Umetnost inspirisana impulsima

"Impulsi Dunava" naziv je izložbe mlade novosadske umetnice Tijane Jevrić koja je svoj rad predstavila u prostoru SKCNS Fabrike, a sve u okviru projekta EPK Kaleidoskop kulture - Umetnici Sad! Ovu svojevrsnu zvučnu eko mapu, Tijana je započela na nekoliko odabranih lokacija obale Dunava, umetnički je zatim transformisala i posetiocima izložbe prikazala kroz modernu hologramsku projkeciju. 

"Utisci sa izložbe su zaista sjajni. Do sada mi je priprema oko izložbe uvek bila zanimljivija, dok mi sam događaj otvaranja nije bio toliko bitan. Sada je osećaj bio potpuno drugačiji. Priprema je prošla dosta lagano, radila sam sa profesionalcima, to su Zoom Media i SKCNS Fabrika, pa mi je i čitav događaj bio kao da sam kod kuće i baš sam uživala" ispričala nam je Tijana na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Naziv izložbe je "Impulsi Dunava". Kakvi su to impulsi?

To je čak i više od impulsa, zato što je to samo deo izložbe. To su prikupljeni zvukovi sa prostora kojima teče Dunav. Snimala sam određene zvučne zapise meni jako bitnih lokacija na obali Dunava, a u fokusu su mi bile lokacije gde mi, kao pešaci, više nećemo imati pristup zbog građenja novih objekata. Te zvuke sam zabeležila kada je sve bilo mirno i kada radovi još uvek nisu počeli. Nakon toga sam odlazila sa decom iz "Dr Milan Petrović" škole i sa njima sam uradila jednu radionicu, predstavila im šta je to savremena umetnost, land-art i oni su sa mnom išli i prikupljali iste te zvuke. Zatim sam od toga napravila bazu podataka, koja može da se nađe na internetu, tu me je podržala Inkluzivna galerija i na njihovom sajtu može da se nađe ta baza podataka koja sada raste, a nadam se da će mi se priključiti i umetnici duž celog Dunava. Njih sam posle pretočila u neko svoje vizuelno iskustvo i postavila sam ih na lajtboksove iza holo platna koje je bilo postavljeno na izložbi. Sve to je deo prošlog projekta koji sam inkorporirala u ovaj.

Holo platno, lajtboksovi, projektori... Deluje da je za ovo bilo potebno baš dosta tehnike?

Za rad na samom materijalu nije potrebno mnogo. Bilo je potrebno dugogodišnje prikupljanje podataka, tehnički taj deo nije bio zahtevan. Bilo je potrebno vreme za istraživanje i prikupljanje. Pored tih zvukova, istraživala sam i impulse ljudi. Tu su mi pažnju najviše privukli MRI snimci mozga. To sam prikupljala od bliskih ljudi i od ljudi koje ne poznajem i pravila sam neku paralelu. Šta ja zapažam kod ljudi koji su išli na snimanje glave, a koji su mi bliski i ljudi koji nisu. To sam dosta istraživala i jako mi je bilo važno da te snimke ne pokvarim, odnosno, da im ne diram istinu, a da, sa druge strane, otkrijem kako sam ja to sve doživela. Jako mi je bilo bitno da ostanu autentični. Provlačila sam ih kroz neke softvere koji se zapravo koriste u medicini, a neke sam koristila kako bih napravila 3D modele.

Može li se ovaj rad doživeti na neki drugi način?

Naravno, ne mora ovo biti predstavljeno na način kao što je bilo u Fabrici. Ne mora da bude to holo platno, ovog puta smo ga imali, ali predstavila sam ovaj rad i na Ars Electronica festivalu, doduše, bila je korona pa je skoro sve bilo u online formatu. Kako sam završila studije na Odseku za nove medije ovde u Novom Sadu, Ars Elecrtonica je bio festival koji sam oduvek želela da istražujem. Žao mi je što je bilo u tom obliku i nadam se da ću imati priliku da se predstavim ponovo. Da li u ovom i nekom drugom obliku, to ne znam. Što se tiče samog holo platna, ono je u suštini platno, ima u sebi srebrne čestice koje ne smeju da se diraju rukama, tako da ljudi to montiraju u belim rukavicama. Na to ide projekcija sa klasičnog, ali velikog projektora, a iza bi bilo poželjno da ima neko svetlo kako bi se još bolje dobio efekat holograma.

