kako bi opisala umetničke radove koje su Udruženi umetnici Akademije umetnosti ostvarili, bez obzira na teške trenutnke u kojima se nalazimo?

Radi se pre svega o jednom ličnom i kolektivnom izrazu, rezimeu, doživljaju svega onoga što se dešava kod nas u društvu - želje i bunta, pre svega potrebe i težnje ka dubinskoj promeni u društvu. Generalno, potreba je da se u teškoj situaciji, koju niko od nas nije ranije mogao da doživi, čak ni da pretpostavi, mi borimo na način koji je nama blizak. Težimo da se kroz umetnost spojimo i ostanemo zajedno u nečemu što nam je svima i nepoznato, i teško, i strasno. To svakako ujedinjuje energiju, pa su, naravno, nastali razni radovi.

Pretpostavljam da ste morali malo da se odmaknete od radova koje ste inače radili, dok niste bili u blokadi. Sada su, možda, teme i inspiracija nešto sasvim drugo?

Tačno, većina nas se nije toliko kroz svoj individualni rad bavila nekim društveno angažovanim pitanjima, ili političkim. Često, moje kolege i ja nalazimo inspiraciju u okviru nečega što je naš unutrašnji svet, naša lična interesovanja, ali ova situacija je i nama pomogla da shvatimo koliko umetnost i može, i mora, da bude društveno angažovana. Mi sada inspiraciju tražimo u svetu oko sebe i u ljudima oko sebe, u nekom svakodnevnom životu. I na taj način, ono što je nekako i političko pitanje, ali u stvari pitanje toga kako mi živimo i kako mi želimo da živimo, postao je naš glavni orijentir i tema kojim se upravo i bavimo.

Koliko si u ranijem periodu, onom pre ovih blokada i pre svega što se desilo, razmišljala uopšte o društveno-političkom ustrojstvu, odnosima i politici generalno?

Da budem iskrena, vrlo malo. Nekako sam politiku doživljavala kao nešto što je daleko od mene, kao nešto u šta ne mogu da uđem, ne mogu dovoljno dobro da razumem. Imam utisak da me je proces školovanja i fokus na lične probleme dosta odvlačio od razmišljanja tome šta se dešava u društvu. I baš ova situacija mi je pomogla da shvatim da politika nije nešto što je daleko i što je apstraktno, nego je zapravo vrlo životno i vrlo prisutno i ta politička pitanja su u stvari pitanja svakog pojedinca. Odgovorni smo i dužni da o njima razmišljamo. Pre svega zato što to je polje koje diktira našim životom i životom ljudi koji nas okružaju. Kroz svaki život se prožima politika, bez obzira na kojoj poziciji on bio i kojim poslom se bavio. Naravno da je tako i u kulturi i umetnosti.

Koliko ste se sada umrežili i upoznali među sobom, na nekom ličnom i poslovnom nivou?

Ja bih rekla da je prosto nastala jedna eksplozija poznanstava i da je to možda čak i najlepši element svega ovoga što se dešava. Puno ima komentara na taj račun, da se nije desila blokada i da se nije desila čitava ova situacija, ne bismo ni znali sa kim studiramo. Došlo je do prožimanja tri različita departmana, konkretno, kod nas na akademiji, gde su sada počeli da sarađuju i muzičari sa slikarima, a tu su i fotografi i glumci, svi zajedno smo nekako u tome. Mislim da je svima ovo značilo i na ličnom nivou. Puno ljudi smo upoznali u čitavom procesu, zbližili se i nekako, to je dodatno razvilo taj osećaj empatije. To nas inspiriše, jer shvatamo da se mi zapravo u ovoj borbi borimo i za svog kolegu, i za svog prijatelja, i za člana porodice. Definitivno, kolektivizam je apsolutno porastao.

Govorimo o akademiji u Novom sadu, ali niste vi u tome sami. Uključili ste i sve ostale, kako to zajedno funkcioniše?

