...
TRENUTNO10:10 - 10:20Pesma dana

Društvo / Intervju

Ples kroz slobodu pokreta

19.11.2022.

Novosađanin Saša Krga ceo svoj život posvetio je plesu, baletu i modernim plesovima, pozorištu, ali i koregrafiji sopstvenih dela. Uz to, Saša sa velikim uspehom radi kostime, a u poslednjih godinu dana okrenuo se i fotografiji, ondnosno, filmskim zapisima svojih dela. 

.

"Mislim da je ples u moj život došao preko matematike. Od toga me je boleo stomak i da ne bih razmišljao o zadacima koje nisam razumeo, još u drugom osnovne, sebi sam puštao laganu muziku i kretao se. Kroz pokret sam shvatao da se bolje osećam, a i trema je nestajala. Kažu da postoje dve vrste umetnika, oni kojima matematika jako dobro ide i onima koji to jednostavno ne mogu da savladaju. S obzirom na to da sam i kostimograf i krojač, geometrija mi savršeno ide jer mi je potrebna za konstruisanje", ispričao nam je Saša na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Šta te je na početku privuklo kod plesa?

Iskreno, moja prva predstava je bila kada sam imao samo deset godina i to je bilo na ulici, za komšije, bake i deke. Otvorili smo kapiju na Slanoj bari gde sam rođen, odrastao i sada ponovo živim, a pod uticajem roditelja koji su slušali zabavnu muziku, kako su to tada zvali. Otac više stranu, dok je majka više volela domaću, pop muziku, tako da sam više povukao na tatine ploče i kasete.

Kako je dalje tekla tvoja plesačka karijera?

Sticajem okolnosti želeo sam da plešem, odrastao sam i živeo u našoj zemlji u kojoj je bilo teško živeti ukoliko ne pobegneš u svoj svet. Moj svet je bio ples, a imao sam tu sreću, ili sam je jednostavno prizvao, da mi prvi mentor bude Jelena Andrejev koja je inače bila jedna od prvih balerina SNP-a, još pedesetih godina prošlog veka. Ona je uz to bila i glumica, bila je u klasi sa Mirom Banjac, igrala je u velikom broju filmova pa nas je učila i pokretu, ali i glumi. Iskreno, nisam jako voleo balet, iako sam igrao 11 godina u SNP-u, ali klasičan balet je stvarno osnova. Kada to naučiš, onda možeš da se nadogradiš u druge vrste plesova. Balet je uvek bio težak. To je kao trening, jače od bilo kakve teretane.

krga1 jpg

Kakvi su, ako možemo tako da kažemo, treninzi jednog profesionalnog plesača?

Ranije su bili mnogo jednostavniji. Ujutro dođeš i odradiš vežbe koje ti drže tonus, pripremaju te za sve što dolazi i pobošljavaju veštine koje si učio u osnovnoj pa u srednjoj baletskoj školi. Mnogi plesači danas upisuju uporedo i neku redovnu srednju, jer ne znaju kako će proći u baletskom svetu i da li je to zaista njihov jedini poziv, da li su dovoljno dobri. U svetu ima puno dobrih igrača i oni nenormalno mnogo vežbaju. Granice se pomeraju, predispozicije se takođe pomeraju. Kako danas izgledaju i vežbaju na primer gimnastičari, a kako je to izgledalo nekad? Tako je i u baletu. Ljudi toliko pomeraju granice da, na primer, jedna mala balerina ode kući na pauzu i zimski raspust, a najveća joj je želja da joj roditelji nabave spravu kojom može da ispravlja stopala, sedi u špagi i tegli se dok priča sa porodicom. Do te mere moraš da se posvetiš tome, ukoliko želiš da budeš vrhunski plesač. Danas imamo plesove koji su zasnovani na klasičnoj muzici, ali postoji i neoklasicizam i uz to posebne koreogafije, u kojima prednjače Kinezi ili Japanci. Tu, na primer, balerina vrti piruetu na glavi kolege ili njegovoj šaci. Samo možemo da zamislimo koliko moraju da budu vešti oboje, koliko su morali da vežbaju i koliko se ta granica pomerila.

