Društvo / Intervju
Savremeno i tradicija, umetnost i biznis
Mina Kaljević je prepoznatljiva u svetu umetnosti i u svetu biznisa. Mnogima ne pođe za rukom da tokom karijere urade barem jedno od ovo dvoje, a Mina je objedinila te dve stvari u vrlo ranom uzrastu. Počela je sa svega 23 godine, dok je bila na osnovnim studijama na Fakuletu savremenih umetnosti. Danas se uspešno bavi kreiranjem umetničkih tepiha i tapiserija i trudi se da, bez obzira na to što su u pitanju komercijalni projekti, zadrži svoj umetnički, likovni pristup.
foto: Danilo Pantović
"Često sam putovala po Evropi, još od šesnaeste godine i uvek sam osećala da mi nešto od kreativnosti nedostaje. Tako sam uzela svoju prvu panč iglu - to je jedna ručna alatka kojom se kreiraju tapiserije i započela da radim svoje simbole smajlija. Kada sam to krenula da radim, shvatila sam da svaki smajli, koji sam ponavljala i radila, nikad nije mogao da bude isti kao onaj prvi, originalni", kaže Mina na početku razgovora za Oradio.
Vuneni smajli asocirao je Minu na društvo u kojem živimo i na maske koje svakodnevno nosimo.
"Čini nam se kao da možemo da ga otvorimo, da priđemo malo više tom smajliju, da ga vidimo, ali ne postoji mogućnost da ga raširimo i uđemo potpuno u njega. Tako sam odlučila da se društveno angažujem i da se bavim participativnom umetnošću. Otišla sam u jednu socijalnu ustanovu gde sam zamolila da budem edukator mesec dana i da korisnike naučim toj tehnici i zanatu. Odatle i kreće moja društvena angažovanost, odatle kreće i to razmišanje da bi sama umetnost, u mom slučaju, bila idealna ako bi se spojila sa društvom, na kraju biznisom, preduzetništvom i tako dalje".
Da li je na početku bilo ikakvih strahova i briga?
Nemam u svojom okruženju i porodici nikoga na koga sam mogla da se ugledam, što se tiče tih prvih koraka u preduzetništvu. To je bio još veći izazov, jer sam oduvek razmišljala o tome da je jako lepo kada neko iz nove generacije započne nešto mnogo drugačije nego prethodnici. Iako nisam imala nikoga od primera u okruženju, uvek je bilo puno podrške od svih. Mislim da je to i uticalo na to da jednostavno nastavim, da se time bavim i da otkrivam svoj novi svet.
Kako predstavljate sebe kao umetnika? Šta kažete, šta ste vi - a onda kada im to kažete, svi razumeju o čemu se radi?
Nedavno sam bila u jednom prostoru gde me je jedna žena pitala čime se bavim. Nisam umela da objasnim sve na jednostavan način. Prvo sam rekla da bi mi trebalo puno vremena da to objasnim, ali eto, neka bude da sam preduzetnica. Onda sam rekla i da se bavim kreiranjem tepiha, na šta je ona reagovala - 'aha, praviš pirotski ćilim'. Tu je krvržica, jer ljudi, kad god kažem da kreiram tapiserije i tepihe, pomisle da je to nekadašnja, tradicionalna tehnika kreiranja ćilima. I onda mi treba mnogo vremena da objasnim čime se bavim. I dan-danas imam problem da objasnim da sam umetnik. Ja sam master student, zapravo, kreativnih industrija, ali sam na osnovnimi studijama završila multimedijalnu umetnost. Sada se bavim kreiranjem tekstila, to jest tekstilnom umetnošću, ali sam takođe edukator na radionicama na kojima prenosim znanje o tom zanatu. Isto tako ove godine organizujem umetničku rezidenciju u koju pozivamo tekstilne umetnike, kako bismo na neki način napravili dijalog vune i našeg zanata. I daljih, budućih stvari koje se dešavaju.
Kako umetnica, koja dodiruje tekstil, odoleva tome da ne uđe u modnu industriju?
Sve vreme dok radim svoje tapiserije i tepihe, razmišljam o tome kako da zadržim taj osećaj da sam kreator, ali da plivam po liniji umetnika, vizuelnog, likovnog, primenjenog umetnika, a da ne odem u industriju, u neku, kako se to naziva žargonski, komercijalu. Godinama sam sputavala samu sebe, jer sam se plašila da će me neko sa fakulteta, od profesora, osuditi da nisam likovni umetnik, već da sam komercijalni stvarač, kreator, šta god. U jednom trenutku sam svatila da ne znam gde je ta linija koja se prelazi ili ne prelazi i da ću samo da opustim ruku, telo i um, da ću da kreiram šta god kreiram. A na ljudima i publici je da odluče šta je ili nije. Hoću reći - u kom god sektoru da plivam, neće biti nešto loše. I ako odem u industriju, ali i ako ostanem u likovnoj umetnosti, to mi je sasvim u redu.
Toliko o izazovima za umetnicu, a koje izazove imate ili koji su bili najveći u onom delu u kome ste poslovna žena?
Prvo, najveći izazov je u tome što nemam nikakvo predznanje, nemam na koga da se ugledam što se tiče preduzetništva. To je sve bilo nešto novo što sam sam morala da shvatam, korak po korak - šta bi trebalo da radim i na koji način se posluje. Ne mogu da kažem da sam sada profesionalac u tome, jer i dalje sam na početku. Druga stvar koja je bila jako izazovna i takva je i danas je nabavljanje materijala. Da bi se radio tafting, to jest, to kreiranje tapiserije i tekstila, potrebni su specijalni materijali, kao što je tafting platno. Ono se, na žalost, više ne proizvodi kod nas. To je bilo platno slično onome na kome su naše bake radile goblene i moglo je da se dođe do njega u vreme naših baka. Sada su jedini proizvođači Kina i Indija. Da bi se to naručilo, potrebno je skupiti dosta para za uvoz, platiti carinu i tako dalje.
OBRATI PAŽNJU
Zatim, imali smo veliki raspon između naših baka i generacija koje su radile nešto sa tekstilom. I onda, sve do milenijalaca tekstil nije bio u trendu. Sada je jako izazovno pripremiti publiku i prikazati im da je to nešto što zapravo i dalje, i zauvek će imati veliku vrednost. Posebno zbog toga što ljudi koji se danas bave taftingom i tekstilom, teže da koriste prirodne materijale, a to je u mom slučaju 100 odsto vuna. Na žalost, još jedan izazov u svemu tome je što se vuna sa Balkana ali i celog sveta, na žalost, baca, spaljuje i nema alternative kako bismo je spasili. Nigde kod nas u Srbiji, na žalost, ne postoje više ni vunovlačari, ni pranje vune, ni češljanje vune, vrlo retko je to danas zanat. I to je je jedan od izazova kojim bih volela da se bavim, pa da možda jednog dana možemo opet da rekreiramo sve to što je postojalo kod nas u Srbiji, odnosno, u tadašnjoj Jugoslaviji.
Ko su kupci, ima li nekih posebnih specifičnosti tog tržišta u Srbiji? Kako sve zajedno funkcioniše, o trenutka kada proizvod nastane?
Izazovno je naći kupce, ali mogu da kažam da su ljudi koji žive van naših granica, recimo u Evropi, spremni da izdvoje novac za jednu umetničku tapiseriju. Kod nas ima interesovanja za radionice, za ljude koji žele da se oprobaju u nečemu i možda sutra nađu svoj hobi. Takođe, puno tepiha i tapiserija koje sam uradila stoji i dalje u mojoj sobi, zato što ljudi ne shvataju da to ima vrednost koju bi trebalo da plate. Mi se vodimo našim sloganom, na engleskom glasi - home is not a place, it's a feeling. To je osećaj doma, koji bi to parče vune trebalo nama da donese. Zašto sam se fokusirala na taj slogan? Zato što sam svesna, a i bila sam u toj situaciji, da nam se kada smo van naših granica, često probudi taj nostalgični osećaj - nedostaje nam domovina, nedostaju nam naši ljudi i tako dalje. A vuna je, čini mi se, srž svega što nas podseća na našu pripadnost. To je priroda, to su naši ljudi, to je naša kultura, naša tradicija. Brend koji gradim se prilično dotiče te rečenice. Mislim da ću nekako, razvijajući svoj brend, razvijajući priču o domovini i pripadnosti, naći svoje kupce. Sigurna sam da ih ima, ali mi je potrebno dosta vremena da istražim to tržište.
Razgovor s Minom poslušajte u plejeru:
A.B.