Konkretno, do povezivanja kroz umetnost sa drugim fakultetima, odnosno, sa kolegama sa drugih fakulteta, došlo je kroz izložbu koju smo nedavno organizovali. Nastala je ta ideja, bavimo se umetnošću, studiramo na Akademiji umetnosti, imamo galerijski prostor, hajde da kroz ono što je nama poznato komuniciramo sa ljudima poruku za koju se borimo. Shvatili smo da u toj ideji ne želimo da se odvajamo i od drugih ljudi koji konkretno ne studiraju na akademiji, zato što smo svesni da na svakom fakultetu i u svakoj zajednici postoje ljudi koji imaju dar za umetnost i stvaraju u svoje slobodno vreme. Na taj način smo odlučili da organizamo jednu izložbu koja će biti na nivou, najpre, Univerziteta u Novom Sadu i otvorili smo konkurs za ljude, kako sa akademije tako i sa drugih fakulteta. I tu smo stekli opet nova poznanstva, videli kako drugi ljudi razmišljaju, kako se oni izražavaju kroz umetnost. Mnogo smo, zapravo, jedni od drugih naučili u svemu tome i to je bio još jedan način da se međusobno povežemo.

Deluje da su studenti nikad bliže, da ih ne odvajaju ti kilometri između gradova, kakva je situacija kod umetnika?

Situacija je vrlo povoljna u tom smislu. Ostvarili smo komunikaciju sa beogradskim univerzitetom, kao i sa univerzitetima u Nišu i Kragujevcu. Ovih dana je u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" otvorena multimedijalna izložba "Međuprostor", u organizaciji studenata sa svih umetničkih fakulteta u Srbiji. Tako da su te granice između gradova apsolutno prevaziđene. Stekli smo opet nova poznanstva, umrežili se, tu ne postoje granice.

Kakav je odnos profesora prema vašem radu, u ovom momentu? Da li se mešaju, sklanjaju se ili podržavaju?

Profesori nas apsolutno podržavaju i čini mi se da nam oni nekako pružaju dodatnu motivaciju u svemu. Prisutni su, otvoreni i da nam pomognu u nekom tehničkom smislu, da nam pruže neku psihološku podršku, a opet i da nam daju savete kako nešto možemo da organizujemo, šta da radimo u smislu svog nekog umetničkog angažovanja u ovoj situaciji i tako dalje. Oni su ti koji nam takođe pomažu da dođemo do galerijskih prostora u kojima bismo mogli da izlažemo i koji nam, opet, otvaraju neka nova vrata do kojih bismo sami teško došli.

Kolko često ideš na plenume, da li imaš neki svoj sektor ili svi radite sve?

Svaki put kad je organizovan plenum, onda idem. A akademija ih ima vrlo često i svi smo podeljeni u radne grupe. Postoje radne grupe koje su zadužene za komunikaciju sa drugim fakultetima, radne grupe koji su na univerzitetskim nivoima, ali i radne grupe koje su napravljene kako bi sam fakultet funkcionisao u toku blokade.

Sada se nalaziš u poziciji nekog ko nije samo student-umetnik, nego je i neki, recimo, organizator određenog dela. Koliko si se pronašla u još jednoj vrsti posla?

U suštini, više sam se pronašla u tim poslovima koji se tiču, konkretno, organizacije akademije, rasporeda, dežurstava, organizovanja, nabavki, čišćenja i slično. To je nešto čime se bavim pored organizovanja izložbi, jer smo kroz vreme formirali radnu grupu koja se bavi umetnošću u toku blokade i umetničkim sadržajima u toku blokade.

Koji je tvoj deo umetnosti, šta tebe najviše privlači u ličnom umetničkom izrazu?

Ja sam student slikarstva, treće godine i u suštini volim da kombinujem različite tehnike, da istražujem. Najviše me interesuje to kako mogu nešto, što osetim duboko u sebi, da komuniciram kroz određene materijale. Najviše me privlači i inspiriše pitanje unutrašnjosti čoveka i njegovog duha, misli, osećanja. Volim da se služim introspekcijom unutrar svog rada.

Tema na samostalnoj izložbi zavisi samo od tebe. Kako je to sa kolektivnim izložbama?

Mislim da nas vezuje univerzalna tema i mislim da nas vezuje univerzalna želja. Pozivam naravno sve da u paviljonu "Cvijete Zuzorić" posete prvu izložbu koja je organizovana na nivou svih univerziteta u Srbiji, koja je nedavno otvorena za posetioce.

Gostovanje studentkinje Akademije umetnosti u Novom Sadu možte poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija