Otpor je uvek moguć

Marta Popivoda, rediteljka i umetnica iz Beograda, članica je kolektiva umetničko-teorijske platforme "Teorija koja hoda" i inicijatorka Ilegalnog bioskopa. Sa prvim dokumentarnim filmom "Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo" (2013), osvajala je nagrade po svetskim festivalima, a sa novim dugometražnim filmom "Pejzaži otpora" (2021) osvojila je "Srce Sarajeva" za najbolji dokumentarni film na nedavno završenom Sarajevskom filmskom festivalu.

foto: Maja Medić

Pošto se baviš kontekstom Jugoslavije u svojim radovima, koliko ti znači ova nagrada?

Mislim da za ovaj film, koji se bavi Antifašističkom borbom, otporom i tom idejom da je otpor uvek moguć, a mi smo bili na festivalu u Sarajevu koji je nastao kao jedan čin otpora tokom opsade Sarajeva, to daje poseban značaj toj nagradi. To nam je četvrta nagrada za sada, ali definitivno najdraža. Razumemo tu političku dimenziju, ne same nagrade, već šta ona nama znači u kontekstu bivše Jugoslavije. Šta znači Sarajevo, šta znači i sam festival, kao jedan od najznačajnih u regiji.

Da li misliš da su cigle kada je rušen Berlinski zid bačene na Jugoslaviju?

Ne vidim direktnu uzročno-posledičnu vezu, ali se kontekst Evrope definitivno promenio. Nastaje blokovska promena i menja se struktura moći u Evropi. Jugoslavija kao jedna zemlja u Evropi koja nije bila deo zapadnog ili istočnog bloka, nego zemlja koja jedna od inicijatorki Nesvrstanih, biva pogođena time. Kao da smo bili kažnjeni zato što smo pokazali neki "treći" način postojanja i ujedinili se sa zemljama koj nisu bile deo blokovske podele.

Da li se oseti porast fašizma u Evropi?

To je proces koji traje dugo, jačanje i normalizacija ekstremne desnice u javnoj sferi Evrope i šire je prisutno i jača. Mislim da su primer tog savremenog fašizma ograde koje su diljem Evrope nikle pred izbeglicama. Mislim da je nama građankama i građanima veoma bitno da se obrazujemo i prepoznamo savremeni fašizam, jer on dolazi u različitim oblicima sada i razlikuje se od onog fašizma koji je bio u Drugom svetskom ratu i kasnije. Ali principi su isti, to je ideja mitskog čistog društva, koja isključuje one koji su klasno, ekonomski i rasno nepodobni.

Film "Pejzaži otpora" prikazuje borkinju, antifašistkinju?

Sonja Vujanović je bila jedna od prvih partizanki u Jugoslaviji, koja je je kao politička zarobljenica završila u Aušvicu, pre toga je bila na Banjici, a posle u Ravensbriku. Bitno za priču je to što je ona bila jedna od vođa pokreta otpora u Aušvicu. Ta ideja da je otpor bio moguć u Aušvicu bila mi je zanimljiva, mi uvek zamišljamo da je Aušvic mesto na koje se ide samo da se umre, a zapravo, ovde imamo jednu priču jugoslovenske partizanke koja je bila članica otpora. To je samo mali deo njene priče, ona nas vodi kroz to kako se postaje antifašistkinja, komunistkinja, ravnopravna članica te borbe koja je vođena u to vreme.

Ko su danas herione kod nas u Srbiji?

To je pitanje koje postavljamo u filmu - ko su partizanke danas i da li je bitno biti heroina da bi bila partizanka? Neki autorski stav Ane Vujanović, koautorke filma i mene, jeste da ne moramo da budemo heroji i heroine, ali moramo da budemo partizani. Tu se vraćam na obrazovanje, da bi umeli da prepoznamo šta je fašizam. Za mene su heroine one žene koje se bore za ravnopravnu poziciju žena u društvu, ali ravnopravnu poziciju svih žena, ne samo onih koje su privilegovane kao deo više klase, višeg obrazovanja. Nego svih onih koje su marginalizovane, što klasno, rasno i na sve druge načine. Svakog dana u svom životu i radu treba da demonstriramo i praktikujemo principe u koje verujemo, principe koji vode ka nekom jednakijem i pravednijem društvu.

Postoji li veza između tvog prvog i drugog filma?

Ovaj poslednji film nastao je tokom dugoročnijeg istraživanja koje Ana i ja dalje radimo i zove se "Pejzaži revolucije", gde nam je fokus na toj ženskoj strani rata. I u "Pejzažima otpora" se bavimo tom ženskom stranom rata, kako je biti žena u ratu, kako je izgubiti ljubav u tom ratu, kako je imati menstruaciju u ratu. Ovo je intimna priča žene u ratu.

V. Ivkov