Svetlija strana muzike

Novosadski bend Lunohod nastao je 2019. godine. U svom muzičkom osnovu, ovaj sastav prezentuje čistu pop impresiju kroz stalno preplitanje retro uticaja i moderne produkcije. Ono "retro" više je u samom senzibilitetu 90-ih godina, koje su i danas ostale standard po pitanju sklapanja dobitne kombinacije hita. Novonastala situacija ih je sprečila da se oglase novim singlovima, dok materijal od osam kompozicija takođe čeka svoj momenat. Frontmena Žikicu Miloševića znamo kroz rad sa bendom Sputñik. U tom smislu, Lunohod je samo druga, sunčanija, strana jedne raspevane pop ulice.

Da li se može se reći kako je Lunohod druga strana tvoje muzičke ličnosti? Ona koja više naginje ka brit pop ugođaju. Koliko je Lunohod čekao svoj momenat?

Zapravo, kad smo pravili bend, pre tačno 20 i po godina, nismo imali pojma u kom ćemo se pravcu kretati. Bilo je mnogo različitih ličnosti koje su slušale različite vrste alternative i indie-zvuka. Basista je voleo Šarla Akrobatu i funk, bubnjar Air, Darkwood Dub i Stereolab, gitarista tvrđi metal zvuk, a svi zajedno smo voleli Suede, The Cure, The Smiths i Joy Division, pa su nam prve pesme bile šarolike. Uopšte nije bilo nekakvog pravca u glavi, osim da mora biti omaž nečemu, a ne kopija; original, a opet da ti zvuči poznato i priželjkivano, kao da si oduvek voleo tu pesmu i želeo da je čuješ, a da te opet iznenadi nečim novim. To je teško uraditi.

Kasnije sam hteo da napravim bend koji bi zvučao kao The Killers ili Franz Ferdinand, nešto kao The Strokes sa sintovima. E sad, ne ide uvek sve kako si želeo, već opet, kako su saradnici želeli, pa je zbog Vladimira Morica i Domagoja Kršića i njihovog uticaja, Sputñik skliznuo u malo mračniju indie-elektroniku. Na to treba nadovezati prilično tužan i depresivan period nastajanja tih pesama. A sve vreme je tu čučao i jedan popičniji koncept, koji je nekako bio pomalo nespojiv sa prethodnim stvarima, a opet, ne možeš ni doneti te pesme u studio i reći, "e sad ovo radimo!". To se svima mora svideti. I snimanje tih pesama se par godina odlagalo pa sam rešio da ih proguram kroz paralelni bend. U šali sam rekao da spremam pesme "za Fanta reklamu" i da će "album imati osam pop hitova za leto". To opet ima veze sa vedrim periodom u kome sam. Uticaji britpopa i vojvođanskog popa, naročito Eve Braun i Velikog Prezira, koje sam obožavao u 90-ima, jasno su vidljivi, iako je jedan prijatelj rekao da čuje i elemente benda Darkwood Dub, kog sam počeo sve više da cenim vremenom. Lunohod je definitivno svetlija strana moje muzičke ličnosti.

Forma je takva da čak pevaš i na srpskom jeziku. Kakvo je to iskustvo prilikom stvaranja pesama?

Pa, budući da sam 80 odsto muzike koju sam slušao u životu slušao na engleskom, bilo mi je prirodnije da stvaram muziku na tom jeziku. Ali sam tokom vremena stvorio i nekoliko pesama na srpskom, a i drugari koji su povezani s bendom, Ivan i Đorđe, pisali su na srpskom, odnosno, engleskom. Shvatio sam da prevođenje na jedan ili drugi jezik nije baš najbolja ideja i pustio sam neka idu onako kako su nastale. Primetio sam da mi je čudnije kad stihove iz svoje knjige pesama "Od neprobojnih niti i elegantnih latica treba da je noć", koja je doživela dva izdanja (2011. i 2015.), koji su napisani na srpskom, otpevam na srpskom sa malim izmenama (radi rime i skraćenja) nego kad ih prepevam na engleski. Evo baš mi je danas jedna drugarica rekla da joj je nekako prirodnije da pevam na engleskom, ali navići će se na srpski (smeh).

Neki nisu ni prepoznali moj glas, pa su pitali, "e, super je, a ko peva?", iako piše da ja pevam. Nisu se navikli na promenu registra. A najveća mi je promena to što mahinalno pevam u višim registrima, jer sam slušao baš te bendove koje sam ti već pomenuo: Evu, Prezir, Darkwoode, Otmičare, Popcycle, itd. koji svi pevaju "piskavije" od Depeche Mode i dark ekipe. Ima jedna naučna teorija koja povezuje frekvenciju glasa sa jezikom koji pričaš: recimo, primetno pričam višim tonovima kada govorim francuski (nego srpski), a španski pričam nižim tonovima. Promeni ti se boja glasa zajedno sa jezikom, čak i nevažno od muzičkog uticaja. Još uvek se borim sa tim da mi na srpskom nekako uvek nedovoljno poetski zvuče stihovi (plašim se da ne bude banalno), a na engleskom možeš reći neko notorno opšte mesto (tipa "If you want a good time, dance with me...") i da bude OK. Izboriću se vremenom.

Singl "If You Want"

Kako se oformila ekipa koja čini bend?

Ekipu čine moji stari poznanici i prijatelji koji su već radili sa Sputñikom. Valerijan Buila je studijski muzičar koji je i producent, Miloš Rašković-Raša (ex-Boye, ex-Obojeni program, ex-Generacija bez budućnosti) je stari lav koji ima neverovatan osećaj za muziku i vreme je da damo nešto autorsko i svoje gradu. Viktor Vinaji je bivši basista Sputñika, a tu je i mlada Andrea Vranić, koju sam upoznao na cover-svirci sa Nemanjom Velimirovićem (E-Play), pa smo kompletirali ekipu. Viktor i Andrea su mladi, Raša i ja, da tako kažemo, iskusni, a i Andrea je bivši fotomodel. Ima svega. Vali od svih nas napravi gulaš koji je ukusan. On je prosto genije za empatično poimanje muzike – tačno zna šta ti hoćeš.

Za kratko vreme ste napravili osam kompozicija, ali je novonastala situacija je malo usporila promociju singlova. 

Da, tu su "If You Want" od avgusta 2019, i "Mrvice sećanja" od marta 2020. Trebalo je, po planu, da svakog meseca snimimo po jednu do leta, ali sad, do maja ništa. Tad ćemo krenuti sa trećim singlom. Prvu pesmu je napisao Đorđe Dimitrijević i bukvalno je opisujem kao "Nick Cave ide poluucugan na plažu u Alabami i prolazi pored crnačke crkve gde se peva gospel, a napaljen je na plavušu sa plaže". Ono, Fanta reklama muzika. Ivan Kostadinović (Norveška šuma) je napisao "Mrvice", a još šest pesama smo napisali ili ja, ili Ivan i ja, ili Đorđe, ili članovi benda. Prvo nas je ova pandemija omela da snimimo spot za "If You Want", ali biće vremena i u maju i junu, jer su reči "Sunshine... the summer is near!", pa taman za leto. Hteli smo da budemo spremni za male svirke na festivalima ovog leta, ali videćemo kako će korona ići. Ne odustajemo – šest je pesama na srpskom, a dve su na engleskom. Sve će biti popične.

Koliko poslednji singl "Mrvice sećanja" nastavlja "iskrenu školu" pop muzike?

Pa iskreno, idem ja na svirke "nove beogradske škole" kao što su Vizelj ili Sitzpinker, ili underground svirke, post-rock bendova kao Dichotomy Engine, ali najviše cenim baš tu, iskrenu školu pop muzike, koju sad predstavljaju Buč Kesidi, Ljubičice sa poslednjim singlom, Svemirko, a koju su nekad u 90-im predstavljali silni već pomenuti bendovi, a u 80-im da i ne spominjem. Malo mi je previše te usviranosti i besa i eksperimenta, a nesuočavanja sa nekim pozitivnijim osećanjima. OK je i hrabro suočiti se sa svojom frustriranošću, ali je manjak hrabrosti ne suočiti se sa svojom ljubavlju i srećom. Robert Smith je uspeo da se suoči sa obe stvari genijalno. Ili R.E.M. Prosto, trebaju nam melodije. Ako nema melodija, klinci će slušati IDJ TV, jer tamo ih ima.

Ako neko napiše remek-delo album, kao Buč Kesidi, onda će prodati sve sale svuda. A Svemirko će napuniti Sprsku novu godinu i sutradan Gerilu. Ima nade za pop-rok i indie, ali mora biti melodije i mora biti iskrenosti, kao što kažeš i kad se osećaš frustrirano i kad si poletan. Eto baš Vali (Valerijan Buila) kaže da je bes i frustracija iskrenost koja tera nove beogrdske bendove da budu besni i bučni jer takav im je život. Ili reperima. Ali ne verujem da nikad nisu imali neki svetao momenat koji bi opevali. Nekad je veća hrabrost suočiti se sa sopstvenom mekoćom i slabošću, nego biti "mudonja rockstar". Tu su The Smiths napravili kopernikanski prevrat. To je škola za sve. "Mrvice sećanja" su tu da te podsete na neko lepše vreme, što kaže Olivera Budošan iz Gifta koja je učestvovala u snimanju kao klavijaturistkinja, na neki polet, nešto što možda nisi ni doživeo nego su ti to "fake memories" sreće: gimnazija, godine fakulteta, neka klinačka letovanja ili pivo u leto ispred marketa. Zapravo, B52's su rekli da je najteže napraviti veselu pesmu koja ne zvuči jeftino, kad su ih pitali za "Love Shack" svojevremeno.

Zapravo, priča "Mrvica sećanja" krenula još 2012. sa tvojim tadašnjim bendom/projektom Put u Lisabon?

Pesma je imala čudnu istoriju: Ivan Kostadinović i ja smo je zajedno svirali i snimili dok smo imali bend Put za Lisabon, u januaru 2012, sa mojim vokalima. Kasnije ju je Ivanonov novi bend Norveška šuma objavio u svojoj verziji, 2014, a dogovor je bio da je i mi objavimo u svojoj verziji, sa novim vokalom i aranžmanom. Ispalo je da je neće obraditi Sputnik, nego Lunohod (inače je to bilo ime u razmatranju kad smo 2000. imenovali bend u Sremskoj Mitrovici gde smo počeli). Put za Lisabon se posle snimanja prvog EP-ja i dva live session spota (koja su nestala u vihoru vremena) raspao na Norvešku šumu, Kamper i Sputñik. Dogovor je da mi i Norveška šuma imamo pravo na dve pesme koje će svako obraditi u svom aranžmanu, a koje je snimio Put za Lisabon. Doduše, sad mi je smešno i čudno da je moj omiljeni bend Eva Braun snimio i pesmu "Put za Lisabon", kad smo kod toga. Svakako će se u Lunohod ubacivati sve pesme koje sam ili ja stvorio ili neko drugi, a nisu u fazonu Sputnika.

Singl "Mrvice sećanja"

Da li ti je Lunohod veći kreativni izazov od Sputnjika?

Pa, drugačije je. Kao što Darkwoodi nsiu isto što i Minilinija, iako nose pečat svojih autora. Ili što The Bad Seeds nisu isto što i Grinderman. Nekako sam oduvek želeo da imam bend koji svira čisti pop, a to je, kao što sam rekao, tricky business. Lako je biti komplikovan, najteže je biti jednostavan i pitak. U Lunohodu na probama i snimanju svi pričamo srpski, u Sputniku svi pričamo ruski. Lunohod je možda pitkiji većem broju ljudi i zbog vedrije muzike i zbog srpskog, ali mislim da je kreativni izazov isti. Dobra pop pesma.