Otvorila si nekoliko zanimljivih stvari kroz ovaj projekat. Prvenstveno tvoja umetnost, Dunav, saradnja sa decom sa posebnim potrebama, tehničke novotarije... Čemu ćeš se u narednom periodu najviše posvetiti?

To je teško pitanje. Sve ovo je vrlo spontano i nastavak nečega što sam izučavala na akademiji. Pored toga, imam potrebu da se bavim tradicionalnom umetnošću, kao što su slikanje ili grafika. Odmah da kažem da ja ne slikam, a grafika je ta koja mi pomaže da se malo odmaknem od kompjutera, da malo usporim,  jer to je ipak tehnika koja oduzima puno vremena, strpljenja i dosta je prljav posao, pa u svemu tome nađem malo balans.

Ako se nekom ne dopadne tvoja izložba taj se ne bi dobro proveo?

(smeh) Nikad van ringa! Da, nekada sam trenirala boks, pa kik boks i to baš profesionalno, takmičarski, ali mi je sve to postalo previše, bukvalno nisam mogla sve da postignem pa sam rešila da prekinem, jer nisam htela da se time bavim rekreativno. Počela sam kao mala, u šestom osnovne, što je za većinu sportova kasno, ali za boks je čak i rano. Drugarica i ja smo zapravo krenule da se upišemo na kik boks, ali smo greškom otišle u pogrešan termin i upale na boks. Meni se jako dopalo i ostala sam tu. Borila sam se koliko sam mogla, jer su uglavnom oko mene bili muškarci, čak i na prvenstvima sam često bila jedina prijavljena. Nakon toga sam prešla da uz boks treniram i kik boks i tu sam imala lepih borbi, a mnogo mi je značilo to što sam u periodu od sedmog osnovne do trećeg ili četvrtog srednje, kada su deca najproblematičnija, bila na treningu. Osnovno pravilo je da svoju veštinu koristiš samo u i isključivo u sali i to nikad ne prenosiš na ulicu.

A koliki je strah da u ringu ne pretrpiš bol?

Iskreno, meni je u ringu bilo važno samo da mi neko ne polomi nos. Kad sam bila mala, gledala sam neku operaciju nosa i od tada sam istraumirana i nikada nisam dobila udarac u nos. Ok je da me udari u stomak iz sve snage ili šutne u glavu, ali samo mi ne diraj nos! Inače, iz oba kluba u kojima sam trenirala, a to su F 89 i Kik boks klub Vojvodina imam fantastično iskustvo. Bukvalno bih svakom preporučila, ko želi da ode i proba. Treneri jako vode računa o polaznicima, o njihovom ponašanju, u ringu i posebno van ringa, u komunkaciji su sa roditeljima i zaista odatle nosim jako lepa iskustva.

Da se vratimo na umetnost, gde bi ova izložba mogla da putuje, ko bi sve to mogao da vidi?

S obzirom na to da je predstavljeno kao ideja umetnost za sve, pogotovo deo koji je vezan za Dunav, želela bih da to vidi što više ljudi i da u bazi podataka, koju sam pominjala, što više ljudi i učestvuje. Volela bih da ova postavka, kakva je bila u Fabrici ode negde preko, da mogu da je pogledaju i ljudi iz okruženja. Postavka ove izložbe, organizaciono, tehnički i po broju angažovanih ljudi zaista dosta košta, tako da za to teba izboriti neki veći budžet, nadam se da će i do toga doći.

Jovan Vanja Marjanović

rad na izložbi:

Zvuk: Predrag Đorđević, Aleskandar Mrđan

Montaža: Tijana Jevrić, Sofija Damjanović

Produkcija Novi Sad Evropska prestonice kulture 2022, Zoom Media, SKCNS Fabrika

Tijanino gostovanje u umisiji Denvna soba možete poslušati ovde: