Za dobru fotografiju divlje životinje ključno je strpljenje

Svaki fotograf, u želji da zauvek zaustavi vreme i zabeleži ga okom kamere, ima svoje interesovanje, usmerenje i ljubav kojoj se posvećuje. To usmerenje svakako mora da ide uz ličnost fotografa, da ono što mu je blisko i najviše ga zanima prenese na svoje fotografije. Upravo zato, Slobodan Botoški, fotograf iz Kaća, rešio je da svoju veliku ljubav prema planinarenju, ekstremnim sportovima i prirodi uopšte, ovekoveči kroz svoj objektiv. Uz sport i prirodu, Slobodana posebno zanimaju retke, divlje životinje, koje obični ljudi gotovo nikad i ne vide u prirodi. 

"Često viđam neke retke zverke koje ljudi generalno ne mogu da vide u prirodu. To su medvedei, šakali, lisice, orlovi, razne ptičice i druge životinje. Moj posao, hobi i velika ljubav je fotografisanje ovih životinja u njihovom prirodnom staništu", ispričao nam je Slobodan na početku razgovora u okviru emisije Dnevna soba Oradija.

Kako dođeš u priliku da sretneš neku divlju životinju i napraviš ovu, specifičnu vrstu fotografije?

Da bih mogao da fotkam životinje moram da idem u prirodu na mesta gde se mogu očekivati susreti sa takvim životinjama. To se ide organizovano, na takozvane "čeke" gde postoji šansa da ufotkamo neke veće životinje koje bi nas mogle ugroziti. Razni fotografi iz celog sveta se prijavljuju, a od same države zavisi koja životinja se može videti, odnosno koja je specifična za taj reon. Za to postoje turističke ogranizacije koje organizuju ture i obezbeđuju boravak na čekama, a sve to neposredno pored hranilišta. Kada smo išli na medvede stavljali su im nutelu ili med. Veličina čeke je od dva do osam kvadrata, uglavnom je postavljeno fotoreflektivno staklo da nas životinje ne mogu videti, a mi možemo da gledamo njihov uobičajen život.

Kako si uopšte počeo i zainteresovao se baš za ovu vrstu fotografije?

Ceo život se bavim fotografijom. Ljubitelj sam ekstremnih sporotva i planinarenja i kada sam prvi put skočio padobranom iz aviona, pomislio sam kako sam mogao ovo da ovekovečim. Kupio sam nekoliko GoPro kamera, nakon toga i dron, a onda su me privukle životinje. Moj otac je lovac, deda takođe, a meni je bilo lepše da zabeležim trenutak kada sam video životinju. Tako sam počeo da kupujem opremu specifičnu baš za to, upozano razne ljude i počeo time da se bavim.

Dakle, skok iz sasvim ispravnog aviona?

(smeh) Naravno. I to sam uradio kako bih se rešio straha od visine. Rešio sam taj strah, a posle sam išao i na motornog zmaja, jedrilicu, žirokoptere i razne letelice koje su na malo većim visinama.

Šta je od opreme potrebno za jednog ozbiljnog fotografa divljih životinja?

Pre svega potrebno je dosta strpljenja. Niko vama ne garantuje da će životinja doći. Na čeke se ide u ranim jutarnjim časovima, pre izlaska sunca i ostaje se po 12 sati na jednom mestu. Pored strpljenja potreban je dobar objektiv i dobar aparat. Što veća žižna daljina, ali neki prosek je od 400 do 600 mm uz što manju blendu jer životinje dolaze ili rano ujutru ili kasno uveče. Potrebna je i brza kartica jer su životnjie dosta brze i treba napraviti dosta fotografija. Takođe, i dobar stativ je neophodan koji će izdržati sve to jer su takvi objektivi ipak malo teži.

Ipak, znanje je presudno?

Sve se jako brzo dešava, jer životinja dođe i imate jako kratko vreme da reagujete. Često se desi da fokus nije dobro podešen, da je blenda loše postavljena. Dešavalo mi se da sam imao dobre fotografije ali je brzina šatera bila prespora pa su mi fotografije bile mutne.

Meni deluje da si se specijalizovao za sve brze stvari?

U suštini da. Volim i sportsku fotografiju, sve gde je neka akcija, brzina. Išao sam svojevremeno i na neke maratone, pa sada slikam i sportska dešavanja, a svet životinja je neka komunikacija sa prirodom.

Koliki su troškovi da bi otišao na neku čeku, na neko mesto gde će biti životinja?

Nije jeftino. Na prime, ekspedicija na koju sam išao u Rumuniju, na medvede, koštala me je oko 2.500 evra. U to je uračunata avio karta, troškovi turističke organizacije, odlazak do Bukurešta, čeke i ostalo. A nije ni isplativo, jer je veoma teško prodati fotografiju divljih životinja kod nas u Srbiji. Ne ceni se dovoljno i nije toliko popularno. Ipak, moje fotografije su više puta objavljivane u Nacionalnoj geografiji, recimo šakal i srna u repici. Trenutno je u toku takmičenje gde je moja fotografija ušla u 1.000 najboljih, ovih dana očekujem proglašenje i nadam se da će biti neka lepa nagrada.

Šta je potrebno da znaš o određemoj životinji koju fotkaš?

Moraš znati dosta toga. Ako je u pitanju na primer srndać, moraš znati kako se kreće, kako vetar duva, da budeš u kamuflažnom odelu i da pratiš neko njegovo razmišljanje. Moraš da se uživiš u celu tu priču. Kad spusti glavu, onda priđeš ili kada jede, kad podigne glavu onda sačekaš. Svaki trenutak je bitan. U početku nisam znao šta treba da radim, samo ustanem i fotografišem, a posle desetog puta sam shvatio kako treba da reagujem. Sada već imam dovoljno znanja kako da priđem životinji, napravim par dobrih fotografija i uživam u tome.

Šta ti je najviše u fokusu kada je reč o bavljenju sportom?

Planinarenje i trčanje. Kada hoću da pobegnem od fotoaparata ostavim ga kod kuće, uzmem mali ranac od pet litara i odem na planinu. Volim i da trčim, nisam neki profesionalac, ali imam neke lude ideje. 2015. godine sam se prvi put, bez ikakvog znanja i opreme, uputio na Fruškogorski maraton, na ultra stazu od 110 kilometara. Prešao sam 90 i rekao sebi nikad više. Sledeće godine sam istrčao 46 km za nekih šest sati, a prošle godine sam malo vozio bicikl. Prvi put provozam 80 km, nakon toga 130 km, a onda rešim da odem za Suboticu i natrag, što je nekih 220 kilometara. Išao sam na izložbu jednog kolege, čim me je video da onako znojav ulazim u Gradsku kuću pitao me da li sam biciklom iz Novog Sada stigao za Suboticu? Naravno da jesam. Ove godine smo devojka i ja bili na Madeiri, 110 kilometara za pet dana sa komplet opremom, a od toga 50 kilometara smo nosili hranu i vodu pošto na toj lokaciji nije bilo nikakvih prodavnica. Sad se spremamo na Highlander koji će biti od 3. do 8. jula, oko 105 km, visinskih oko sedam kilometara, a sve za pet dana.

Kakva je oprema potrebna za planinarenje i koliko puta ti se desilo da poneseš nešto što ti ne treba, a zaboraviš ono što bi ti baš koristilo?

Uglavnom kombinujem planinarenje i fotografiju, a prošle godine sam orgnizovao jednu turu, išlo nas je četvoro. Išli smo da gledamo zalazak Sunca i izlazak Meseca i na kraju izlazak Sunca. Bio sam u nedoumici da ponesem veliki objektiv ili zimsku vreću. Naravno, ponesem veliki objektiv, iako je bio jul, preko noći sam se smrzao i bolje da sam poneo vreću nego objektiv. Ipak, uhvatio sam baš dobar zalazak Sunca, pa se i to na neki način isplatilo.

Što bi još izdvojio od mesta koje si posetio?

Ima tu sad svašta, ali recimo pretprošle godine sam sa mojim stricem organizovao jednu lepu turu po Crnoj Gori. Četrnaest dana vožnje ofroad, kampovanje, fotografisanje, a tamo su me dočekali prijatelji fotografi pa su me vodili u ulcinjsku solanu. To je zaista bio lep put.

Kako ti se čini ponuda naše zemlje, i regiona, za ovakvu vrstu hobija, avanturizma, turizma i sporta?

Što se tiče wildlife fotografije mislim da u našoj zemlji nema dosta ponude i nema dovoljno foto čeka, za to se uglavnom ide u Mađarsku, Rumuniju i Sloveniju, a mislim da mi imamo potencijala za mnogo više. Imamo medvede, orla krstaša, razne ptice selice i ostale retke životinje. Što se tiče trčanja mislim da će ova godina biti odlična, a i prethodnih nekoliko, jer se sve više organizuju tzv. OCR trke koje su jako posećene. Lepo je videti sve te ljude ne jednom mestu, da se druže, razmene neka iskustva. Tu su i razni maratoni, sve ih je više i više što je svakako odlično. Često fotkam i te događaje, pa sam i tako uključen, ako nisam takmičar.

Da li si razmišljao o nekoj izložbi i o prenošenju znanja o ovoj vrsti fotografisanja?

Imao sam ove nedelje izložbu u okviru prvog Beo Hiking festa u Beogradu. Bio je to skup svih ljudi koji se bave planinarenjem i prirodom, a tu su bile izložene i moje fotografije zajedno sa fotografijama Dejana Zakića. Bile su fotke prirode i divljih životinja. Do sada nisam izlagao, ali s obzirom na to da je interesovanje bilo veliko potrudiću se da se i to desi. Bio je jako dobar odziv i mnogo je zainteresovanih, ne samo da pogledaju izložbu, već i da pitaju o iskustvima i da dobiju neki savet u vezi wildlife fotografije.

Razgovor sa Slobodanom u emisiji Dnevna soba možete posluštai na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: Slobodan Botoški, s odobrenjem za Oradio