Koliko je vremena potrebno za jednu relativno komplikovanu predstavu, od prve probe do premijere?

Koliko god delovalo malo, predstava se sprema oko dva meseca. Ako je koreograf spreman, ako je došao u klasičan ansambl koji već zna elemente, onda to ne traje tako dugo. Posebno se spremaju dueti ili delovi predstave gde ekipe rade odvojeno, pa se posle sastave. Dva meseca je otpimum, ali, ako je neka megalomanska predstava, ako se uključuju hor i orkestar, onda se to produžava. Upravo kod orkestra, koji je danas često zamenjen nekim snimkom, ali ako dirigent nametne sporiji tempo samo za jednu sekundu po minuti, baletski igrač ima vremena da razmišlja dok pleše šta je juče jeo, da li je na dobroj predstavi, da li greši, sanja i slične stvari, jer se desi jedan ogroman procep za šezdeseti deo sekunde. Um plesača je čudo, ali slično je i kod sportista, koji možda druge stvari percipiraju. Možda je bolje kada je tempo brži, fokus je veći, ali može da nastane problem ukoliko ne možeš da izvedeš sve elemente kako treba.

Kako zapamtiš koreografiju, gde treba da staneš, koju nogu da podigneš?

Mnogo sam radio sa glumcima, scenski pokret, borilačke veštine, mačevanje i slično, glumci pamte tekst po pokretu. Još za vreme stare Grčke postojali su ljudi, mnemoničari, koji su pamtili čitave biblioteke. Oni su pamtili po mestu gde su nešto ostavili. Svako ima neki sistem, ali najčešće je da po mizanscenu pamtiš koreografiju.

krga3 jpg

Šta je presudno da neko može da bude plesač, a neko ipak ne može?

Kod nas je često nedostajalo muških plesača, pa su se i kriterijumu spuštali. Plesač, klasičar, mora da ima određenu fizionomiju, koji može da podnese elemente, odnosno, da ih posle izradi. Telo mora da bude jako, jak um, jer je trening i tortura veoma ozbiljna, tako da mislim da je predispozicija jedan od glavnih uslova. 

U sportu se često dešavaju povrede, a kako je što se tiče baleta?

To zavisi. Dosta toga je genetski predodređeno, a dosta toga je i u našem umu. Desilo mi se da sam se povredio u karijeri nekoliko puta, ali mi često zaboravimo da smo se povredili. To nekako moramo da isključimo, jer nema ko da igra ako se stalno povređujemo. Postoje i teške povrede protiv kojih ne možeš ništa, tipa zglobovi ili stopala, još ako ti otpadne nokat, to je neverovatno bolno. Da, povrede se dešavaju iz mnogo razloga. Premor, neredovna ishrana, često i ne baš adekvatna, pad koncentracije i još mnogo faktora utiče na sve to.

I pored svih ovih teških i napornih stvari koje čini balet, to je ipak poziv za dečake, muškarce, za koji se lako dobija angažman. Provodiš vreme uz muziku i umetnost, imaš beneficiran radni staž,... I pored toga, mali broj dečaka i dalje se bavi baletom kod nas. Zašto?

Mislim da je u pitanju strah. Ne mogu za sebe da kažem da sam baš neustrašiv (smeh), ali stvorila se neka stigma, zato što je u pitanju ples. Niko ne razmišlja o nazivu na primer fudbal. Velika većina dečaka se bavi ovim sportom, a u pitanju je bal. Fud-bal, kako god to preveli. Mislim da je u našem društvu problem "šta će drugi reći?". Očekivanja okoline, pogotovo za ovu generaciju koja dolazi, da li će te lajkovati ili neće, šta će ko napisati na socijalnim mrežama i slično. Zavisi i kako će neko sam sebe u tome prezentovati. Stvarno sam imao sreće sa mojim drugarima, svi su to prihvatali, kada kažem da moram na trening, jer sam tako to zvao, oni su sa tim bili u redu. Uporedo sam trenirao i gimnastiku i boraličke veštine, pa mislim da je sve to uticalo na mene i moj ples, pa i na moderni balet koji me je kasnije mnogo više interesovao. Mislim da je danas skroz prihvatljivo kada muškarac ili dečak ode na neki moderni ples, hiphop, parkur i slično, pa ga odatle možda privuče i pozorište i klasičan balet.