Zašto se danas samo pojedini mladi domaći bendovi okreću melodiji i standardnijim formama pesama?

Ne znam, puštaju da ih ponese bes, kad govorimo o emocijama. A kad govorimo o mozgu, mislim da ima previše mozga kod naših bendova. Često se desi da naši muzičari vole ili HC zvuk ili eksperiment ili tezgarenje. Retko indie-pop. Nekako znaju da će ljudi slušati melodije, pa naprave cover bend koji svira po kafićima, a kad dođe momenat da svoju muziku stvore, onda se plaše da ne ispadnu glupi pred kolegama i onda zakomplikuju do maksimuma. Znaš onu šalu kod poetskih takmičenja, kako žiri razmišlja "Uuu, ništa ne razumem, sigurno je pametniji i bolji pesnik od mene, da mu damo nagradu?". Masa bendova kao da se takmiči da dobije "nagradu žirija", a ne "nagradu publike". A znaš i da na Evroviziji pobeđuje onaj ko osvoji i žiri i publiku. Opet, možda ima veze i sa mestom življenja: eto u Pančevu imaš gomilu bendova koji imaju super melodije – osim pomenuta dva i Brigand sa alter strane i Iskaz sa te rep-metal, štagod to bilo, strane. Ali imaju melodije. A samo pređeš Dunav i onda ima puno mozga, a manje standardne forme. Nije čudo što su Artan Lili napravili takav proboj od 2014. nadalje. Ali, jako sam ohrabren mladim bendovima i njihovim melodijama – koje nisu jeftine ali su pamtljive.

Trebaju nam melodije: Žikica Milošević

"Radio friendly" kao deo taktike Lunohoda?

Ima ona Rambova "Rambo ti je te alternative sit", pa kad si ceo život proveo "rijući" po underground katalozima koje je još Laci držao na Spensu krajem 80-ih i početkom 90-ih, pratio "Garažni geto", ili MTV Post Modern posle ponoći, onda si shvatio da je i Nick Cave radio-friendly i Joy Division radio-friendly i Nirvana. Pa kad su samoubice kao Kurt i Ian mogli da naprave radio-friendly pesme i to po pet komada minimum, valjda može i bilo ko je u indie-svetu. Ja uvek i kad pišem poeziju, razmišljam u dva koraka: prvo treba da mi se svidi pesma kad je napišem, kao pisac. A posle treba da je pročitam i da mi se svidi kao čitaocu. Tako i sa muzikom. Treba da mi se svidi kao izvođaču, ali i da je to pesma koju bih sebi pustio i da ne pevam ja. Kad bi svi tako razmišljali, IDJ TV ne bi imao tu snagu. Opet, previše mentalno prilaze bendovi muzici. Oasis ili Suede nisu tako razmišljali. Bowie je najveći ikada, pa je bio radio-friendly. Nema isprike za hvatanje ljudi za kragnu i ubeđivanje i dranje u facu "Eee, ovo je dobro, jel znaš?? Treba da slušaš moju muziku!". Mora se naći sredokraća. Kao kad ti se svidi devojka koja je i lepa i pametna, pa je želiš za devojku. A ostale želiš za nešto drugo. Mnogo jednokratnije i manje trajno.

Da li si u međuvremenu došao do naslova vašeg albuma prvenca?

Obično sam gledao da naslov albuma ili EP-ja i kod Sputñika bude neki delić stiha koji je i deo neke pesme, ali i odražava vajb celog albuma (mini-albuma). Pošto se nalazim u nekom periodu obnovljenog optimizma, mislim da je naslov "Bezbrižna vatra", koji je utkan u sledeći singl, odlična opcija.

Dušan Majkić

Foto: Dražen Lovrić