Šta te je privuklo u modernom plesu? Muzika pre pokreta ili pokret pre muzike?

Sloboda pokreta me je privukla. Ali, zavisi od toga šta stvaraš. Danas je sve dozvoljeno, koncept je ispred umetničkog dela. Imao sam sreće da sam mogao da dođem do pravih umetničkih dela koja su me pomerala i na osnovu te atmosfere sam mogao da kreiram. Mene je, na primer, pomerio dokumentarni film Baraka, gde sam video ritual muškaraca sa ostrva Java na osnovu kojeg sam radio predstavu koja je dobila nagradu u Avinjonu za koreografiju, kostim i izvedbu, gde sam faktički sve radio, od ideje preko koreografije i kostima do izvedbe. Takođe, film "Pritajeni tigar, skriveni zmaj" je film koji me je inspirisao. Želeo sam da letim.

krga8 jpg

Već dugo godina si i koreograf, kako teče proces smišljanja novh koreografija?

Često sam smišljao u dahu i na samom mestu. Osnove smislim ranije, a onda proces ide redom. Razgovor sa umetnikom sa kojim radim je takođe veoma bitan. Onaj ko se usudi da se otvori i dobije informacije, taj može da narpavi mnogo toga. Ne vozim i uglavnom hodam, pa hodajući dobijam inspiracije koje kasnije zapišem ili skiciram. Često su mi inspiracija i ljudi. Radio sam sa dve devojčice koje su najbolje prijateljice, ali su pri tom stalno u nekoj svađi. Niko se nije bavio njima samima, a ja sam od toga napravio koreografiju koja je dobila mnogo nagrada i u inostranstvu, jer sam uzeo deo njihovog života i implementirao u konstrukciju koreografije.

Čitava vizija se kompletira kostimom koji takođe sam izrađuješ. Šta je bio motiv da počneš time da se baviš?

Milsim da smo mi jako srećni. Često ljudi kažu da se kod nas teško živi, ali ja mislim i slažem se sa onim što je Dučić napisao: "Ko ne putuje ostaje prost"! Morate putovati i videti kako funkcionišemo. Nedavno sam pričao o tome kako sam 2010. godine bio u severnoj Italiji, gde žive jako bogati ljudi. Deca idu u školu u kojoj je stakleni pod, a ispod teče veštački potok. I šta toj deci treba u životu? Ja nisam imao, a želeo sam da imam lepu garderobu, neki kožni prsluk koji se tada nosio. Londonke sam molio da mi kupe, a sve ostalo ću ja nabaviti. Košulja je bila sa najlona, a prsluk sam napravio sam, tada sam išao u osmi osnovne iako nisam znao da šijem. Izmislio sam, a može biti da je to i neki dar ili genetski kod, jer mi je baka krojačica pa sam valjda sa tim odrastao. Vanredno sam završio školu za krojača, a kasnije, u SNP-u sam gledao kako to rade majstori svog zanata koju su to radili za ceo anambl, pa i za mene. Imao sam tu sreću da sarađujem sa Bojanom Nikitović, koja je bila asistent kostima za Mariju Antoanetu za koju je dobijen Oskar za kostim, a koja mi je zaista otkrila tajne svog zanata.
 krga4 jpg

Radio si i više projekata u komercijalnom svetu, a počelo je saradnjom sa Mercedesom. Kako si došao do ideje i saradnje sa njima?

Želeo sam da shvatim kako funkcioniše svet, jer to je moja želja uopšte, odnosno, kako i na koji način umetnici mogu da stvaraju. Svi kukaju, a ja ne mogu da sedim i da kukam. Otišao sam na predavanje o tome kako naći finansije za projekte u kulturi, gde je pokojni Tasovac objasnio kako on nabavlja sredstva i kako je brendirao filharmoniju. Direktorica marketinga Mercedesa je objašnjavala šta je njima potrebno i rekla da njima nikada ljudi nisu reklamirali kola. Rekao sam im da mogu da preletim njihova kola, a saradnju smo dogovorili na otvaranju Master centra u Novom Sadu, gde sam primenio deo ideje koju sam radio sa Brankom Parlić za Filipa Glasa. Bio sam fiksiran za točak kola, odnosno platno je bilo umotano, a auto je bio prekriven. Deo ideje je nastao u okviru "Foruma za novi ples" koji se održavao u Makedoniji, kada smo igrali meni omiljenu predstavu "Spoljašnji i unutrašnji krugovi". Prišla mi je Kaliopi koja je tada komponovala muziku za predstavu o Isidori Dankan. Na osnovu njene muzike i pesme koja mi se veoma dopala, napravio sam predstavu koja je imala koreografiju koju sam kasnije implementirao u reklamu za Mercedes. Malo duža priča, ali tako je do toga došlo.

Oni koji prate tvoje društvene mreže videli su da u poslednje vreme objavljuješ dosta svojih fotografija. Kako si počeo i time da se baviš?

Kroz otkrivanje savremenog stvaralaštva. Mlađe generacije ne mogu ni da pretpostave kako je to bilo kada čekaš određenu emisiju, pokušaš da je snimiš na VHS i kako uopšte dođeš do nekog dobrog materijala. Ja sam došao do filmovanih savremenih baleta, DV8 konkretno, preporučujem svima, mada u poslednje vreme ne može lako da se nađe besplatno, mora da se plati. To je fenomenalno urađeno, sve je bez teksta, pokret, ali sve je živo, svetlo, apstrakcija i sve ono što ja volim. Sve se to dobija u simbolima i svaka osoba čita za sebe. Tokom korone sam imao više vremena i završio online kurseve režije, snimanja i video montaže, sve sa željom da filmujem koreografije. Šokirao sam se onim što je izašlo iz mene i to je verovatno skupljeno prethodno i znanje i iskustvo. Uz dva vrhunska modela, sve to što je na instagramu je izašlo za neka tri sata, a još uvek nisam sve ni obradio.
 krga7 jpg

Gde bismo i kad mogli da pogledamo nešto što si radio uživo?

Za vikend, u nedelju, u 19,30 u Rusinskom domu, Jovana Subotića 8, biće prikazan film moje poslednje koreodrame koji se zove "Rašivanje". Snimljena je tokom korone i za kratko vreme od nekih par dana to je pogledalo više od 13 hiljada ljudi. Poziv je otvoren za sve koji žele da pogledaju ovaj film.

Sašino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija

Tagovi

Možda te još zanima:

.

Uživajte uz Royal Opera House

Londonska Royal Opera House pridružila se listi svetskih kulturnih institucija koje na internetu strimuju svoje sadržaje.

.

U Americi su mi se otvorila mnoga vrata

Talentovana osamnaestogodišnja balerina Milica Mučibabić godinama osvaja značajne nagrade na takmičenjima savremenog plesa širom zemlje, ali i Evrope. Nedavno je završila…

.

Umetnost govora telom

Početak jeseni vreme je kada se u pozorišta širom naše zemlje posle letnje pauze vraćaju ansambli, izvođači, umetnici i publika.…

.

Ples na Instagramu

Ukoliko provodite sate na Instagramu odlučili smo da vam preporučimo profil koji će vam sigurno zadržati pažnju neko vreme. U…

.

Baletan iz Engleske osvaja Novi Sad

Retkost je sresti baletskog igrača iz Velike Britanije u Srbiji, pre svega u Srpskom narodnom pozorištu. Iako je ovaj teatar…

.

Večita dilema: ostati ili otići?

Godinama unazad mnoga istraživanja i statistike pokazuju da se stanovništvo iseljava iz Srbije zbog potrage za boljim poslom i stabilnijom…

  • 06:00 Music mix by Anja
  • 10:00 Pre podne na O radiju
  • 10:10 Pesma dana
  • 10:20 Pre podne na O radiju
  • 10:30 Tehnologija

Anketa

Kako te rade praznici ?

Oradio logo